U onom što sledi sam odlučio da Vam objasnim koje to radnje kao roditelj možete preduzeti – a koje da izbegavate – ako želite da Vaše dete ili unuk izabere heteroseksualni način života kada uđe u pubertet.  Međutim, ako Vi preferirate homoseksualni način života ( na primer homoseksualne partnere koji su usvojili decu) učinite suprotno od toga što Vam se ovde dole predlaže.

Nazad na sadržaj

1. Ubedljivi rezultati opširne istrage su potiskivani od strane homo lobija.
Prvo da kažem par reči o tome šta se u švedskoj danas smatra za nešto što je “politički ispravno”. Ono što sledi je etiketirano kao homofobija (“neprijateljski ili nepoželjan pogled na homoseksualnu orijentaciju”) u našoj zemlji. Gotovo da ovaj pravilan termin postaje pogrdna reč.  To je suprotno od homofilije (”prijateljski ili odobravajući pogled na homoseksualnu orjentaciju”).  Danas u švedskoj ima mnogo više homofila nego homofoba. Upravo sušta suprotnost od realnosti koja je bila prisutna pre samo jednu generaciju.

Ovo je rezultat neumorne propagande koju forsira RFSL i SVT protekle tri decenije.  Ako niste šveđanin, treba da znate da je SVT u stvari švedski TV monopol koji služi kao edukativni i propagandni aparatus RFSL-a. Stoga i nije bilo neko iznenađenje kada je SVT primio ”Duginu nagradu” za najboljeg i najistaknutijeg promotera njihove agende. Ova nagrada im je dodeljena za vreme ”Nedelje gej ponosa” u Štokholmu, Švedskoj.  Naš glavni grad je u poslednje vreme posta magnet (bukvalno Meka) za homofile iz čitave Evrope.

Homo lobi je izuzetno uticajan u našem društvu danas. Na svim nivoima. Oni veoma dobro znaju da je njihov politički uticaj proporcionalan s njihovim brojevima.  Mnogi roditelji i članovi porodice postaju veliki simpatizeri RFSL-a kada saznaju da je neko od njihovih postao homoseksualac. No istovremeno oni veruju da je tragedija to što se dešava njihovom najbližem.  Dakle, ako ste roditelj koji želi da jednoga dana njihov potomak odabere heteroseksualnu orjentaciju, čitajte pažljivo tekst koji sledi.

Dosta od materijala koji sledi je uzet (s dozvolom) iz knjige amerikanca Džosefa Nikolosija pod naslovom”Roditeljski vodič u sprečavanju homoseksualnosti”  (REF.3).  Nikolosi ima doktorat iz Psihologije.  Moramo i da kažemo da se njigova knjiga zasniva na psihološkom istraživanju a ne na religijskim konceptima.  Zbog svog stava dr. Nikolosi je danas svojevrsna prokleta osoba za vođe i mnoge članove “Američke psihološke asocijacije”.  Godine 1973. asocijacija srodna ovoj – “Američka psihijatrijska asocijacija” ili “APA” je izglasala da izbriše homoseksualnost sa zvanično odobrene liste duševnih oboljenja (Dijagnostički i statistički priručnik, DSP – na engleskom: Diagnostic and Statistical Manual, DSM).  Ovo se dogodilo putem iznenadnog lukavstva od strane veoma male ali veoma glasne i ljutite grupe homoseksualaca i njihovih simpatizera (REF.1 strana 32-35).  Od tada, psihijatri homoseseksualci, psiholozi i njihovi simpatizeri unutar svojih organizacija objavljuju sve više manipulisanih izveštaja, istraživanja i simpozijuma.  Dr Nikolosi nam kroz primer objašnjava ovu promenu politike. On piše slediće (REF.3; strana 171-172):

”Politička ispravnost nastavlja da muči sve naše mentalno zdravstvene asocijacije.  Godine 1999. na godišnjem sastanku ”Američke psihijatrijske asocijacije” bilo je planirano da bude održana i debata o tome da li seksualna orjentacija može biti promenjena putem terapije. Ali ta debata je otkazana kada su se povukla dva zakazana govornika. Oni su svoje povlačenje obrazložili tako što su rekli da je tema homoseksualnost-kao-promenjiva previše politički nastrojena za jedan ovako naučno orjentisan skup.  Psihijatar Džefri Satinover i ja smo prvobitno bili predloženi za članove tribine, ali je gej-aktivista psihijatar odbio da učestvuje ako mi budemo uključeni u tu diskusiju. Znači recimo da pohađate postdiplomske studije i mislite da je heteroseksualnost normalna stvar. Nek Vam je sa srećom ako pokušate da izrazite svoj stav, objavite tezu ili da se sprijateljite s nekim kolegom.  Bilo bi Vam bolje da držite svoje stavove samo za sebe, inače Vam se može desiti da Vas izbace baš iz tog društvenog kluba u koji biste tako želeli da uđete.”

