1.    Pristrasni rezultati istraživanja koje je sproveo homo lobi
Američka psihijatrijska asocijacija (APA) je izdala dokument tipa vodiča za svoje stručnjake pod naslovom Dijagnostični i statistički priručnik – DSP (na engleskom: Diagnostic and Statistical Manual – DSM).  Sve do 1973. godine homoseksualnost je smatrana za bolesno ponašanje koje zahteva tretman. Ali te godine, bez sproveđenja studija koje bi služile kao osnova, APA je objavila da je homoseksualnost normalno ponašanje. Gore smo naveli kako se sve to dogodilo na jedan veoma nedemokratski način koji je u suštini bio jako grub i opak, a sproveden je od strane homoseksualaca unutar APA i njihovih simpatizera.  (REF.1; strane 32-36). Samo dve godine nakon što je doneta ova odluka, Američka psihološka asocijacija (za koju se takođe koristi skraćenica APA, i koja ima tri puta više članova) je donela istu odluku. Kada su donesene ove ključne odluke odjednom je postalo neprikladno da se pokuša pomoći roditeljima koji pokušavaju da spreče razvoj homoseksualnosti kod svoje dece. Oni koji su se usudili zastupati ovo, bili su oštro kažnjeni.

Kako je vreme odmicalo od 1973. godine, tako su homoseksualci i njihovi simpatizeri sticali sve više uticaja unutar obe APA. Do te mere da su danas u stanju da vrše pravu cenzuru svih istraživanja koja se vrše u oblasti homoseksualnosti, pogorovo one koje se tiču njenog početka i uzroka. Homoseksualci su danas veoma prezastupljeni u behavioralnim naukama.  Stoga, kad god je objavljen novi izveštaj istraživanja neophodno je da saznate ko je taj izveštaj sačinio, koja je njihova seksualna orjentacija i ko je finansirao taj projekat.  Jako je tužno što sve tako funkcioniše. Ali jednostavno to je tako danas i zbog toga smo imali prilike poslednjih par decenija da vidimo toliko mnogo izveštaja na ovu temu koji su bili puni predrasuda, pa čak i laži. Cilj homoseksualne agende je da pokaže putem ”istraživanja” – i objavljivanjem rezultata putem medija – da je homoseksualnost genetske prirode. Kada kasnije istraživanje otkrije da je rezultat pređašnjeg pogrešan ili čak lažan, o ispravkama ne možete čuti ništa u medijima. Dole ću kasnije navesti više ovakvih primera.

Ali moramo prvo razmotriti zašto postoje ovako zastrašujuće predrasude, ne samo u naučno istraživačkim radovima nego i u medijima koji razglašavaju njihove rezultate širim masama ljudi. Ankete su nam ukazale na to da su homoseksualci i njihovi simpatizeri veoma prezastupljeni u medijima. Kao primer možemo dati, Nju Jork tajms i Vašington post – vodeće novinske organizacije ”starog medija” – čija redakcija je većinski homoseksualna. Ovo je možda ekstreman slučaj, ali ovaj ternd je isti u svim medijima. A same novine naravno da nikada ne pišu o ovoj ukorenjenoj predrasudi. Nikada se ne bi usudili da kažu koliko homoseksualaca imaju u svojoj redakciji.

Zašto je toliko važno da napomenemo ovu situaciju?  Svi mi formiramo vlastita mišljenja i stavove koji počivaju na onome što smo videli, pročitali i čuli. Svi! Dakle, naša uobičajena i zajednička mišljenja su u velikoj meri formirana od strane naših medija. Pogotovo televizijom. I u zemlji poput naše gde imamo ograničen broj kanala koji su na švedskom jeziku, naš izvor informacija – za našu širu populaciju – je stvarno veoma ograničen.

U SAD, Nju Jork tajms je nedavno dao uputstva svojim novinarima – a ima ih mnogo u čitavom svetu – o tome kakve izveštaje mogu da podnose kada je u pitanju homoseksualnost.  Na primer, evo kako treba da pišu kada su u pitanju gej prava: ”Zagovornici homoseksualaca su zabrinuti zbog izraza ‘gej prava’ jer na negativan način navodi ljude da veruju da gejevi imaju više prava od ostalih ljudi. Gej zagovornici više vole izraz ‘jednaka prava’ ili ‘građanska prava gejeva’. Ako već morate da koristite termin ‘gej prava’ – na primer u naslovima gde je mesto premija – morate tačno definisati u tekstu o čemu se radi.”

Pošto je agenda homo lobija da istera svoju poruku medijima, koliko bi im bilo bolje da onda u stvari i budu u medijima.  I to na vodećim mestima.  Homoseksualci novinari su 1990. godine osnovali vlastitu nacionalnu asocijaciju koja se zove, Nacionalna lezbejska i gej novinarska asocijacija – NLGNA (na engleskom: The National Lesbian and Gay Journalists Association – NLGJA), koja je postala veoma uticajna. Na proslavi njihove desete godišnjice koja se održavala od 7.-10. septembra 2000. godine u San Francisku, imali su nadrealnu diskusiju na jednom od glavnih sastanaka. Tada je tribina razmatrala sledeće pitanje: “Da li novinar, kada izveštava o vestima koje se odnose na homoseksualnost, snosi odgovornost da obuhvata tačke gledišta koje se protivreče homoseksualnim? Jedan od učesnika koji radi ze vodeću novinsku agenciju (Džefri Kofman) je tom prilikom dao sledeću izjavu: ”Ovo čitavo pitanje ‘uravnoteženosti’ koje bi mi kao novinari trebalo da postignemo…. kao kada pišemo i o crnačkoj zejednici, nikada nisam video vesti gde pokrivamo jedan aspekt priče pa zatim istrčavamo kako bi što pre otišli do Klana da zabeležimo i njihovu stranu priče: Pa moram da krenem sada da uradim i interviju s Klanom?! Kako biti nepristrasan?” Paula Medison, potpredsednik različitosti za NBC i urednik vesti za WNBC u Nju Jorku, je u skladu s tim nastavila: ”Saglasna sam s njim! Ne vidim zašto bi mi morali tako da izveštavamo i tražimo... apsurdan i lud pogled na stvari samo da bi imali situaciju iz još jedne prspektive.”  Na to je Kofman dodao: ”Svi smo mi viđali i dalje viđamo mnogo izveštaja koji obuhvataju perspektive ljudi po gej pitanjima, o to ljudi koji su netolerantni a možda i nekvalifikovani da ih razmatraju.”

