Јесен у Србији
8/10/2007
Мушице су прилично досадне, било да зује око главе или у глави..
Али има једна врста мушица која је просто неодољива, а зове се винска!
А кроз шајтов истаче се млада шира..
А ако сте чули да се вино прави и од грожђа - истина је!
Обраше се виногради.. остаје завет у знању.
И у бурету.
ВИНОГРАД
На столу је била корпа средње величине са врло укусно распоређеним воћем. Две банане, лимун, једна јабука, шљиве… али домаћин је био највише поносан на крупан грозд црног "Хамбурга” за који је он категорично тврдио да је родио усред вреже "беле теле", како се називала једна од врста белог грожђа која је успевала у његовом крају. И тада је почело колективно исмејавање, омиљени спорт овог поднебља. Комшије су га запиткивале да нису случајно и те две банане убране на шљиви или, у најмању руку, да није то нека специјална врста мушких банана, "бананци који родевају само у твојој авлији, и нигде више у свету”. Тражили су му "мустру", молили га да им окреше виноград, или бар да прође кроз њега, закерали су, смишљали и измишљали, цвилели, пренемагали се. А могао је добри старина ништа да им не каже, могао је да ћути, могао је… али није. Уосталом, зашто да им не каже? Заслужили су да знају, а то што не верују - њихов проблем. Живимо у доба невере и неверстава, а сви ови, у принципу добри људи, чак и да су седели испод вреже и гледали како "Хамбург" расте где му није место, опет би све ударили на спрдњу, јер… што не иде, не иде, па нека је и стопут тако. Ја сам му једини веровао, а честити старина је видео искреност у мојим очима. Он није знао да чита књиге, али знао је да чита људе, и ту га нико није могао надмашити. Нисам га испитивао како је то постигао, нисам му се ругао, само сам јео зрневље, и терао пчеле које су нас опседале. Ћутао сам.
– Видиш, синко… - започео је - и у Немачкој постоји град који се исто зове као и овај грозд. Хамбург. А ови наши мајмуни што се клибере, радије би чистили говна у том Хамбургу, нег’ што би окопавали виноград овде, на своме. Тамо су их некада присиљавали да раде, сад иду добровољно. Запамти синко… - ово ми је последње нагласио - …говно је говно, а грожђе је грожђе, и у туђини и код куће. Али човек није свуда човек, запамти.
Од тада га никада више нисам видео живог. Уместо цвећа на гроб сам му положио мали грозд црног грожђа. Сетих се његових речи: “човек није свуда човек…”, али може остати човек и кад га више нема. Ко каже да га нема? Има га у мом срцу… и у сваком зрну мог винограда. Његовог винограда, којег ми је оставио у неслеђе. И речи за памћење.
Прича са http://www.tvorac-grada.com/nenad/Price/Price.html