Više informacija o ovome možete naći na sledećem linku (Br 4 na straničnom meniju).

Ako je potiskivanje istine od strane homo lobija u Americi tako obilno, zamislite samo kako je u Švedskoj.  U Švedskoj najverovatnije ne postoji ni jedan psiholog a ni psihijatar koji želi (ili se usuđuje) da sarađuje s roditeljima koji mu dođu s dečakom, zbog toga što on manifestuje razvoj isfeminiziranog ponašanja.  Dakle, na Vama je kao roditelju da se sami pozabavite ovim pitanjem koje se odnosi na buduću seksualnu orjentaciju Vašeg deteta. U mojim naporima da Vam pomognem pružam Vam i besplatnu literaturu. Povodom ovoga stupite u kontakt s nama time što ćete na straničnom meniju kliknuti na link ”Besplatna literatura”.

Posle ovog poprilično dugačkog uvoda, hajde da pogledamo šta otkrivaju iskrene studije o tome kako možete da sprečite razvoj početne pre-homoseksualne faze ali i kasnije faze homoseksualnosti kod vaše dece.  Hajde prvo da pogledamo koren (postanak) homoseksualnosti kod dečaka.

Nazad na sadržaj

2. Izveštaj istrage Bieber et ala (REF.4)
Prvo da pogledamo istraživanje koje je sproveo Irving Bieber u saradnji sa nekih sedamdesetak stručnjaka iz oblasti psihologije i psihijatrije. Ova opsežna studija je otpočeta 1952. godine i 10 godina kasnije – posle mnogih ispita i propratnih aktivnosti – tim sačinjen od osam psihoanalitičara i jednog kliničkog psihologa je objavio izvečtaj pod naslovom “Homoseksualnost: Psihoanalitična studija homoseksualnih muškaraca, Nju Jork: Bejsik Buks, 1962. (REF.4).  

Osim toga što je studija bila opširna i što su na njoj radili veliki stručnjaci, ona je od velikog značaja zbog dva važna razloga:

2:1. Sprovedena je između 1952. i 1962. godine. Znači sprovedena je pre nego što je postalo tabu tema da se govori o tome kako je homoseksualnost nepoželjno ponašanje koje treba sprečiti.  Posle 1973. godine, kada je APA izbrisao homoseksualnost kao nenormalnost iz njihovog DSP-a (Dijagnostički i statistički priručnik), postlo je gotovo nemoguće da se sprovode ovakve studije.  Te kada bi se bilo koja grupa istraživača danas usudila da sprovede nešto tome slično, oni bi bili neverovatno proganjani od strane njihovih kolega.  Ali njihova su otkrića i danas validna, pogotovo za roditelje kojima je važno da njihovi dečaci mimoiđu razvoj homoseksualnosti.

2:2. Te 1962. godine homoseksualnost još nije bila popularizovana od strane mejnstrim medija, niti je bila veličana u zabavnoj industriji. Danas je sve veoma drugačije.

Pogledajte samo šta piše na RFSL-ovom sajtu (ref.16) i razumećete o čemu govorim:
“Ko uzima koga? – O seksu za vas koji ste mladi i na pravom putu
Devojka upoznaje simpatičnog mladića. Mladić upoznaje drugog mladića. Uspostavlja se tako da je mladić sa slatkom devojkom koja je upravo bila s drugom devojkom.
Isprobajte svoju seksualnost!  Spoznajte se, spoznajte to što želite da budete i ono o čemu ste radoznali.  Svet je otvoren, može svašta da se proba i sve je moguće. I naravno, više ćete zažaliti za onim stvarima koje niste probali nego za onim stvarima koje ste probali.”
(Kraj Citata uzetog s RFSL-ovog veb sajta.)

Očigledno je da danas mnogi mladi ljudi – koji u stvari nisu skloni homoseksualizmu (tj. oni nikada nisu “pre-homoseksualci” radi njihovog nesrećnog odgoja) – ipak odaberu taj način života jer je to takav trenutni hir.  Ili barem oprobaju takvo ponačanje, a mnogi od njih se tada uplete u tu mrežu (vidi sedmu stavku na straničnom meniju pod naslovom besplatna literatura).  Ovaj veb sajt se ne bavi okolnostima iza tako jasno odabranog načina života.  Ovakvo nešto se može sprečiti jedino ako se aktivnosti poput RFSL-ovih dovedu pod kontrolu i stave van zakona u interesu celokupnog društva. Dakle, bezbedno je reći da kada je ova studija sprovedena 1950-ih i 60-ih godina, homoseksualnost je jo uvek nosila žig sramote i niko nije želeo da odabere ili čak samo da proba taj način života.  Isto kao što nike ne odabere da postane alkoholičar.  U Bieberovom izveštaju uzeto je u obzir čak 106 homoseksualaca koji su detaljno prostudirani zajedno s kontrolisanom grupom od 100 heteroseksualnih muškaraca.  Svo vreme osnovno pitanje je bilo: Zašto su ovih 106 muškaraca postali homoseksualci?  Ima li čega u njihovoj pozadini ili odgoju što ih vodi na to da ih fizički privlače drugi muškarci?

