Необично тихо ломљење грања..
Пуцкетање ледених окова одасвуд призивало сећања.
Црна птица је смирено посматрала. Сваким кораком се удаљавах уназад.
Стопу по стопу.. посматрах падање на испиту глатких вештина.
Пљусак леда из стаклених шума засипао муњама отиске које бих тек направила
и које бих тек хтела.
Расцвао ледом цваст надања у траговима преосталих.
У њих уклизавах смртоносно неконтролисано.

Свет је престао да има боју.
Окитио се временски ограниченим сјајем и одбљеском обриса.
И звуцима.

Чула сам га како пада.

Одлазила сам да бих се вратила на његов крај.