Ovde je poruka bila veoma jasna: Pošto su oni koji imaju drugo mišljenje o celoj stvari netolerantne zadrtice, nećemo im uopšte dati da imaju pravo na glas u medijima. Ljudi, mi smo došli do ovog netolerantnog gledišta gej lobija u našem opasnom, u-propast-upućenom svetu.

Direktiva koja je novinarima stigla iz Nju Jork Tajmsa, da više ne koriste izraz ”gej prava” jeste protivrečna prvobitnim preporukama u ranijoj knjizi Kirka i Madsena (”Posle bala: Kako Amerika ’90-ih može da pobedi svoj strah od homoseksualaca”). Niko nije bolje bolje razotkrio zlobne marketinške metode Kirka i Madsena od Davida Kupeliana u njegovoj knjizi pod naslovom “Marketing zla: Kako nam radikali, elitisti i pseudo-stručnjaci serviraju korupciju prerušenu u slobodu” (na engleskom: The Marketing of Evil: How Radicals, Elitists, and Pseudo-Experts Sell Us Corruption Disguised as Freedom).  Za dobar opis knjige kliknite ovde (ref.22).

David Kupelian piše u svojoj knjizi: “Možda se pitate: Kada i gde će se ovaj valjak javnih odnosa ”gej prava” zaustaviti? Njihov priželjkivan konačan ishod nije samo da homoseksualnost bude prihvaćena u potpunosti te da budu dozvoljeni brakovi istog pola, nego i da se zabrane pa čak i navedu kao protivzakonite javne kritike homoseksualnosti, uključujući i citiranje Svetopisamskih tekstova koji ne odobravaju homoseksualnost. Drugim rečima, zakonom potpuno prigušivanje kritike. Ovo već i jeste slučaj u Kanadi i delovima Skandinavije.”

Dakle danas, jadni oni novinari koji se usude da izraze svoje mišljenje a da nije politički ispravno. To bi moglo uničtiti svačiju karijeru. U našoj zemlji situacija je gora nego u SAD. Stoga, i nije bilo neko veliko iznenađenje kada je Švedska TV (”SVT”) – s monopolom jer su finansirani putem obaveznih naknada za licencu – primila prestižnu ”Duginu nagradu” jer su tako uspešno promovisali njihovu agendu.

Na jedan način razumljiva je to da novinari i zabavljači, koji rade u medijima i zabavnoj industriji, rade prekovremeno da bi drugi ljudi prihvatili njihov način života. Ko ne želi da bude prihvaćen? Ali sam toliko tužan da se to dešava na račun najranjivije dece i roditelja kojima je uskraćeno da znaju činjenice na ovu temu.

Ono što se obelodanilo na naučno istraživačkom simpozijumu 1996. godine na temu ”seksualna orjentacija” je veoma poučno u ilustrovanju sila i metoda na delu. Jedan od istraživača, Skot Heršerger, je pretpostavio da će sudovi biti pod većim pritiskom da se suprotstave diskriminaciji protiv određene grupe ljudi ako se ta grupa identifikuje da ima biološke a ne osobine bihejviorizma. On je rekao saosećajnoj publici: ”Ocene javnog mnenja, plus empirisko istraživanje, nam uvek govori da postoji pozitivan uzajamni odnos između narodnih verovanja u nepromenjivost osobine i njihovog prihvaćanja te osobine. Dakle, što više osoba veruje da je homoseksualnost ili seksualna orjentacija biološka tim bolje će se ta osoba osećati u vezi toga." Drugim rečima, poruka je bila sledeća: Hajde da proizvedemo naučno istraživačke radove koji će ukazati da je “homoseksualnost ili seksualna orjentacija biološka a ne stvar odabranog načina života!”  Stoga, ne treba da nas čudi to što toliko ”smešne nauke” ide prema nama. Sve to u pokušaju da im ljudi poveruju. Njima je nebitno to da li je određeni naučno istraživački rad iskren. Čini se da bilo kakvo objašnjenje homoseksualnog ponašanja – osim Svetog Pisma (Rimljanima 1 poglavlje) – je prihvativo mnogim ”naučnicima” u oblasti psihologije. Ali i lakovernim medijima i javnosti! Kroz sve ovo prolaze kako bi opravdali jedan način života koji je tako štetan za individualca i društvo. Razmislite kako bi bilo da sva finansijska sredstva za istraživanje (koja obično potiču od homoseksualaca) budu usmerena na ovakvu vrstu istraživanja. 

Istražiteljske aktivnosti koje se odnose na homoseksualnost spadaju u dve glavne kategorije: 1) teorije psihologije okruženja i 2) Biološke teorije. Do sada, naše diskusije su vođene na temu teorije psihologije okruženja.  Sada ćemo obratiti pažnju na biološke teorije koje dalje mogu biti podeljena na tri oblasti istraživanja

-  Hormonalna hipoteza odrasle osobe
-  Genetska hipoteza
-  Prenatalna hormonalna hipoteza

Hormonalna hipoteza odrasle osobe.  Jedno vreme je bilo špekulacija da postoji razlike seksualnih hormona između heteroseksualnih i homoseksualnih odraslih osoba. Danas je dokazano da to nije slučaj te je ta oblast istraživanja irelavantna danas.

Genetska hipoteza.  Ova oblast istraživanja je odvukla najviše pažnje proteklih nekoliko decenija. Stoga, ćemo joj i mi sada posvetiti pažnje. To je takođe i oblast u kojoj se najpouzdaniji zaključci mogu doneti.