Njihovi nalazi su bili izuzetni po tome što su svih ovih 106 muškaraca imali zajedničku nit prilikom odabira homoseksualne orjentacije.  Bieber i njegov tim su otkrili da su svi oni (bez izuzetka) imali oca koji je bio emotivno odsutan ili ga uopšte nisu imali za vreme svog odrastanja.  Ni jedan od njih se nije osećao blizak sa svojim ocem.

Ponekad, ali ne uvek, ovo je bilo isprepleteno s mržnjom prema svom ocu zbog različitih razloga.  Rezultat je bio osnovan na tome kako su ti muškarci doživeli svog oca. A ne obrnuto.  Neki od očeva su možda mislili da se sve u redu a možda su i verovali u to da su oni ispunili emotivne potrebe svog sina.

Između ostalog ova studija je otkrila i druge stvari:
“Temeljit interpersonalni poremećaj je stalan u homoseksualnim otac-sin međusobnim odnosima... Ni jedan od očeva (homoseksualnih sinova) nije mogao biti smatran za razboritog normalnog čoveka.“ 
Interesantno je i to što je u kontrolisanoj grupi (100 heteroseksualnih muškaraca) takođe bilo dasta muškaraca koji nisu imali dobar odnos sa svojim ocem.  Čak je 37 od njih (37%) izjavilo da mrze svog oca.  S druge strane, u homoseksualnoj grupi je čak 63 (59%) izjavilo da mrze svog oca.

Nazad na sadržaj

3. Zaključci koji se mogu izvući
Pre svega mi dozvolite da kažem da postoje izuzetci i ovom pravilu, iako je studija pokazala da svih 106 homoseksualaca nije imalo dobar odnos sa svojim očevima.  Međutim, postoje jaki dokazi koji ukazuju na sledeće:

Ako otac uspostavi jaku emotivnu vezu sa svojim sinom, veoma su male šanse da taj sin postane homoseksualac.  Međutim, ako otac ne uspostavi ovu vezu sa svojim sinom, ne mora da znači da će sin postati homoseksualac.  Na kraju krajeva čak je 37% heteroseksualaca u ovoj studiji mrzelo svog oca (u poređenju s 59% u homoseksualnoj grupi).  Ali homoseksualni muškarci nekako nisu uspeli da uspostave vezu sa svojim očevima.

Drugim rečima: Nedostatak kvalitetnog međusobnog odnosa oca i sina je neophodan – ali ne uvek i dovoljan – uzrok homoseksualnosti. 
Razmislite o tome!  Stoga,
Očevi: Vi možete da sprečite homoseksualnost kod Vaših sinova time što ćete se povezati s njima! Ali ako to ne učinite, ne znači da je Vaš sin osuđen na homoseksualni način života.  Postoje i drugi faktori koji su u igri, a kasnije ćemo i njih razmotriti.

Osim rezultata koji se odnose na emotivnu privrženost oca i sina postoje i drugi aspekti tog međusobnog odnosa, ali je trend sličan.  Evo nekih od njih.  (Brojevi ne sačinjavaju zbir od 100% jer neki muškarci nisu mogli da odgovore na sva pitanja).
“H” predstavlja grupu od 106 homoseksualnih muškaraca; “K” predstavlja kontrolisanu grupu od 100 heteroseksualnih muškaraca:             

Da pravlino protumačimo ovu tabelu moramo prvo da se setimo dečaka koji se nije dobro povezao s ocem, to nije automatski značilo da će on postati homoseksualac. U stvari većina dečaka koji se nisu dobro povezali s ocem jeste na kraju postalo hetereseksualno. (Setite se: neuspeh u pozvivanju jeste neophodan ali ne I dovoljan uslov za homoseksualnost). Dakle, koji su drugi faktori u igri kada je reč o određivanju seksualne orjentacije? Koji faktori promovišu heteroseksualan ishod?

Na primer, pogledajte šesto pitanje! (“Pacijentov otac mu je komunicirao da mu se on sviđa i da ga voli”). Među homoseksualcima oko 25% jeste iskusilo ovakvu privrženost. Ipak to ih nije sprečilo da postanu homoseksualci jer nisu osetili povezanost sa svojim ocem iako su iskusili izražaje ljubavi. Ali oko dva puta više (51 of 100) heteroseksualaca u kontrolisanoj grupi jeste iskulilo tu ljubav. Jasno je da čak iako se sin ne poveže s ocem, očevo iskazivanje ljubavi promovira heteroseksualni ishod.

