Dositej Obradovic

21/9/2007

ИДУЋ УЧИ, У ВЕКОВЕ ГЛЕДА

Пре више од две године позвали су ме да учествујем на једном литерарном конкурсу у организацији Задужбине Доситеја Обрадовића, а на тему ''Идућ учи, у векове гледа''. 

Тема ме је заинтригирала и тако сам прионула на посао...  

Док сам прикупљала материјал за рад и док сам га писала схватила сам сав значај Доситеја у историји Срба и ставарању њиховог интегритета, а осим тога увидела сам и све квалитете Доситеја као човека. Признајем заволела сам његово дело. Конкурс је био организован на републичком нивоу и ја сам успела да се пробијем у првих 20... Ово је тај рад...

Верујем да тог дана када се Димитрије Обрадовић родио нико није приметио ништа необично у Чакову, као ни у селима око њега. И нико није ни слутио, укључујући и његове родитеље Ђурађа и Круну, да се тог дана није родио нови капамаџија и трговац – као што се тако нешто обично никад и не слути, већ човек који ће у свом заосталом и многострадалном народу зажећи искру науке и просвешетенија.

Мали Димитрије остао је у детињству прво без оца, затим без мајке, а напослетку и без своје мале сестре и тако је већ на првом кораку у живот добро упознао тугу и патњу. Но, с друге стране, тако је научио (можда пре времена, али судба и милостиви Господ су тако хтели...) да буде свој човек. И он је то увек и био, понекад и много више него што је било ко могао да очекује.

Преокупације његових младих година многи већ добро знају: сањарио је о путовањима у велике градове (јер га ништа није више везивало за подручје свога живљења, сем патриотске љубави према својој земљи, којој се зато увек и враћао...); осим што је био мирно дете и што је добро учио школу (као што је он добро учио све што се у животу могло учити), читао је биографије светаца и сам сањарио о томе да буде исто што и они... Женидбу, коју је његов тетак с времена на време помињао, одбијао је скоро са гађењем.. „Кога оженити? Мене? Сачувај Боже! Боље да ме каква свирепа лавица или медведица с ноктима својима на парчета растргне... Ја ћу дјевство моје хранити, анђелом ћу подобан бити.“ (Кад се из неких каснијих година освртао на овај период свог живота говорио је: „Ето, браћо људи, какав сам вам ја онда светац био! Но, природно, морао сам у такову кривопутицу и заблужденије упасти читајући књиге које нису за мене биле, и хотећи да пре времена сврх дјевства и женидбе мудрујем, не знајући ни што је једно ни што друго.“)

О ономе шта је даље било вероватно и не треба да причам. Сви Срби ваљда знају да је тај мали Димитрије касније, када више није био тако мали, мада није био ни толико велики колико је он очигледно тада мислио да јесте!), отишао у манастир и посветио се Господу...

Тада је Димитрије постао Доситеј.

Са оцем Зилотијем и калуђерским животом опростио се, између осталог, и речима: „...А наипаче,  познавајући мужаствени карактер и поштено срце свију славеносрпских народа од Чрне Горе до Баната, уздам се да ћеду с љубовију примити моја предстваљенија; познаће моје чистосрдечно, беспристасно и братољубно намјереније... а сврх свега, Бог преблаги и милостиви, који је сам вечна правда и истина, да се смилује на све нас, да нам отвори очи ума да познамо шта је полезно и потребно нашему благолучју временому и вечному.“

И тако је Доситеј закорачио стазама којима је остао да ходи до краја свога живота. Да су баш увек имали разумевања за њега и његов рад не би се могло рећи, али је он био увек довољно јак, стрпљив и разуман па је не само настављао даље још сигурнији него што је био пре тога, већ је и оне који су сумњали у њега успевао разложним објшњењима да увери да су у заблуди...