Nazad na sadržaj

2. Kalman
U potrazi za mogućom genetskom pozadinom homoseksualnosti, još davno su s velikim interesovanjem proučavani identični blizanci (jednojajčani blizanci). Radi veoma očiglednih razloga. Dobro je poznato da identični blizanci dele iste karakteristike od rođenja. Ako na primer, jedan od blizanaca ima plave oči, i drugi identični blizanac će isto uvek imati plave oči. I tako dalje. Dakle, ako postoji ”gej gen” oba identična blizanca će ga isto imati te bi i jedan i drugi imali istu seksualnu orjentaciju. A pogodite šta? Baš to je i ustanovila Kalmanova studija 1952.godine. U ”Časopisu nervnih i mentalnih oboljenja” on je objavio rezultate koji su ukazali na to da je 100% učestalost homoseksualnosti kod jednojačanih blizanaca (identical twins).  Vidi REF.5; strana 71.  U to vreme je to bilo nametano kao najjači dokaz da se poreklo homoseksualnosti krije u ”genima”. Postojao je samo jedan problem kod ovog naučno istraživačkog rada. To je bila krivotvorina! Te nije podnela kritičko razmatranje. Razmislite o tome. Kasnije je bilo prilično lako odrediti da među mnogim identičnim blizanzima koju je obuhvatila studija bilo je mnogo onih (u stvari većina) kod kojih je samo jedan od oba razvio homoseksualnost. Ovo je bio jedan od ranijih primera naučne neiskrenosti koja je inficirala istraživanje u ovom polju radi politiciziranja istraživanja.  Kalman, sada već bez ugleda, je kasnije tvrdio da su njegovi rezultati ”statistički uzorak.”

Nazad na sadržaj

3. Bejli-Pilard (1991)
Ali interesovanje za identične blizance je ostalo. Radi istih očiglednih razloga. Da li je moguće da postoji gen koji određuje čoveka na homoseksualnost ali da su u igri takođe i okolni faktori. Iako procenat usaglašenosti očigledno nije bio 100%kao što je predložio Kalman, da li je ipak moguće mnogo veći nego 2%-4% što je nasumično sparivanje predvidelo pozivajući se na taj procenat homoseksualaca unutar celokupne populacije.

Imajući to u vidu i druge studije su sprovedene na tu temu. Jedna takva studija je sprovedena 1991. godine od strane Majkla Bejlija s Nortwestern univerziteta i Ričarda Pilarda s Medicinskog odseka, Bostonskog univerziteta.  Njihov izveštaj (REF.5; strane 72-78) je bio veoma rasprostranjen široj javnosti te ga i dan danas homoseksualni lobi koristi u medijima (ne bi li ga servirao lakovernoj javnosti).  Pilard je homoseksualac.  Oni su sledeće rezultate (ref.17) predstavili u izveštaju.

Jednojajčani blizanci (identični blizanci):  52% PC (29 od 56 = 52%)
Dvojajčani blizanci (ne-identični blizanci): 22% PC (12 od 54 = 22 %)
Braća i sestre a nisu blizanci: 9% PC (13 od 142 = 9%)
Usvojena braća i sestre: 11% PC (6 od 57 = 11%)

Bajli i Pilard koriste termin PC, Probandwise Concordance što znači sledeće:
Za identične blizance “52% PC” znači da 52% identičnih blizanaca koje su oni našli, oba brata imaju homoseksualno opredeljenje. Na prvi pogled, ovo se možda i čini kao dobar argument da stvarno postoji ”homo gen”. Ovih 52% kod identičnih blizanaca nam govori da kod svakog identičnog blizanca postoji 52% šanse da će i njegov brat blizanac takođe biti homoseksualac. Taj postotak je mnogo veći nego očekivanih 2-4% koji se zasnivaju na procentu homoseksualaca sveukupnog stanovništva.

U to vreme, mnogi su smatrali da je rezultat ovog istraživanja dokaz da je homoseksualnost (ako ne 100%) svakako u velikoj meri genetske prirode. Ono što šira javnost nije znala, jer je Pilard vešto sakrio, je bila činjenica da je postojala veoma jaka ”predrasuda u primerima”. Ostali istražitelji koji su sledili nisu uspeli da proizvedu slične rezultate. Tada je izašlo na videlo da su Bejli i Pilard zapravo uticali na rezultate uzornog stanovništva na taj način što su ih regrutovali putem oglasa u pro-gej časopisima.

Važno je da shvatimo sve implikacije ovoga. Za homoseksualnu zajednicu je bilo važno da dakažu ovu genetsku hipotezu iz tri razloga: 1) ako je uzrok homoseksualnosti genetske prirode, društvo ne bi trebalo da bude zabrinuto ako oni regrutuju mlade adolescente u svoje redove i 2) desetostruko veća stopa seksualnog zlostavljanja dece među homoseksualcima se na taj način, ukoliko je ono genetskog porekla, ne bi pripisala predisponiranoj homoseksualnosti dece; i 3) postojala bi sveopšta prihvaćenost homoseksualnog načina života jer u tom slučaju on se ne bi vodio kao njihov izbor nego jednostavno kao njihovo urođeno stanje.

Nazad na sadržaj

4. Bejli-Dune-Martin (2000)
Pošto mu je reputacija visila o koncu, Bejli je nastavio tako što je uradio drugu studiju bez Pilarda. Ovaj put Bejli se udružio s Dunetom i Martinom, da bi odradili potpuno novu studiju o identičnim blizancima. U martu 2000. godine oni su objavili svoje rezultate u ”Časopisu ličnost i društvena psihologija” [ref.17B]. Bili su u stanju da stupe u kontakt sa svim registrovanim identičnim blizancima u Australiji tako što su imali pristup ”Registru blizanaca” te zemlje. Na ovaj način su izbegli predrasudne primere iz prve studije. U ovoj studiji je Bejli objasnio i značenje “Probandwise Concordance”. Rezultate nove studije smo uporedili s rezultatima stare u ispod predstavljenoj tabeli (iz REF.5 – strana 76):

Primetite veoma drugačije zaključke u ovoj (bez predrasuda) studiji o Australijskim blizancima. Među muškarcima, Bejli je sada zaključio da je od 27 muških parova, s barem jednim blizancem homoseksualcem, samo u tri slučaja je i drugi blizanac takođe bio homoseksualac. Drugim rečima: samo je 3 od ukupnih 27 (ili 11.1%) homoseksualnih muškaraca imalo brata koji je takođe homoseksualac. Stoga, je samo 11% (=3/27) slučajeva potvrdilo saglasnost. 20% “Probandwise Concordance” zabeleženih od strane Bejlija, Duneta i Martina o Australijskim muškarcima su u stvari njihov nov metod brojenja svakog saglasnog para dva puta, znači u delitelju i u imenitelju. Dakle tako dobijamo 3+3=6 od delitelja i 27+3=30 od imenitelja (6/30=20% kao što je i prikazana vrednost PC-a u tabeli).  Ali kako bi stvarno uporedili ove nalaze s predhodnom studijom moramo prvo uzeti u obzir 29 od 56 (52%) iz studije Bejlija i Pilarda s 3 od 27 (11%) studije Bejli-Dune- Martin studije.

