Деца од папира, у сенци политике.
11/10/2007
На југу Србије цвета малолетничка проституција
Подводе девојчице Албанцима за 10 евра
Врање је један од центара где се врбују малолетне девојчице, старости од 14 до 16 година, за обављање најстаријег заната на свету
ВРАЊЕ - Идемо са Албанцима. Па, шта? Они су добри, пажљиви, никад нас не псују, вређају, а камоли да ударе. Ишла сам добровољно издржавају нас, прича муцаво, као да броји слова, П.Ф. (15), ученица другог разреда средње школе у Врању. Девојчица, П.Ф, једна је од ретких, која је уз помоћ родитеља, одлучила да се лечењем избави из канџи проституције. Њен школски друг Н.А. (16), покушава да јој искреним дружењем помогне. - Запрепастио сам се кад је рекла чиме се бави. Никад нисам био у њеној кући, али причала је да су јој ћале и кева "болиди". Као, немају везе са животом, никад нису код куће, стално нешто раде, а у кући ни динара, празан фрижидер, само свађе, псовање до бесвести и остало. Њу и млађег брата и не примећују, једноставно као да не постоје - каже Н.А. У свет проституције увукла је њена другарица из школе. Било их је неколико које су се проституисале. - Виделе су да сам очајна, без кинте, знале су све о мени и типовале ме. Нисам, знала да су и наркоманке - каже П.Ф. У почетку се двоумила, а онда пристала. Другарице су биле убедљиве: "Ма, видећеш, нису Албанци такви како их представљају, златни су то момци, уживаћеш и имаћеш све", успеле су да је наговоре.
Младу девојчицу одвеле су њене другарице таксијем у Прешево. Била је с младим Албанцем, прича њен друг, Добила је 30 евра и нове фармерице. Вратила се пресрећна.
- Наставила сам да одлазим. Партнери су се мењали, стекла сам гардеробу, а за услугу добијала 10 евра - истиче П.Ф. Девојчица П.Ф. није усамљен случај. Продаја дечјих тела толико је узела маха о чему сведочи наш извор близак полицији. - Полиција је пријаву о проституисању добила од једног спортског радника из Бујановца, али нису успели да уђу у траг девојчици. Човек је кренуо из Врања за Бујановац таксијем. На задњем седишту возила била је и девојчица с ранцем у руци. "Било је око пола осам увече, Враћала се из школе, мислим, из Бујановца је, ништа необично. Чим смо изашли из града, већ код села Рибинца, почела је да се пресвлачи. Скинула је фармерице и остала у неким провидним гаћицама. Из ранца је извадила мини- сукњу, обукла је, а фармерице спаковала у ранац. Потом је извадила маскару и нашминкала се. Изашао сам у Бујановцу, а она је рекла таксисти: "Вози у Трновац"! - прича наш извор.
Све те девојчице су, каже, из породица где су пољуљани брачни односи, у којима нису стекле ни минимум кућног васпитања. Заказала је породица, а школа је само пролазна станица у њиховом животу.
- Мени је било лепо. Брига ме за друге - каже П.Ф. - Љубав смо водили по кафанама, где постоје специјалне собе: биде, да се запереш, патос и душек. Не жели више да прича. Покушаће да се извуче из свега, ако не успе наставиће по старом.
Њен друг, Н.А. сматра да има шансе. Није толико забраздила као неке другарице које, такође, иду с њим у школу. Кад више не могу редовно, прелазе на ванредно школовање. - Оне су ушле у шему из које тешко има излаза. Прво, зависне су од дроге коју добијају као награду за обављен посао. Њих организовано, из разних места с југа Србије комбијем или специјалним возилима пребацују у Гњилане. Пошто су малолетне све имају лажне личне карте. Тако прелазе пункт код Кончуља, а возе их Срби и размена се врши негде испред Гњилана. Добију по грам "жутог" ( назив за херион). Тамо, нашмркане, раде целу ноћ. Клијенти су од клинаца, па до стараца од 60 и више година. Паузу имају само док попуше цигарету. За рад добију, по грам хериона и по 50 евра - прича Н.А.
Све је у шеми. Девојчице су под контролом врањских дилера дроге и криминогеног круга који држи све конце у руци. Колач деле главни босови, Срби и Албанци. Дилери посредници, зависници од дроге, имају неометан и заштићен транспорт "робе" и гарантовану безбедност, да неће бити "одрукани" до уласка у Врање. Новац не добијају, већ их за набављену "робу" часте хероином за личну употребу. Њихов главни задатак је да нађу међу девојчицама жртву, да је постепено навуку на дрогу, а после све иде као подмазано - прича наш извор. Транспорт иде под контролом дилера. Углавном се пребацују таксијем. Један таксиста за туру, одлазак-повратак, заради више пара него да дрежди две недеље на улици. Транспортују их и комбијем, а није реткост да девојчице саме наруче такси, оду и врате се - каже наш извор. Врање, као град на раскршћу путева који воде ка Косову, Македонији и Бугарској, на путу дроге где обично иде и проституција, у последње време један је од центара где се врбују малолетне девојчице, старе од 14 до 16 година, за обављање најстаријег заната на свету.