Из Хопова је, напустивши монашки живот, кренуо на запад у Славонију, а затим у Загреб, али је стиго на ону страну на којој Сунце свиће. С првом намером да оде у Русију, заправо је отишао у Грчку. Ту се Доситеј облагородио и обогатио новим искуством зближивши се са хеленском историјом, философијом, културом, старогрчким и новим грчким језиком и са дивном Смирном. Кажем обогатио се, јер је он пре тога већ знао све што је за то време један учен човек требало да зна: црквенословенски језик и културу на њему, па руску, украјинску, те латински и италијански језик, али се, за разлику од оних који су се у његово време звали господом, никада није одрекао свог народа и страствено се трудио да упозна њихове обичаје и менталитет.

Доситеј је након Грчке наставио да путује широм отворених очију и ушију, а док је ишао он је учио, као што је то радио и пре тога.

Пропутовао је он још и Беч (а осим њега и један део Хабсубршке Монархије), затим Словачку, Италију, Медитеран, Цариград, Црно море, Молдавију, Влашку и Полјску... али чему набрајање?! Прошао је толико да многи са модерним средствима превоза данас не пређу ни трећину тог пута. Но, и они који тај, или неки сличан пут и пређу, обично немају ништа од тога осим јефтине популарности у некој локалној или нешто „широј“ средини.

За разлику од њих, господин о коме пишем, (кажем господин, а знам да да грешим, јер био је он много више од господина) идући по тим земљама, научио је да гледа на жиот и његов смисао из угла из кога то и данас мало људи може да гледа. Боравећи у Бечу, он је научио француски и немачки, али осим тога сусрео се и са француском, енглеском и немачком књижевношћу, као и са следбеницима немачког филозофа Волфа... На крају, научио је и енглески (током свог боравка у Лондону, „западној Смирни“, обећаном граду његовога времена)...

Доситеј је имао тамне очи и озбиљан поглед (мада је био духовит човек). Тај озбиљни поглед био је увек упрт у будућност, јер он је волео Србе и Србију (то је показао целокупним својим радом). Стога је циљ свега што је радио био да помогне свом напаћеном народу и својој исцрпљеној земљи.

Како је и цењени професор Деретић уочио, Доситеј је покушао да припреми српски народ да прими науку. Главни задатак просветитељског учења видео је у остваривању тог циља што је било могуће једино на начин да се Срби оспособе да слободно мисле и расуђују. „Свободно мислити“ подразумева пре свега слободан приступ било којој ствари без предрасуда и без стрепње или страха да ће бити кажњени од неких ауторитета. „Само простота и глупост задовољава се всегда при старинском остати. Зашто је друго Бог дао човеку разум и расужденије и слободну вољу него да може расудити, распознати и изабрати оно што је боље? А шта је друго боље него оно што је полезније?... Зашто би се дакле, ми Србљи сумљавали у таковом и толико полезном и похвале достојном делу прочим славним народом следовати? Није мања част света у којеј се славеносербски језик употребљава, него земља француска илити инглеска, искључивши врло малу различитост која се находи у изговарању, која се случава и свима другим језиком.“

Требало је приволети Србе да се одрекну догматизма, а подстаћи их на размишљање, на сумњу и самокритичност, те стога и на истраживање. (Наравно, знао је он да је то велики посао за њега самог и да је за то потребна упорност генерација, али требало је почети, а сваки почетак почиње са једним човеком и тај човек био је он!). Врхунски моменат слободног мишљења јесте научно-критичко мишљење, које се заснива на узрочности које је Доситеј свкако врло спознао током свог дугогодишњег искуства... Изложио је широки реформски програм за преуређење на новим основама српског друштва као и културног живота народа.

Почео је реформом у писању и први је писао на народном језику онолико колико је он тај језик познавао. Сматрао је да је то најбољи почетак у учвршћивању идентитета од вишевековне тираније још неопорављеног народа, јер све је, ако се сећате, речју и ничим другим почело...

Такође, једино се увођењем народног језика у књижевност могла превладати политичка, верска и културна разједињеност народа ових простора и омогућити њихов заједнички живот у будућности, јер Доситеј и није радио ни зашта друго сем за будућност, „за ум, за срца, за нарави чловелске“. „Моја ће књига бити за свакога ко разумева наш језик и ко с чистим и правим срцем жели свој ум просветити и нараве побољшати. Нећу нимало гледати ко је кога закона и вере нити се то гледа у данашњем веку преосвештеном...“.