Ali u poslednjoj analizi želimo da uporedimo 11% saglasnosti u istraživanju Bejlija-Duna-Martina s učestalosti homoseksualnosti među sveukupnim stanovništvom. Ovih 11% saglasnosti viđe ne ukazuje na to da se radi o genetskom uticaju. Iako je 11% više nego učestalost muške homoseksualnosti u sveukupnom stanovništvu, moramo uzeti u obzir i to da identični blizanci uglavnom imaju veoma slično odgajanje i životnu sredinu.  Ovih 11% (a ne 2%-4%) se veoma lako mogu obrazložiti na taj način. Ako išta, ovi rezultati koje su predstavili Bejli-Dune-Martin predlažu da ovde ne postoji nikava veza s genetikom uopšte. Uprkos ovom novom rezultatu studije, kroz nove zaplete i politiziranje putem medija igranka povodom ovog pitanja još uvek nije rešena. Na kraju krajeva, ovde pričamo o ”nauci gej gena” (smešna nauka) a u današnjem društvu ideja o ”političkoj ispravnosti” je važnija od naučnih činjenica. 

Bejli-Dune-Martin se nisu ustručavali da razotkriju i prethodnu lažnu studiju koju su sproveli Bejli i njegov bivši kolega homoseksualac Pilard.  U zaključku svojih nalaza oni izjavljuju: “Ovo predlaže da je usaglašenost iz predhodne studije bila naduvana zbog ustanovljavanja predrasuda” (to je pradrasuda u biranju primera).  Dalje su dodali: “Ova studija nije pružila statistički značajnu podršku važnosti uloge genetskog faktora prilikom odabira homoseksualne orjentacije.”

Dakle, sumarizaciji ove Bejlijeve, Dunove i Martinove studije (bez predrasuda prilikom odabira primera) ne samo da pobija prethodnu studiju Bejlija i Pilarda, nego takođe daje jaku potporu da homoseksualnost nije rezultat genetskog koda.

Ovo naravno ne isključuje mogućnost (a možda čak i verovatnoću) da neki drugi geni mogu doprineti u razvoju pre-homoseksualnosti u detinjstvu. Na primer, dečaci s veoma osetljivim temperamentom mogu patiti više nego dečaci koji su pretrpeli odbačenost od neodgovornog oca, što ih za uzvrat čini ranjivijim na polne zabune pa čak i Poremećaj polnog identiteta (PPI) koji smo ranije razmotrili. Shodno s ovim, dečak koji je rođen s genima koji ga čine veoma visokim, ima veće šanse da postane dobar košarkaš. Ali ne pre nego što on odluči da igra košarku.

Nazad na sadržaj

5. Još jedno lažno istraživanje (Hamer, Hu, Magnuson, Hu and Patatuci)
U stvari još pre nego što je Bejli- Dune- Martinova studija 2000. godine oduzela ugled prethodnim radovima Kalmana i Bejli-Pilarda, druga lažna studija je bila izvedena. S obzirom na to da je Bejli-Pilardova i Bejli-Dune-Martinova studija o identičnim blizancima bila u oblasti ”posrednog genetskog istraživanja”, ova druga studija koja je sprovedena 1993. godine je bila u oblasti ”neposrednog genetskog istraživanja”. Te godine su Hamer, Hu, Magnuson, Hu i Patatuci objavili u časopisu Nauka rezultate neposredne genetske studije pod naslovom “Povezanost izmđu DNK markera na X hromozomu i muške seksualne orjentacije” [REF.1; strane 110-113 i REF.5; strane 79-83]. Ova studija je odmah objavljena u medijima kao veliko ”otkriće homoseksualnog gena” te su na osnovu toga mnogi zaključili da je nauka sada ”dokazala” da je homoseksualnost nasledna. Setite se da je sedam godina kasnije Bejlijeva et al studija Australijskih blizanaca zaključila da gej gen nije nađen.

Kasnije se ispostavilo, da je Hamerova et al studija još jedan lažnjak, te je dve godine kasnije isti šasopis Nauka objavio da je Hamer pod istragom od strane ”Kancelarije istražiteljskog integriteta” koja je pri Odseku za zdravlje i ljudske usluge zbog toga što je ”selektivno objavio svoje nalaze” (REF.1 strana 113).  Međutim, ova vest u medijima nije bila adekvatno predstavljena. Stoga mnogi ljudi danas još uvek misle da postoji ”gej gen” i da je homoseksualnost nasledna. Pošto je ova laž ovako rasprostranjena hajde još malo detaljnije da pogledamo rad Hamer et ala.

Hamer i njegov tim je regrutovao grupu od 76 muških homoseksualaca iz centra za tretman AIDS-a. Svi su oni tvrdili da imaju barem jednog brata koji je homoseksualac te da se jak šablon homoseksualne orjentacije javlja s strane majčinih ujaka ali ne i sa strane očevih ujaka. Hamerov time je sačinio hipotezu da se ovo treba odraziti i na neke od X hromozoma. Kao što najverovatnije već i znate muškarac dobija svoj X hromozom iz jednog od majčina dva X hromozoma, a svoj Y hromozom dobija od svog oca. Pošto majke nisu bile homoseksualke, predpostavljali su da je samo jedan od njena dva X hromozoma nosio gej gen. Dakle, u sveukupnom stanovništvu, oko polovine muške dece bi trebalo da završe s X hromozomom što nosi gej gen a druga polovina ne bi. Ali u primeru od 40 parova homoseksualne braće, ne samo pola od njih (20) nego čak 33 su imali X hromozom koji je imao varijaciju na q28 genu koji je bio netipičan za normalan šablon povezivanja. Pošto je ovaj broj (33) bio mnogo veći od prognoziranog (nasumičnih) 50% oni su predpostavili da je ovaj određeni gen nosioc muške homoseksualne orjentacije. Međutim, još uvek je bilo prisutno 7 parova homoseksualnih muškaraca koji nisu nosili ovu ”oznaku” na svom genu.

