Интимна ствар
19/12/2007
Полуопијени присуством, својим кружним зидовима од раније
и преосталим неполупаним фаром,
светлели смо као светионици једно ка другом.
Рекао си -Много сам тежак.
Одговорила сам - Умем да се носим са тежином.
Међу нама стајала је густа помрачина.
Бљескали смо, трајно усамљени, ка бескрају.
Тамо где су нам се сигнали повремено укрштали,
на пушкомет, плутао је нечији изгубљени чамац.
Без вештог кормилара да било где отплови,
са испраним одломком од туђег весла у рупи, од раније, да не потоне пре него што се као олупина осеком међу нас насуче.
Мрља коју светлошћу претварасмо у тачку.
Није могао бити нити мета,
нити мерило за одстојање, без исправног компаса
и припадајуће луке.
Тек начета љуска о коју су нам се распршивали зраци попут комета,
препрека где смо се преламали надолезећом намигујућом светлошћу, пре бескраја.
И нико није могао ни напред ни назад.
У уцртаној периоди огледали су нам се снопови
и мало мало би се љубили.
Пољупци преломљени у боје дуге..
Таласи нас својим пенушавим врховима уредно запљускивали, мазно непостојећи с бонацом , разорни с риком олуја..
Ми дуговечно ништа нисмо дочекивали.