Dakle, na osnovu tabele, Možemo zaključiti da su sledeći faktori (čak iako se sin I otac ne povežu) promoteri heteroseksualnog ishoda:

1. Biti očevo najomiljenije dete (iako nije vrlina kada roditelj ima favorite).

2. Osećati se prihvaćenim od strane oca.

3. Budite sigurni da sin ne mrzi oca svog (primetite I to da je 37% u heteroseksualnoj grupi mrzelo svog oca ali su ipak postali heteroseksualci).

4. Budite sigurni u to da sin prihvata svog oca.

5. Otac komunicira sinu da mu se sviđa I da ga voli.

6. Otac treba da ima puno poštovanje za svog sina i ostalu mušku decu.

7. Sin treba lakše da izlazi na kraj s ocem nego s majkom.

8. Sin treba da smatra svog oca za divnu osobu.

Svi ovi aspekti međusobnih odnosa su tipično prirodne posledice privrženosti. Ali u slučajevima gde ne pođe do povezivanja, ovi drugi sekundarni aspekti će podupreti heteroseksualan ishod. Veoma je tužno to što mnogi očevi čiji sinovi nisu razvili svoj muški identitet, nemaju uopšte pojma šta se dešava. Njima je toliko vremena i snage oduzimao posao (možda zato što imaju veliku porodicu koju treba opskrbiti), da nisu imali dovoljno vremena za tog posebno ranjjivog sina.  Ali ima i onih očeva koji su radije igrali golf u svoje slobodno vreme, a ne bi nikako poveli svog sina na pecanje. Dole ćemo diskutovati o tome zašto je dečakov neuspeh da se poistoveti s muškim polom u ranim fazama života, obično i uzrok homoseksualnosti.

Ali, prvo da pogledamo kako ova studija ukazuje na to da homoseksualnost nije nasledna. Ako ona uistinu jeste nasledna bilo bi mnogo više muškaraca u homoseksualnoj grupi (H) koji bi kao deca iskusili emotivnu privrženost sa svojim očevima.

Dakle, dozvolite mi da sumariziram sledeće:
Ako je otac emotivno uključen u razvoj svog sina i njegov sin uspostavi dobru vezu s njim u svom ranom detinjstvu, verovatnoća je skoro 100% da će taj sin završiti kao heteroseksualac.

Kasnije ću objasniti (pod stavkom broj 5) zašto postoji ovako jaka veza. Ali dozvolite mi da kažem da moje srce pati zbog te male dece koji imaju manjak muškog uzora u svom životu.  A krv mi proključa kada vidim kako te dečake neumorno ganja RFSL u svojim nastojanjima da što više njih regrutuju u svoje redove. 

Nazad na sadržaj

4. PARADA SRAMA
Jun 5, 2002. godine je bio jedan veoma sudbonosan dan za svu decu koja nemaju roditelje u Švedskoj.  Tog dana je švedski parlament izglasao zakon koji omogućava homoseksualnim partnerima da usvajaju decu.  Za donošenje ovog zakona je glasalo 198 poslanika a 38 poslanika je bilo protiv. Kako može bilo koja razumna i etička osoba da nemerno oduzme detetu pravo da ima oca i majku, jer ima toliko heteroseksualnih parova koji gore od želje da usvoje dete?  Do tada, kroz našu istoriju uvek smo se trudili da budemo brižni sa svojim najmlađima.  Više nego bilo šta drugo ovo ukazuje na nivo do kojeg su naši političari spali ne bi li udovoljili homoseksualnom lobiju.  Kakva li sud očekuje te ljude?

Ovako je izgledala Parada srama kada je Parlament glasao o tom predlogu zakona 2001/02:123 (ref.17)

Predlog. 2001/02:123
LU27 Partnerstvo, usvajanje itd.
Tačka 1 (Otklanjanje predloga o usvajanju i starateljstvu)
1. Predlog
2. Rezervacija (kd)
Glasanje:
198 za predlog
38 protiv
71 suždržani
42 neprisutni
Parlament je usvojio predlog.
Raspodela datih glasova:
Za predlog: 118 Socijal Demokrata, 9 Umereni, 34 Levica, 12 Centralna partija, 15 Ekološka partija, 9 Narodna partija
Protiv predloga: 1 Umeren, 37 Hrišćanske demokrate
Suždržani: 60 Umerenih, 4 Centralna partija, 6 Narodna partija
Neprisutni: 13 Socijal Demokrata, 11 Umerenih, 9 Levica, 5 Hrišćanske demokrate, 2 Centralna partija, 1 Ekološka partija, 1 Narodna part.
Ane-Katrine Dunker (u) and Runar Patrikson (pp) su pribeležili da su nameravali da budu uzdržani ali su zabeleženi kao da su glasali “Za”

Kao što možete videti iz ovog oficijalnog glasanja, samo je 37 ČP (članova parlamenta) iz Hrišćansko demokratske stranke glasalo protiv ovog zakona. Neka im je čast.  “Umerena stranka” se u stvari zalagala samo za homo starateljstvo ali ne i za usvajanja naše dece od strane homoseksualnih partnera. Nelakoveran stav. Razmislite o tome!  Da li bi Umereni ČP pristali na to da im homoseksualci odgajaju njihovu decu?