Da us ovi nalazi iskreni i istiniti, te bi mogli ponovo biti postignuti u kasnijim studijama, zaključak koji bi mogao biti donet bi ipak bio ograničen na ovo: Ovaj određen hromozomski šablon nije neophodan niti dovoljan da bude uzrok homoseksualnosti. Nije neophodan je 7 od 40 homoseksualnih parova nije imao ovaj šablon. A nije ni dovoljan zato što je kasnija studija Hamerovog tima (obuhvatajući ne-homoseksualnu braću s istom pozadinom) pokazala da neki od ove heteroseksualne braće imaju isti genski marker na q28. takav genski marker i povezanost jedva da je prihvativa definicija ”gej gena”. Ali (i samo ako je istraživanje bilo iskreno) ovo bi moglo da zastupa to da mogu postojati neke druge karakteristike udružene s ovim određenim genskim markerom koji se povezuje s karakteristikama druge porodice, što predodređuje osobu da bude ranjivija na to da postane homoseksualac. Na primer, osoba s tim određenim genetskim markerom mogu imati genetsku predispoziciju prema traženju neobičnog ponašanja ili što god. Ko zna šta bi ovo moglo biti?

Ubrzo je postalo očigledno da je Hamerova studija samo još jedan primer obmanjive igre s brojevima. Uskoro nakon Hamerovog objavljivanja rezultata u Nauci, grupa s istražitelja s Jeil kolumbia i Luiziana državnog univerziteta (na engleskom: Yale Columbia i Louisiana State Universities) je u toj istoj publikaciji je pobila njegove nalaze.  Oni su između ostalog napisali [REF.1 strane 111-112]:

”Rezultati ove studije nisu u skladu s nijednim genetskim modelom. ….Ni sa ovim razlikama [između homoseksualnosti u maternjim nasuprot očevim ujacima ili rođacima] nije statistički značajno. …..Mali obim primera čini ove podatke kompetabilnim s čitavim nizom mogućih genetskih i ambijentalnih hipoteza….”

Slogan svih nauka je da ako test ne može biti ponovljen (reprodukovan) on ne zadovoljava kriterijum ”pronalaska” ili ”otkrića”.  I drugi istražitelji su pokušali, bez uspeha, da reprodukuju Hamerovu studiju. Velika studija 1999.godine je obuhvatila kao primer čak 52 para homoseksualne braće. Tim (satavljen od: Rajsa, Andersona, Rischa and Ebersa) je gledao četiri odvojena hromozomska markera u istoj genetskoj oblasti ali nije našao nikakav odnos s homoseksualnom orjentacijom. U časopisu Nauka (284, April 1999. godine) na strani 666 oni kažu: “Nije jasno zašto su naši rezultati tako neskladni s Hamerovom studijom. Zato što je naša studija bila obimnija nego Hamerova, sigurno je da smo imali adekvatnu moć da detektujemo ikakav genetski defekt pogotovo tako velik kao što je objavila ta studija. Bez obzira na to, naši nalazi ne podržavaju prisutnos gena koji bi u velikoj meri uticao na seksualnu orjentaciju na poziciji Xq28”. Izraz “Xq28” naznačuje gen poziciju q28 na X hromozomu. Tim istražitelja je utrošio mnogo vremena i snage a bili su zbunjeni, kako to da su njihovi rezultati “tako neusklađeni s Homerovom studijom”. Pa, kao što smo gore naveli, ”Kancelarija istražiteljskog integriteta” – ogranak Odseka za zdravlje i ljudske usluge – je kasnije preispitala Homerov rad zbog toga što je ”selektivno objavio svoje rezultate”. Još jedan primer intelekdualne neiskrenosti!  Sve to radi pomaganja homoseksualne agende kao što su ranije (1991. godine) predložili Kirk i Madsen (vidi Laž 1 uvod)

Onda, godinu dana kasnije (u martu 2000. godine) se pojavila i Bejli-Dune-Martinova studija o identičnim blizancima u Australiji (vidi gore) koja je trajno oduzela ugled bilo koje hipoteze i teorije o mogućnosti postojanja ”gej gena” i čini se da je to i stavilo tačku na dalje naučne sporove na ovu temu. Ovo ipak ne znači da je prestala rasprava i politiciziranje cele stvari u medijima. Na kraju krajeva, mi ovde govorimo baš o ”nauci gej gena” (smešna nauka) i u današnjem društvu čitav koncept ”političke ispravnosti” jeste važniji od naučnih činjenica. Pošto je lažan Hamerov izveštaj još uvek toliko zastupljen i propagiran u medijima kao istina da postoji genetska povezanost s homoseksualnošću, ja sam odlučio još detaljnije da razmotrim Hamerovu istragu.  Ovo možete nači na sledećem linku (Br 5; "Kritika Hamerovog istraživanja").  Ako imate vremena i snage da zaronite u ovu analizu shvatićete o kokvom ”smešnom istraživanju” mi ovde pričamo.

Nazad na sadržaj

6.  Berman-Brukner (2001)
Godinu dana nakon što je Bejli-Dune-Martinova studija razotkrila da je Bejli-Pilardova studija bila lažna, bila je još jedna grupa istražitelja koja je stigla do istog zaključka.  Tim istražitelja predvođenih Bermanom s Kolumbija univerziteta i Bruknerom s Jeil univerziteta, studirali su ni manje ni veše od 5.552 parova braće i sestara. U njihovoj studiji ”Blizanci suprotnih polova i privljačnost adolescenata istog pola”, objavljenoj u oktobru 2001. godine, oni su razmotrili razne teorije i faktore koje uzrokuju homoseksualnost (društvene, hormonalne, genetske i razvojne fakrore).  Oni su razgovarali s jednojajčanim i dvojajčanim blizancima, sa punom braćom i sestrama, sa polu braćom i sestrama, te sa braćom i sestrama koji nisu u krvnom srodstvu. Takođe su razmotrili dvojajčane blizance istog pola ali i različitog pola. Njihov rezultat je bio maltene presudan dokaz da ne postoji genetskog uticaja na razvoj homoseksualnosti.  Za jednojajčane (identične) blizance među muškarcima PC (Probandwise Concordance) broj je bio 7.7 %, koji je u skladu s 11% PC u Bejli-Dune-Martinovoj studiji ali veoma je to daleko od broja 52% koji je predložila 1991. godine lažna Bejli i Pilard studija. Bez obzira na to da li je broj 11% ili 7% dokaz je dovoljno jak da potvrdi da ovde ne postoji genetskog faktora na delu.

