12-Jan-2009 - Распуштене мисли

... не распусне.

Хтела сам да ти кажем да ниси у праву. Чињенице су јасно видљиве, посебно каљаве се бесћутно прикривају под најочуванији тепих од шаране истине када нећеш да се, на око, најгадније флеке виде. Скупоценост зна да заведе и да све претвара у сјај. Понекад се направљене мрље виде с километар, два, али када ти нису по вољи очас посла постаћеш кратковид, а неретко и слеп. Воли човек да му је потаман. Подели тамне наочаре, беле штапове и све то за џабе, само да се скрије у мноштву. Да образује мноштво. Непосебне по ћошковима таворе. Кажњавање слањем у ћошак их разоткрива. Упс! Колорит за одвлачење пажње губи боје. Тад пипај! Беле кукичане рукавице? А после се њихов поседник љути... упрљао се! Љутим се и ја. Угажене су ми мрвице! Чињенице су ми и по мраку јасне као дан, али жмирнем ту и тамо, чисто да им облик поприми могућност мењања. Све сам, од употребе угажене, тепихе изнела на ветрометину. На животно сунце. И шта сам постигла ? Клизаш се по огољеном и глатком и све се надаш да нећеш пасти, та то је само забава! Не могу вечно да намештам лонгете нашим хировима! Тера ли ме ко? Аман – нико! Ја волим промајом да грлим и са што мање честица нечистоће. Чак сам и прозоре открила, оно мало сензибилног платна виори по оштром ободу да ми буде лепо. Декорација ризика у којој је ипак топло и по мало звездано. Нема дискреције у недостатку лепоте, осим ако би да се дискретно понашаш у име високо постављених циљева, као : ЈА нећу да те увредим, ја сам фино васпитање из куће понела. Сарказам који не приличи добром васпитању. Поигравам се суштином. Сузе капљу свуда? Прокапавају укусне даљине? И пуца поглед, све као на длану. Ми јесмо сами. И неописиво неваспитани. Опет падаш... ево рука. Гадан ударац у плаво. Не расипај се свукуда. Учитељица живота каже да све зна. И мене? И тебе? Не завидим јој. Она појма нема где је моја дуга! Не знам ни ја, али је тражим и нећу да придикуујем осталим трагачима о модрим масницама. Научило се бити себичан.

Ти застири и угађај. Имаш на то право. Али пази када код мене улазиш. Моје су димензије постојања на супротној страни од улаза у бајку. Један искорак и нећеш ме препознати без излаза. Има један орман. И на њему врата... шкрипућу... на њих се не куца. Помешани стилови успоравају ток мисли. Ђа на једну, ђа на другу страну. Остаде између пукотина.

Када једном кроз њу прођеш... упознаћеш разлику између добра и зла.