Zamislite da je u pitanju Vaš sin!  Zamislite, kada bi Vi – zbog okolnosti koje su izmakle Vašoj kontroli – morali da dozvolite da se neko drugi stara o Vašem detetu. Recimo da u tom slučaju možete da birate između muža i žene koji imaju normalan brak s jedne strane, a s druge birate par homoseksualnih muškaraca.  Šta biste izabrali?  Tek kada čovek ozbiljno razmisli o tome što se dogodilo tog sudbonosnog dana (Jun 5, 2002), shvati kako je nemaran i okrutan čin to bio prema svoj najranjivijoj deci.  I to su odobrile sve straneke u našem Parlamentu osim Hrišćanskih demokrate.  Kako mogu živeti sa sobom ostali ČP?  Kako mogu da se pogledaju u ogledalo svaki dan znajući da su izdali bespomoćnu decu?

Zakonodavna istorija ovog prezrivog zakona
Kada su Socijal Demokrate (većinska partija u parlamentu) interno glasale kako bi se odlučili da li će glasati za ili protiv predlog zakona, oni koji su želeli da glasaju za taj zakon su preovladali samo za jedan glas.  Oni koji su se protivili zakonu su bili kratki za jedan glas.  Ova činjenica nam ukazuje na to da je tek manje od pola Socijal Demokrata mislilo da je bolje za siročiće da imaju majku i oca.  Ipak, kada su glasali u Parlamentu ni jedan od njih se nije usudio da glasa u skladu sa svojom savešću.  Da su glasali u skladu s onim što im govori njihova savest, izgubili bi posao, primanja i sve druge povlastice koje uživaju parlamentarci.  Ukratko, njihova vlastita finansijska korist im je bila važnija od dobrobiti dece koja su siročad.

Takođe moramo da istaknemo i to da su sledeće velike organizacije jako suprotstavile ovom predlogu zakona o homo usvajanju: Spasimo decu (Šv: Rädda Barnen), Dečiji Ombudsman (Šv: Barnombudsmannen), Mreža organizacija za usvajanje (Šv: Nätverket för Adoptionsorganisationer).

Dalje, opozicija se takođe oglasila kroz sledeće organizacije: Socijalna služba, Nacionalni komitet za međunarodna usvajanja, Švedska asocijacija lekara, Švedsko društvo psihologa, Socijolozi za pravdu u porodici, Nacionalno društvo porodičnih savetnika, AFO Organizacija za potsvojčad i usvojenu decu, Organizacija usvojene dece iz Koreje, Forum za usvajanje, Porodična organizacija međunarodnog usvajanja, Deca na prvom mestu, Nacionalna organizacija pravde za decu (BRIS), Sekretarijat porodične pravde, Savetodavni centar za usvajanje, Umreženi glas usvojene dece, Prijatelji dece.
[Na švedskom imena navedenih organizacija glase ovako: Socialstyrelsen, NIA (Statens nämnd för internationella adoptionsfrågor), Svenska Läkaresällskapet, Sveriges Psykologförbund, Familjerättssocionomernas Riksförening Föreningen Sveriges Kommunala Familjerådgivare, AFO-Organisationen för adopterade och fosterbarn, Adopterade koreaners förening (AKF), Forum för adopterade Förbundet Adoptionscentrum, Familjeföreningen för Internationell Adoption, Barnen Framför Allt - Adoptioner, Riksförbundet Barnens Rätt i Samhället (BRIS), Rädda Barnen, Familjerättssekreterarna, Adoptionsrådgivningen, Nätverket Adopterades Röst, Barnens Vänner]
Sve ove organizacije i stručnjaci su se usprotivili zakonu homo usvajanja. 

