Nek bude dan
Kad divlje ptice krenu
Preko istog mosta ja ću preći
Ako me tamo čeka tvoja senka
Ništa neću reći
Jer bit ću samo trag čoveka
I biću vođa skitnica..

Probudi te cvrkut i zrak priljubljen uz okno. Polet vihora od ljubavi uplovi u korak i kreneš.. a nisi ni znao gde te taj put vodi i zanavek odvodi. O mladosti.. Dete i roditelju, brate i najbolji prijatelju.
Do podneva, do večeri.. do bašte u kojoj bi da ubereš samo jedan osmeh, za rever. Da te ukrasi kada se sretnete. Kada dodje taj dan..

 
Ljudi mi se javljaju
a ja ne znam ni da l’ ih poznajem
u masi drugih glasova
jedino tvoj muk prepoznajem
ne znam da li sam to ovdje ja
ili je sve ovo san..
...

 
U oči te gleda lice, nepoznato, tudje i govori.. šta govori, o čemu to.. I u oči ti se zabode ledenica do boli, oči izvadi, srsi eksplodiraju nesnosnim usijanim žezlom od varnica,  koža od nerava, vatrometom bez boja, bez smisla, i prestaneš da budeš biće dok ti srce na dlanu sudbine (o kako to glupavo gordo zvuči) krvari, kao rana koja ni za 1000 godina nema kada da zaraste, jer nema kuda da pruži ožiljak. Iz srca koje se skvrči na veličinu zrnca sreće koje nikada nećeš pronaći. Ne tu, jer nema vremena, nema više vremena !?! Gledaš, a ne vidiš. I pitaš se imaš li uopšte sluh. I nećeš da ga imaš i ne želiš ni da čuješ ni da vidiš, samo da skamenjen ostaneš zauvek tako u vremenu u onom trenutku pre. U deliću sekunde u kome je život još uvek bio igra leptira, poslednja igra leptira.. Jer kada si kamen iz njega teško potekne suza. Ni za milion godina. Dok te na silu ne rasplaču..

Jeleni umiru sami. Sve me seća.. Na to podseća.

I onda šta? Šta onda kada euforija kod ostatka sveta stane, gde da te smestim.. moje izgubljeno lane?

Kada samo tvoje srce stane?

I ko da sada bude pametan
kad je lakše biti lud
hiljadu je raskršća
a ja sa sobom ne znam kud’
kako da te nadjem?

Krajnje vrijeme je
da, nekog drugog zavolim
krajnje vrijeme je
da, da mi svane
krajnje vrijeme je
da, stari kompas promijenim
krajnje vrijeme je
da, krenem dalje

U novo svitanje..