A Berman i Brukner (slični Bejli-Dune-Martinovom izveštaju) su napisali sledeće o Bejli-Pilardovom izveštaju:
“Znatno veća saglasnost za homoseksualnu orjentaciju je bila prijavljna u prethodnom istraživanju. Mi verujemo da je prethodni rad bio uvelikoj meri netačan jer je rezultat oslanjanja na nereprezentativne primere koji su se odazvali iz, na primer, reklama homoseksualnih časopisa, i oslanjanja na posredne dokaze.” zar to nije kulturan način da se obesčasti Bejli-Pilardova studija? Oni nazivaju Bejli-Pilardovu smešnu nauku ”prethodna studija”. Za dodatne informacije o Berman-Bruknerovom izveštaju vidi (ref.25)

Ali zapanjujuće je to da pored toga što je mnogo puta pobijena Bejli-Pilardova studija, homo lobi i dalje nastavlja da se obraća na nju. A mejnstrim medije nemaju pojma o tome.

Nazad na sadržaj

7.  Simon LeVaj (1991)

Pozadina
Iste godine kada je objavljena Bejli-Piladova lažna studija, još jedna studija je objavljena koja je takođe dobila puno publiciteta. Objavio ju je čovek po imenu Simon LeVaj (ime na engleskom: Simon LeVay, Razlika u strukturi hipotalamusa kod heteroseksualaca i homoseksualaca, Nauka 253 [1991]; 1034-37). Sumarizaciju studije Simona Levaja vidi ref.26 . Diskusiju o njegovom izveštaju vidi REF.5; strane 67-70.

LeVaj je još jedan u nizu homoseksualnih istražitelja. On je bio neurobiolog na Salk institutu u Kaliforniji, kada je prvi put objavio nalaze svog istraživanja. Njegovi nalazi su ga 1991.godine katapultirali preko noći do velike slave. Činilo se da je LeVaj veoma saosećajan i stručno osposobljen naučnik iako su neki od ostalih stručnjaka doveli u pitanje svedodžbe. Na primer Joan Rougharden, profesor na Stenford univerzitetu piše:
“LeVaj je neznatan akademik koji nikada nije nigde postigao uslov držanja službe, i čije su protekla istraživanja pokazala da se ne mogu ponoviti. Uprkos tome njegovo ime je poznato u akademskim krugovima kao pisac popularizacije nastrane nauke. LeVaj je izdejstvovao da ova dvosmislenost bude viđena kao ozbiljna nauka o gej temama kod akademika”. Rougharden se takođe protivio upućenom pozivu predstavnicima NAMBLA (Severno američka muškarac – dečak lubavna asocijacija; glavna organizacija što podržava pedofiliju u SAD) organizacije da dođu i govore na Stenford univerzitetu.

LeVaj je i sam prvobitno bio veoma pažljiv sa zaključcima koji trebaju biti izvučeni iz njegove istrage. Drugi su međutim – pogotovo politički ispravne masovne medije – rastrubili njegove nalaze kao dokaz da postoji veza između homoseksualnosti i genetskog ili hormonalnog urođenog sastava. Sećamo se šta je Skot Heršerger izjavio na istražiteljskom simpozijumu (vidi gore):
”Ocene javnog mnenja, plus empirisko istraživanje, nam uvek govori da postoji pozitivan uzajamni odnos između narodnih verovanja u nepromenjivost osobine i njihovog prihvaćanja te osobine. Dakle, što više osoba veruje da je homoseksualnost ili seksualna orjentacija biološka tim bolje će se ta osoba osećati u vezi toga."


Ugrađene predrasude?
Posle njegovog izveštaja i dostignute slave 1991. godine, činilo se da je LeVaj postao manje ponizan po pitanju važnosti njegovih nalaza. Njegova uloga se polako menjala iz skromnog i promišljenog naučnika u aktivistu za homoseksualna prava. Te je 1992. godine obustavio svoja istraživanja na Salku i osnovao je Zapadno holivudski institut gej i lezbejskog obrazovanja (na engleskom: West Hollywood Institute of Gay & Lesbian Education).

LeVaj je takođe naveo lične i emotivne razloge zašto se on uopšte pozabavio ovom studijom. U njegovoj izjavi on kaže:

"’Sa otprilike 13 godina sam saznao da sam homoseksualac,’ kaže on dok su se lice pomalo smeškalo. ‘Kao homoseksualac sam imao dovoljno motivacije da radim ovaj posao. Da ja to nisam udadio, kozna kada bi se neko drugi setio. A kao naučnik sam znao da je u pitanju istraživanje koje sam ja kvalifikovan da sprovedem………’ Ono što je u najvećoj meri promenilo pravac njegovog istraživanja je bila kriza kroz koju je prolazio u ličnom životu. Naime, 1990. godine LeVijev partner, Ričard, lekar u urgentnom centru, je preminuo posle čtvorogodišnje borbe s AIDS-om. ’Ričard i ja smo 21 godinu proveli zajedno,’ seća se on, drhtavim glasom na samu pomisao. ’Dok sam se starao o njemu sam odlučio da želim nešto drugo od mog života. Kada shvatite da je život prekratak, tada promislite dobro šta vam je važno a šta vam nije važno u životu. Imao sam potrebu da radim nešto na ličnom nivou, nešto u vezi s mojim gej identitetom’ “

Te kada je bio intervjuisan za Njuzvik on je izjavio da je, posle smrti njegovog ljubavnika, čvrsto rešio da nađe genetski uzrok homoseksualnosti ili će u suprotnom u potpunosti napustiti nauku. Dalje je priznao da bi takođe želeo da obrazuje društvo po pitanju homoseksualnosti, kako bi na taj način uticao na zakonske i religijske stavovo prema istoj. Ovo samo po sebi nije dokaz ikakve namerne neiskrenosti. Međutim, za njegov istraživački rad ne možemo reći da je bio bez predrasuda. No pitanje ostaje: da li je napustio svoj posao kao naučnik na Salk institutu zato što nije uspeo da nađe “genetski uzrok homoseksualnosti”?

