Ловачка прича
5/3/2008
И тако рекреирам ја себе у реци зноја од пешачења, а мисли као лептирићи, за разлику од реалне мене. Окрзну поглед источно поље под младим житом, зелено, а по њему птице, шарене. Нису обичне птице биле.. фазани!
Као да у близини није прометан пут, као да није обод града.. раскљуцали се као да су сами на свету. Толико их је било да нисам успела да их пребројим! Полете, онако отежали, уз кричање, па се опет приземље. Онда сам помислила на мог тату и његовог тату, и његовог тате тату, па на све стричеве и њихове ловачке приче. Једном се завршила укусним ручком од дивље свиње, пар пута срнећим гулашем, а фазана и зечева.. Их која су то времена била! Недеља, а тата сав од чичка струже блатњаве чизме, док мајка "сређује" дивљач. Онда направи пац од лука, сирћета и разних зачина, па средином недеље шпикује. Ред сланине, ред белог лука.. А у шерпи нарендана шаргарепа, црни лук, лорбер и бибер, чекају резанца од паприке из туршије.. па се све заједно укрчка.
Ето тај ми је мирис детињства дошао. Татина и ловачке пушке и од једног и од другог деде сада дремају, редовно очишћене, као успомене. На орману шешир са фазановим пером. Некада су клинци у лов ишли заједно са керовима, као мали од ловачке торбе ( јер се без сланине, кобасице, хлеба и ракије, није ни полазило) да би временом савладали ловачку вештину. Онда би полагали испит о оружју, и о чувању природе и ловних потенцијала, и настављали породичну традицију. Наша породична традиција се временом угасила. Мада.. ко зна. Ако Бог да среће и здравља, биће још потомака. А ја ћу причу и сећања да сачувам од заборава.