Душан Ђорђевић (Сина)
Гледала сам синоћ РТС.
|
Pročitajte još o...
|
'DECA OD PAPIRA' - KRADLJIVCI DEČJIH SENKI
|
|
NAJAVA - Sreda, Oktobar 10, 2007 22:10 TV1
|
 Kako je oktobar mesec borbe protiv trgovine ljudima, doprinos naše kuće kao javnog servisa, ovoj temi biće svojevrstan mini serijal “Deca od papira” gde se u dve emisije bavimo maloletničkom prostitucijom i sekstrafikingom dece. Seksualna eksploatacija i zloupotreba dece zajednički je imenitelj obe ove dokumentarne emisije koje su rađene poput onih koje pratimo na Historiju, Eksploreru ili na Nacionalnoj geografiji.
Snimalo se od decembra prošle do aprila ove godine, širom Srbije, i to na jedan do sada potpuno nov način, koji je zahtevao i hrabrost i znanje i upornost, ali bogami i određenu dozu ludosti svakog člana ekipe. A ekipa, uz moju malenkost Olivera Pančić, Vasko Vasović, Slaviša Petrović, Rade Veselinović i Ivan Vasiljević, bila je izuzetno motivisana da odgovori izazovu. A izazov je bio snimiti, učiniti vidljivim ono što je neuhvatljivo, prikriveno, nevidljivo… Moralo je da se reaguje u trenutku, da se bude uvek spreman i da svako bude sposoban da preuzme posao i ulogu svakoga iz ekipe. Pa je tako rasvetljivač bio i telohranitelj, snimatelj-organizator i podrška iz senke, tonac-koautor, vozač-onaj koji je morao da pronađe sva ona nemoguća mesta do kojih su nas vodile sumljive poluinformacije. Ozvučeni, ulazili smo na ta mesta kada bi ih pronašli i predstavljali se kao neko ko traži zabavu maloletnih devojčica i dečaka. A to je već teren, koji je nama bio potpuno nepoznat i nadasve opasan – greške su, bili smo svesni, mogle da budu fatalne po nas. Tu nije bilo moguće unapred predvideti ništa, sve je zavisilo od onoga na šta naiđemo i u šta nas uvuku kontakti – mi smo išli za informacijama i snimili smo stvarno ekskluzivni material koga se ne bi postidela nijedna mnogo veća TV kuća. Naravno mi smo radili sa mnogo manje odgovarajuće tehnike. Morali smo mnogo toga da inprovizujemo, tako nam se dešavalo da ne snimimo ključni trenutak jer vozač nije procenio da treba da stane npr. pola metra napred - da smo imali malu pokretnu, ”špijunsku“ kameru sve bi uradili mnogo lakše. Inače naš beli kombi, kao avet kružio je Srbijom gotovo šest meseci. Čak smo imali osećaj u nekim gradovima da su nas žestoko bojkotovali pokušavajući da prikriju problem sa pedofilijom i maloletničkom prostitucijom. Ali mi smo bili u stanju da se u određeni grad vraćamo i po pet-šest puta i na kraju bi se uz malo sreće trud isplatio. Sve što je u emisiji snimljeno, svaka scena svaki kadar jeste potpuno autentično i sigurna sam da će izazvati mnogo reakcija i kontraverznih stavova. Ali ono na šta smo mi naišli, što smo snimili, prevazilazi sve što smo mogli da pomislimo da ćemo naći, naravno u negativnom smislu i zato smo se odlučili da i naši gledaoci sve to vide rizikujući da nekoga i naljutimo. Jer to više nisu samo pojedinačni slučajevi već smo postali društvo koje je duboko u problemu. Sve je više maloletnika – žrtava trgovaca ljudima i makroa i što je još gore starosna dob žrtava je sve niža, od 13 do 16 godina, i što je još gore reč je o najjezivijem vidu organizovanog kriminala u kome su roba deca – naša deca. Uz sve to mi više nismo samo zemlja tranzicije kao nekada, već smo sada zemlja porekla žrtava i eksploatacije tih istih žrtava. Bilo je to jedno izvanredno profesionalno, ali i iskustvo u svakom pogledu i sigurna sam da će i naši gledaoci, iako je reč o izuzetno teškim emisijama, postati svesni opasnosti kojoj su deca sve više izložena u poslednjih 4-5 godina. Jer priče koje smo zabeležili su stvarno izuzetne i događale su nam se na mestima i u situacijama za koje se uopšte nismo nadali da je moguće povezati sa našom životnom svakodnevnicom, ali…”Deca od papira” su svedočanstvo koje opominje i najveća vrednost ovih emisija je upravo njihova autentičnost i zato nismo imali pravo da je narušimo. Ovo je, slobodno mogu reći, i korak napred u dokumentarizmu kod nas, i nadam se da će ovo biti samo početak stvaranja tima koji će imati i hrabrosti i znanja i energije da skreće pažnju na sve ono devijantno u našem društvu, uostalom to je jedna od suštinskih odrednica Javnog servisa.
Autor emisija: Olivera Pančić |
|
Стидим се одраслих. И свега до чега смо довели СВОЈУ децу.
Емисија је била забрањена за млађе од 16 година. Слике будућности?
Напретка и дечје радости? Опомена. Туга. Саплитање..
Не промовишем јавни сервис, већ јавну слику од које окрећемо главу..
као да се нама и нашој деци то не дешава.
Учинити.. шта?! Ми бегунци од беде, бедни.
Ми, таоци дуготрајне мучне политике за трасирање путева новца.
Ми који САДА одлучујемо. Шта ћемо учинити?