Na primer, Švedsko društvo psihologa je dalo sledeći komentar: “Ovaj predlog je zasnivan na pretpostavci da je dete negde na periferiji a reditelji su u sredini. Tekst ovog predloga ukazuje na potpun nedostatak razumevanja za potrebe deteta”.  (Šv: Promemorian har tillkommit utifrån en världsbild där barnet är perifert och föräldrarskapet står i centrum. Författningstexten uppvisar en total avsaknad av förståelse för och kunskap om barns behov. ]

A u interviju za novine Svet danas (Šv: Världen Idag) Maja 18, 2005 Lars Ahlin, pretsedavajući čovek Švedskog društva psihologa, je komentarisao oštru reakciju koju je njegova organizacija priložila: “Mi se obično ne izražavamo na ovaj način ali u ovom slučaju verujemo da je ovaj predlog zakona imao velike nedostatke. Veliki problem je naš nedostatak razumevanja toga u kojoj meri utiče na dete to što će ono biti odgojeno od strane dva roditelja istog pola. Odabrali smo da predpostavimo koja je dečija perspektiva iako nemamo dovoljno znanja u ovom polju koje se zasniva na dokazima. Naravno da je ovo moralan dilema ali ne smemo da eksperimentišemo na deci. Kada bi sa sigurnošću znali da deca neće biti izložena nepotrebnim rizicima stvari bi bile drugačije. Ali deca ne mogu da se oglase sama za sebe.”
[Na švedskom: “Så här formulerar vi oss inte om det det inte upplevs som en verklig brist i promemorian. Bristen på kunskap om hur barn påverkas av att växa upp med två föräldrar av samma kön är ett stort problem.
- Vi har valt att inta barnperspektivet på grund av att det finns för lite kunskap, den evidensbaserade forskningen saknas. Det är ju visst ett moraliskt dilemma, man kan inte göra experiment på barn. Kunde vi vara säkra på att barnen inte utsätts för onödiga risker, då hade det varit en annan situation.
- Barnen kan ju inte föra sin egen talan]

Nazad na sadržaj

5. Više o očevoj ulozi
Hajde da se vratimo pitanju, zašto je toliko važno da otac bude emotivno uključen u razvoj svoga sina?

Stara izreka kaže da majke stvaraju dečake ali da očevi stvaraju muškarce.  Kao još veoma malo dete počinje da shvata da je svet podeljen na prirodne suprotnosti, odnosno na dečake i devojčice ali i muškarce i žene. U tom periodu za dečaka nije dovoljno samo da posmatra te razlike. On takođe treba da odluči gde pripada u svetu koji je podeljen na polove.  Devojčice imaju mnogo lakši zadatak. Njena osnovna veza je već uspostavljena s majkom tako da ona ne mora da prođe kroz dodatni izazov razvoja, kroz “de-identifikaciju” od osobe koja joj je najbliža– a to je majka – odnosno ne mora da se identifikuje s ocem.  Ali za dečaka je stvar ubedljivo drugačija.  On se mora odvojiti od svoje majke i mora rasti u razlici od njegovog osnovnog objekta ljubavi ako želite da ima ikakve šanse da jednoga dana postane muškarac heteroseksualac.  Ovo objašnjava zašto ima više homoseksualnih muškaraca nego žena. Prvi zadatak razvojnog plana muškarca je da se ne razvije u ženu.

Ovede baš i počinje neverovatno važan zadatak svakog oca.  A u slučaju da otac nije tamo, posao počinje drugom muškarcu koji mora ispuniti njegovu ulogu. Ovo je veoma važno.  Zato što je malim dečacima konstantno potrebna pomoć i ohrabrenje kako bi se razvili u pravog muškarca. Otac mu mora pomoći da razume da će i on jednoga dana biti kao njegov tata.  Na primer, mali dečak i njegov otac se mogu okupati zajedno kako bi on shvatio da su oni isti te da će i on jednoga dana biti kao i njegov tata. Da je on jednostavno stvoren na taj način i to ne može biti promenjeno. Ovo takođe znači da sin razvija veće pouzdanje u svog oca.  Tata postaje uzor svome sinu. Mama postepeno treba da smanjuje svoj uticaj nad sinom, i to kad dete navrši 2 godine. Otac mora da pokazuje toplinu i brižnost prema svom sinu te da se ne ustručava da ga zagrli.  Neko je jednom rekao da ako otac ne grlli svog sina, drugi neki muškarac će ga zagrliti kasnije u životu, na jedan mnogo drugačiji način.  Ako ovaj prirodan i neophodan razvoj nije ohrabren, šanse su da će dete propatiti od ”Poremećaja polnog identiteta – PPI” (na engleskom: Gender Identity Disorder – GID), koji je prvi korak za pre-homoseksualnog dečaka.

Molim Vas pribeležite sledeće:
5:1. Kao što smo pomenuli ranije, neće svi dečaci koji imaju emotivnog odsutnog oca, imati problema s polnim identitetom. Ali dečak što ima oca koji je emotivno uključen i pruža mu podršku, najverovatnije ga neće mučiti problemi po pitanju njegovog polnog identiteta.

