Dve Marije

ponekad neki ljudi preseku život na deliće koji se ne mogu spojiti..
neki drugi  te deliće spoje tamo gde se život ne može nastaviti..
neki, pak, nastave baš tamo gde su delovi presečeni ..

ponekad..
neko ko je deliće spojio iznenada postane razlogom raspadanja, ili onaj koji je razlog raspadanja jednih delića istovremeno postane uzrokom spajanja nekih drugih..

ustvari, ljudi dolaze i prolaze kroz naš život, koliko će dugo ostati i da li će i ako će zašto će to je neka druga priča.., samo je pitanje koji će ljudi u kojem periodu želeti da dele svoj život sa nama, koliko dugo i da li uopšte, i najvažnije, zašto....

sve ima svoje, verujem da slučajno ništa u ovom svemiru nije.. gledajući sa ove tačke, činimise da nas dvoje i pored provedenih više od četvrtine naših života zajedno, zapravo 'zajedno' nikad i nismo bili.. bili smo tu da jedno drugom damo ono što smo i dokle mogli, a sada je vreme  da idemo dalje (moguće da je odaaavno bilo, ako ćemo iskreno), da naša upražnjena mesta zauzmu neki drugi ljudi, oni sa kojima ćemo imati šta da razmenimo - sada..

možda je mudrost (i) u tome, prepoznati trenutak u kojem je vreme da se kaže zbogom, i da se ne ostane ni jedan dragoceni tren duže i nečemu što je završeno. iako znam, nama je trebalo vremena da se ta činjenica spusti do našeg fizičkog mozga, onako jasno i nedvosmisleno, da je prihvatimo i ne opiremo joj se..

čudno je to što nismo bili jedno za drugo, a ipak smo se voleli.. ne znam kako je to moguće.. stvarno ne znam...

pomogli smo jedno drugom da definišemo sebe, sve one situacije u kojima smo se mučili ne bi imale smisla ni rezultata da ljubav nije postojala među nama.. jer neke odluke je tako lako doneti kada ti do drugog nije stalo..

u svakom slučaju, puštam život da teče i ne zaustavljam ga, neka donese to novo, neka se otvore vrata, uma i srca, neka se neki dragi meni slični ljudi približe ovom mestu na koje sam otišla u periodu u kojem sam od njih bila odvojena jer sam bila sa njim, a on, ljude poput nas nikad nije pravo razumeo, i činio je sve, otvoreno ili suptilno, da te spone preseče,  što spone između mene i njih, što spone u meni samoj sa takvim nekim razmišljanjima..

da ne shvatite pogrešno, nije on bio niti je loš čovek. jako daleko od toga. žao mi je da nisam videla ranije žao mi je da nisam mogla da budem manje sebična u prethodnim godinama, da ga ne držim uz sebe jer mi je trebao, već da ga pustim, i sebe od njega. prošlost se, naravno, promeniti ne može. trebalo je sve tako da bude, da smo mogli bolje, sigurno bi učinili.. ali nismo.

dakle ovo je jedan dosadan post u kojem prebiram po prethodnim godinama, pokušavajuci da razumem, kako bih krenula dalje. ali ne čekam to razumevanje, jer, ni život ne čeka.. činicu to usput, koliko mi dođe, kada i ako.

***

kad zatvorim oči, osetim nečije usne kako me požudno ljube, nečije tople i snažne ruke koje me dodiruju i svlače, kao fleš odmotava se film ispred zenica, i bude mi vrućina.. ups, i did it again, ne baš again, jer, svaki put je, nešto, drugačije... naravno.. kako bi moglo da bude isto...

***

čudi me to da mislim na njega sada, čudi me želja da se dogodi ponovo.. a... pogrešno je ?.......... ili možda.. nije...?.... čudi me potpuno odsustvo svesti o tom aspektu dok se dešavalo (kao da je to vreme bilo potpuno izdvojeno od sveta i svega),.. i neko teško lagano prisećanje tek puno sati nakon ...