U drugom interviju on se opoziva na neslavne i lažne studije Bejli-pilarda i Hamera et ala (vidi poglavlja 6 and 8 gere). Ovoko piše u broju Otkrića koji je izašao u martu 1994. godine (naslov: “Seks i Mozak) [podvlačim ono što naglašavam]:

“U stvari, LeVaj je oduvek sumljao da se homoseksualnost prenosi unutar porodice te da poseduje nasledne osobine -- sumlja koju je tada potpomogla studija psihologa Majkla Bejlija sa Nortwestern univerziteta i psihijatra Ričarda Pilarda sa Bostonskog univerziteta. Ta studija je pokazala da su identični blizanci -- koji dele iste gene -- dva puta verovatniji da oba budu gej ili lezbejke nego dvojajčani blizanci, koji imaju samo pola zajedničkih gena. Oni su takođe pet puta verovatniji da oba budu gej nego njihova usvojena braća koja s njima dele odgoj ali ne in gene. ‘Ovo nam jasno govori da genetika igra znatnu ulogu ukupne uzročnosti homoseksualnosti," kaže LeVaj. Kao anegotski dokaz, on pokazuje sliku na kojoj je on sa svoja četiri brata: "Dve i po osobe na ovoj slici su homoseksualci," kaže on. (odnosno jedan brat je biseksualac.) "Znate, moj otac se nikad nije pomirio s time da sam ja gej. On ne odobrava moj način života. Pošto su sva deca iz njegovog drugog braka heteroseksualci, on insistira da smo sve to nasledili s naše majčine strane porodice."

Nastavlja ovako:
“LeVajov otac koji nije odobravao njegov način života je možda i imao prava u vezi toga. Prošlog jula, LeVaj naglašava da, je Din Hamerov tim na Nacionalnom institutu zdravlja locirao oblast na X hromozomu gej braće koji bi mogao da nosi izvesni gej gen ili gene; X hromozom je, na kraju krajeva, uvek majčin genetski dodatak svojim sinovima. Ali kako tačno gen u ovoj oblasti čini nekog gej još uvek nije jasno: možda utiče na to kako se formiraju strukture koje se odnose na seks unutar hipotalamusa. Kada je reč o polnoj privlačnosti i ponašanju, LeVaj sumlja na to da su ljudi u velikoj meri oblikovani u materici. ‘Nešto drugačije se dešava u organizaciji gej mozga još dok je fetus,’ on kaže. ‘Ako bi morao da se kladim stavio bi pare na, uzajamno dejstvo polnih hormona i mozga. Možda će postojati genetska razlika i tome kako receptorske ćelije u mozgu fetusa reaguju na polne hormone kao što je testosteron.’ "

Nikada nije prijatno prozvati iskrenost i integritet homoseksualnog istražitelja, ali kao što smo i pre videli (na primer, radovi Bejli-Pilarda, Kalmana, Hamer et ala) to jeste neophodno. Pogotovo sada kada LeVaj postao neka vrsta aktiviste. Prvi kriterijum koji mora da zadovolji bilo koja studija jeste da ona može biti reprodukovana, odnosno ponovljna. Pod naslovom ”Gej geni ponosno posećeni” Prestižni Naučni američki magazin je izjavio u broju koji je izašao novembra 1995. godine (strana 26) [podvlačim ono što naglašavam]:
“U skorije vreme, dve studije koje su objavljene u Nauci su pružile dramatične dokaze da je muška homoseksualnost ima biološka opravdanja. U 1991. godini, tada na Salk institutu za Biološke studije u San Dijegu, izvestio je da je našao jedva primetne ali značajne razlike između mozga homoseksualnog i heteroseksualnog muškarca. Dve godine kasnije grupa predvođena Din H. Hamerom, sa Nacionalnog onkološkog instituta, je povezala homoseksualnost sa genom koji se nalazi na X hromozomu, koji je nasleđen isključivo s majčine strane.
Oba saopštenja su dospela u maltene sve medije čitavog sveta. LeVaj i Hamer su se pojavljivali na svim emisijama i napisali su par knjiga. Takođe su obojica bili autori jednog članka koji je izašao u ovom magazinu u maju 1994. godine. No ni tada još uvek ni jedan drugi naučnik nije u potpunosti porvtdio njegove rezultate. Što se tiče hamera, jedna studija je protivrečila njegovim rezultatima. Još više uznemiravajuće od ovoga je bilo to što su ga je ”Kancelarija istraživačkog integriteta”, optužila sa istraživačkim nepravilnostima.”


Pregled studije
Uprkos svemu ovome, homoseksualna zajednica i mejnstrim medije nastavljaju sa citiranjem LeVajovog istraživačkog rada. Hajde dakle, da pogledamo šta kaže:

LeVajova studija i hipoteza može biti smatrana da je oblasti " Hormonalna hipoteza odrasle osobe " (ili moguće da je u oblasti Prenatalna hormonalna hipoteza) koja – kao što je izjavljeno gore – jeste jedna od tri grane “Bioloških hipoteza” nasuprot “Ambijentalnoj hipotezi”. [Druge dve grane Biološke hipoteze su Genetska hipoteza (posredna ili neposredna) i Prenatalna hormonalna hipoteza (vidi poglavlje 8 ispod)].

LeVaj, je proučavao oblast hipotalamusa koji se u mozgu naziva intersticijsko jezgro anteriornog hipotalamusa ili skraćeno na engleskom INAH. Postoje četiri takve oblasti (INAH1-4). On je izjavio da je tokom svog rada našao INAH3 koji je manji kod muških homoseksualaca i kod žena nego kod muških heteroseksualaca. On je pregledao mozgove 35 muških i 6 ženskih preminulih ljudi. On je klasifikovao 19 muških tela da su homoseksualci jer je tako lekar napisao na njihovom kartonu. A ostalih 16 muškaraca je klasifikovao kao heteroseksualce jer na njihovim karkonima nije pisala ta napomena, iako je bilo poznato to da je 6 od njih 16 preminulo zbog AIDS-a baš kao i onih 19 koji su imali tu napomenu u svojim kartonima. Dakle, njegova klasifikacija primera odmah, na prvi pogled, stvara neka pitanja.

Ali hajde uprkos tome da predpostavimo da su LeVejevi nalazi (o prosečno manjoj veličini INAH3 u mozgovima preminulih homoseksualaca) istina. Koji se zaključci mogu izvući iz tog nalaza? Naravno, postoji velika razlika između nalaza i zaključaka.