5:2. Problemi koji se tiču polnog identiteta češće utiču na dečake koji imaju osetljiv temperament nego na druge dečake. Takvi dečaci su pogotovo ranjivi ako iskuse odbačenost a ne ohrabrivanje od strane oca. Takva situacije se lako može dogoditi ako, na primer, dečak ima drugačije talente i prirodne darove nego svoja braća i otac. Otac je recimo zainteresovan za fudbal i možda već vodi svoje starije dečake na treninge i utakmice. A ako je očev treći ili četvrti sin bude zainteresovan za umetnost i recimo muziku, lako se može dogoditi da tata zapostavi njegove interese te da ga čak i ne ohrabri u onome što je njemu drago.  Umesto toga, otac mora da pruži posebnu pažnju i da posveti vremena njegovim interesovanjima i talentima te da ga ohrabri u toj oblasti. Te da dozvoli svom sinu da se nalazi s drugim dečacima koji imaju ista interesovanja.  Na taj način će on postati ”jedan od momaka”.  Dečak se ne sme predati majci na staranje te do on na taj način postane ”mamina maza”.  Ukratko: otac mora da pomogne u razvoju muškosti svog sina na način koji gradi toplo poverenje, poštovanje i naklonost među njima.  Sve to kako bi ste bili sigurni u to da će Vaš sin jednoga dana hteti da bude kao njegov tata.

Problemi s polnim poitevećivanjem se pojavljuju u različitim oblicima na različitim nivoima. U ekstremnim situacijama – takozvani Poremećaj polnog identiteta (PPI) – dečaci počnu da se igraju s lutkicama, oblače se u suknjice, itd.  Veoma je važno da roditelji zajedno usaglase da zaustave ovakvo ponašanje u ljubavi i bez odbacivanja ili zadirkivanja sina zbog toga.  Ali češći su blaži slučajevi ovakvog ponašanja, koji su zovu “polna protivurečnost” ili “polna zbunjenost”.  Ali svi dečaci kod kojih postoji bilo koja vrsta zbunjenosti su u opasnosti da postanu ”pro-homoseksualci”.  Takav dečak bi uskoro otkrio da nije poput drugih dečaka. Možda će se izolovati i biće zadirkivan od strane drugih dečaka jer će biti očigledno da on razvija svoju ženstvenost. Sve ovo će ga još više uveriti da je drugačiji od drugih dečaka. O, koliko je takvom dečaku potreban muškarac koji bi ga uverio da on jeste kao svi drugi dečaci te da će odrasti i biće kao i svi drugi muškarci.  Koliko bih želeo da su svi muškarci svesni ove potrebe, ne samo u životima svojih sinova nego i u životima ovih ranjivih dečaka koji nemaju oca. Te da će u skladu s onim što znaju sprečiti RFSL u svojim nastojanjima da se dočepa baš takvih dečaka.

Bez pomoći, ”pre-homoseksualni” dečak će se osećati opuštenije i sigurnije među devojčicama. Ali će biti unutra pokidan. S jedne strane će hteti da bude poput ostalih dečaka a s druge će verovati da on najverovatnije to nije.  A kada uđe u pubertet slike se polako menja. Erotska draž je uvek prema nečemu što je drugačije od mene. Te ako se dečak družio s devojčicama dok je odrastao a u isto vreme se osećao da je stran i čudan kada je među dečacima, tada će njega seksualno privlačiti drugi muškarci.

Homo lobi se zalaže za to da treba pre-homoseksualnoj deci obezbediti udoban razvoj (kako oni kažu) urođenog homoseksualnog identiteta.  Ali na Vama je, kao roditeljima (bakama i dekama) da to sprečite. Ali morate prvo biti uvereni da homoseksualnost nije – ponavljam NIJE – usađena u gene.  Više o ovom možete saznati pod ”Laži broj 3”. 

Nazad na sadržaj

6. Zajedničke uloge oba roditelja
Druga najvažnija stavka u sprečavanju homoseksualnog ishoda kod Vašeg deteta jeste da ga zaštitite od seksualnih predatora. (Uzor muškarca je na prvom mestu).  Seksualno zlostavljanje dece je u porastu. U opsežnom istraživanju iz 1985. godine koje je sproveo Los Anđeles tajms sa 2.682 ispitanika, čak 16% svih muškaraca i neverovatnih 27% svih žena je izjavilo da su kao mali bili seksualno zlostavljani. Incest ne samo da ostavlja fizičke posledice, nego i emotivne koje umeju biti još gore. Incest je jedan od glavnih faktora koji utiče na homoseksualni razvoj deteta. Svako dete koje je ikada bilo povređeno na ovaj način jeste i 7 puta verovatnije da će postati homoseksualac. Ovo je pogotovo istina kada je reč o devojčicama. Osim toga, zlostavljano dete ima mnogo veće šanse da će i sam postati pedofil. Ko što uzrečica kaže: “povređeni ljudi povređuju ljude”.