Као роду добра желатељ архитекта једног смисленијег и за своје сплеменике достојнијег живота, Доситеј је добро знао да у остваривању визије таквог живота треба кренути од младог нараштаја: „Млада је душа подобна меком воску: у какав га калуп метнеш и салијеш, онакав образ од њега направиш; док је восак јоште мек, лако га можеш претопити, прелити и преобразити; чрез друго време буде као тврдо гвожђе, онда се хоће пуно труда за претопити га и прелити“.

Зато је указивао на значај васпитања младих људи, у разним приликама и различитим поводима говорио о значају књиге, стављао духовно изнад материјалног, светину учитељског позива уздизао изнад свештеничког.

Уз Вука, оставио је најјачи траг у уздизању Срба „из пепела“. И ако се то узме у обзир, неко би ваљда, неко ко је мало стручнији од мене, требало да се запита: Да ли смо му се довољно одужили? Да ли је ово што нам се данас дешава оно што је он замишљао када је кројио лепшу судбину нашем народу? Да ли је тако у његовој глави изгледало то „боље сутра“? Да ли је?

Јесу ли Срби кренули његовим стазама? Да ли су икад схватили његов значај онако и онолико колико је било потребно? Или су ипак отали тврдоглави као што су увек и били? А чини ми се да јесу. Ово последње. Чини ми се да су и даље сувише убеђени да су увек у праву и да нико ништа не може боље од њих да зна и да немају више шта да уче. Нису спремни да критички одмере оно што чине или су учинили, нити су спремни да без предрасуда прихвате позитивна искуства и цивилизацијске тековине других и тако унапреде властити живот и држе корак са светом. Нису следили Доситеја. Нису схватили суштину његових уверења и порука: један је живот и једна је шанса сваког од нас и зато учи док си жив, јер учењем осмишљаваш сопствено постојање.

Човек који не учи део је масе која је била и која се брзо заборавља...

16:39, 21/9/2007 Poslao Tay

Кад пишеш ћирилицом,
онда текстови треба да буду краћи
да ти се не догоди да ти
објави пола или ти прекине текст
негде где едитору падне на памет.
Тако да твој рад објави у два дела,
и све ће бити у реду.

17:04, 21/9/2007 Poslao Fridochka

па није објављена само једна тј. последња реч.. :) Ипак, хвала на савету. :) Поправила сам то.

13:04, 24/9/2007 Poslao kojak

Onako najsikrenije svaka ti čast za ovo i jasno je da je ovo onako baš veeeeliki poduhvat koji svakako prevazilazi okvire jednog posta ili bloga uopšte..
No, siguran sam da ćeš ti to izneti na najbolji način,zato što znam koliko ceniš Dositeja i voliš ovaj naš naivni i dobri narod...
Uostalom,mislim da nije slučajno jedna od nagrada zadužbine pripala tebi i uveren sam da ćeš ih svakako bar kad je Dositej u pitanju imati još...
Želim ti svu sreću,a u uspeh ne sumnjam...
Ljubim te puno i srećno mila...

20:23, 27/10/2007 Poslao Anoniman

Draga Fridočka!
Nije samo Dosietj unio pismenost Srbima nego i onu notu sarkazma i duhovitosti na svoj račun po kojima su poznati u svijetu. Iz koje su se rađali mnogi književnici glumci itd. Naravno da nije dovoljno vrednovan. Nadam se da će ga slijedeće generacije, među kojima smo i Ti i Ja, uzdignuto onamo kamo i pripada!!!

20:27, 27/10/2007 Poslao Anoniman

Draga Fridočka!
Nije samo Dosietj unio pismenost Srbima nego i onu notu sarkazma i duhovitosti na svoj račun po kojima su poznati u svijetu. Iz koje su se rađali mnogi književnici glumci itd. Naravno da nije dovoljno vrednovan. Nadam se da će ga slijedeće generacije, među kojima smo i Ti i Ja, uzdignuto onamo kamo i pripada!!!