Zaključci studije
Zaključke koje promovira homolobi – i koji su uglavnom prihvaćeni od strane lakovernih i politički ispravnih medija – su dvostruki. Prvo, da je seksualna orjentacija osobe povezana sa veličinom INAH3 i, drugo, da je razlika u veličini postoji vać na rođenju a ne samo kod preminulih homoseksualnih osoba. Upravo se tu suočavamo sa hipotetičkom pretpostavkom koja još uvek nije dokazana. Postoje tri ozbiljna pitanja o ovim hipotetičkim zaključcima, od kojih prvo jednostavno protivreči hipotetičnom zaključku.

1. Hipoteza je u suprotnosti sa nalazima i Bejli-Dune- Martinove (vidi poglavlje 4 gore) i Berman-Bruknerove studije (vidi poglavlje 6 gore). Imajte u vidu da je Bejli-Dune- Martinova studija sprovedena na velikom broju jednojajčanih (identičnih) blizanaca. Takvi bi blizanci, ako već niko drugi, trebali deliti slične karakteristike za vreme trudnoće,bez obzira da su one genetske ili hormonalne prirode. Ipak su istražiteljski timovi – obe pobijajući u to vreme već ozloglašenu Bejli-Pilardovu studiju – zaključili da ne postoji nikakvog statistički značajnog uzajamnog odnosa prema homoseksualnosti među identičnim blizancima.

2. Mi znamo da ljudski mozak prolazi kroz velike promene od rođenja do smrti. Na primer, studija koju je sproveo Nacionalni institut zdravlja NIZ (na engleskom: NIH - National Institute of Health) iznašla je da deo mozga koji kontroliše ”prst čitač” kod ljudi koji počnu čitati brajovu azbuku kada oslepe jednostavno naraste. Slično tome, dobro je poznato da dečaci koji imaju poremećaj polnog identiteta (PPI; vidi gore) i koji se igraju uglavnom sa devojčicama, često razviju ženskiji glas kao i ostale ženstvene karakteristike. Drugim rečima: Do neke granice na razvoj mozga utiče i Vaše ponašanje i identitet koji prihvatite dok odrastate.

3. Razlika u veličini INAH3 može biti povezana sa nečim što može povećati mogućnosti (sklonost) da se postane homoseksualac a da pritom u stvar ne predodredi ishod. Na primer, dečaci mogu biti rođeni s genima koji imaju tendenciju da ih načine tankovijastim ili mišićavim. A otac bi možda radi toga posvetio više pažnje sinu koji je bolje građen za popularne sportove (fudbal, košarku, itd.) koje i sam voli, nego dečaku koji je mršaviji ali ipak dobar u recimo baletu ili umetničkom klizanju. Isto kao kada se neko rodi s genima koji će ga recimo načiniti visokim. Takav dečak ima više izgleda da uspe u košarci nego recimo nizak dečak. Ali taj visoki dečko ne može biti dobar u košarci ako ne pipne loptu. U skladu s tim, dečak može postati više predodređen za homoseksualnost zbog okoline u kojoj odrasta (odsustvo muškog uzora, regrutacija u redove RFSL-a itd.).

(Dobro je poznato da u muškom umetničkom klizanju procenat homoseksualaca srazmerno prevazilazi njihove brojke u sveukupnom stanovništvu. Postoje procene da su oko 50% svih muških umetničkih klizača homoseksualci. Stoga, kada se prvi put pojavio AIDS, strašan je bio i odraz na muško umetničko klizanje širom sveta.
Dakle, sledeće treba da uradi otac koji primeti da mu sin ima talenta i interesovanja u toj oblasti: On treba, a ne majka, da vodi svog sina na treninge umetničkog klizanja i da uvek bude tamo da navija za njega na takmičenjima. Te da mu dozvoljava da se druži s drugim dečacima tako da postane “jedan od momaka”. Dečak se u takvom slučaju bolje povezuje s ocem, te ga za uzvrat ta veza praktično čini bezbednim od homoseksualnosti za vreme odrastanja.)

Da dodamo još i to, da čak ako je srednja vrednost INAH3 u homoseksualnih i heteroseksualnih muškaraca drugačija, u rezultatima je bilo slučajeva gde je INAH3 kod homoseksualca u stvari bio veći (a ne manjii) nego prosečna veličina istog kod heteroseksualca. U jednom od primera, INAH3 homoseksualnog muškarca je bio veći od svih ostalih, osim jednog od onih 16 "heteroseksualnih muškaraca" obuhvaćenih LeVajevom studijom. Taj nalaz sam po sebi Protivreči LeVajeovj hipotezi.

U naučnim krugovim je ovo izraženo u broju Pronalaska (na engleskom: Discover) koji je izašao u martu 1994. godine:
“Ana Fausto-Sterling, razvojni genetičar na Braun univerzitetu i jedna od LeVajovih glavnih akademskih kritičara, koja je bilo jedno od onih koja je ispitivala način na koji je on tumačio svoje nalaze. "On je tvrdio da postoji velika razlika u veličini ovog jezgra u mozgu homoseksualnih i heteroseksualnih muškaraca. Ono što je on našao u stvari je bila razlika u razdeljenosti, s par većih-nego-obično jezgra s jedne strane, i par manjih-nego-obično s druge strane, dok je većina spadala u između. Čak i kada bismo mogli da kažemo da je većina ljudi u jednom ekstremu heteroseksualno, te da je većina u drugom ekstremu homoseksualno, to nam govori vrlo malo o većini ljudi koji se nalaze u sredini gde se ove granice preklapaju. Da je LeVaj odabrao osrednju veličinu jezgra on ne bi bio u stanju da kaže da li pripada heteroseksualcu ili homoseksualcu."

Odabran pregled kritika LeVajove studije takođe može biti nađen u ref.26 nakon sumarizacije LeVajovih nalaza.

The deliberate misinterpretation by mass-media of LeVay’s research is yet another example of how the promotion of homosexuality renounces any demand for objectivity and honesty. They are looking for a needle in an ocean but will never find it. I strongly recommend chapter 4 in REF.1 by Jeffrey Satinover (“Finding a Needle in the Ocean”).

Nazad na sadržaj