Takva nesrećna deca zahtevaju posebnu pažnju koja bi im eventualno pomogla da zaleče te duboke emotivne ožiljke. Nažalost, deca koja potiču iz slomljenih domova su ta koja su najranjivija i to zbog nekoliko razloga.  Nije uvek odrastao muškarac taj koji napastvuje decu. Starije dete ili adolescent, koji su najverovatnije i sami bili zlostavljeni, takođe mogu počiniti tu radnju. Dakle, u današnjem društvu koje poseduje jako labave moralne standarde, društvo koje ima intenzivan fokus na sve što je seksualno, i gde je tako rasprostranjena izopačenost, trebate biti veoma svesni kakva je osoba s Vašim detetom kada Vi niste prisutni. Majka i otac ovde igraju veoma važnu ulogu.

Treći najvažniji faktor (u sprečavanju homoseksualnosti) jeste međusobni odnos i interakcija među roditeljima.  Srećan i ljubavi ispunjen međusobni odnos muža i žene jeste dobar protivotrov pre-homoseksualnog razvoja.  Pogotovo za sina. Očevo ponašanje prema suprući će ostaviti neizbrisiv uticaj kod dečaka. Dok bude odrastao on će kroz posmatranje učiti kako sve treba da funkcioniše. Odnosno kako bi trebalo da funkcioniše. Majka bi pre svega trebala da ukazuje poštovanje prema mužu, te bi trebala da ohrabri sina da popriča s tatom kada bude suočen s nekim važnim pitanjem ili problemom. Majka mora ”prepustiti” svog sina veoma rano.  Ona se mora polako odvajati kako bi dozvolila svom sinu da se on i tata čvršće povežu.  Ovo mora da se desi u prve 2-4 godine života. Ali je i pogrešno reći da ako se počne kasnije jeste prekasno. Nikada nije prekasno ali što se duže čeka jeste teži sam proces ”odvezivanja” od majke.  Majka takođe treba da se ibori s kušnjom te da ne “preuzme stvari u svoje ruke oko kuće” čak iako možda ima više obrazovanja, bolji posao ili je jednostavno pametnija od svog muža.

Svo ovo uzajamno delovanje će kod deteta probuditi želju da postane kao svoj tata. To pomaže dečaku da postane samouveren i siguran u razvoj svoje muškosti, a istovremeno posmatra brižno i uz puno ljubavi kako tata tretira svoju ženu.  Prelepo je kada su ove sile u harmoniji na način na koji su zamišljeni da funkcionišu. Ali ni jedan brak nije savršen. Barem ne uvek. Naravno da neće neki ispadi od Vašeg načiniti sina homoseksualca. Ali osnovna pravila interakcije među roditeljima u sprečavanju homoseksualnosti kod dece jesu očigledna i dobro shvaćena.

Šta će biti s detetom koji – zbog mnogih razloga – nema oba foditelja, majku i oca? Pa, zadatak je teži ali daleko od beznadežnog. Na kraju krajeva, većina dečaka koji odrastaju bez tate neće postati homoseksualci. Takođe bi mogli da diskutujemo o tome da je gore detetu što ima oca koji ga zlostavlja, nego da uopšte nema oca.  Ovo je pogotovo istina za dečake koji su bili zlostavljani od strane oca ili očuha. Deca samohranih majki uglavnom budu u redu ako se dečak dobro upozna s nekim rođakom (ujkom, dekom, itd.). U stvari bilo koji muškarac koga majka dobro poznaje i veruje mu, može postati zamena koja bi služila kao dobar muški uzor za dečaka. Takođe, ako sin samohrane majke ima mnogo sestara, majka mora paziti da se on ne počne igrati sa ženskim igračkama jer treba da se igra sa svojim igračkama za dečake. Samohrani otac se susreće s drugom vrstom problema. Detetu je naravno potrebna i majka. Međutim, brižan otac pun ljubavi će imati manje poteškoća prilikom sprečavanja homoseksualnosti kod svog sina nego samohrana majka.  Zapamtite: majke stvaraju dečake ali da očevi stvaraju muškarce.

Aktivnosti gej lobija (uglavnom RFSL-a) u našim školama danas, u saradnji s popularizacijom homoseksualnog načina života u medijima i u društvu, su u velikoj meri otežali roditeljima posao spasavanja svog deteta od mreže homoseksualnosti.  Nedavno sam naišao na ovaj članak (ref.19) u “Večernjim novostima” (Šv: Aftonbladet), dnevne novine u našoj zemlji.  Ovde je predložen najgori mogući lek za pre-homoseksualnog dečaka. Kaže ovako:

“Kada ste poslednji put sinu poklonili lutku? Stručnjak: Mi podsvesno odgajamo vlastitu decu kroz zastarele polne uloge”.

Koliko je važno ovom “stručnjaku” da odgajamo našu decu po novim polnim ulogama?!  Kako bi postali isfeminizirani?! Kako bi pokušali da ih navedu na zabunu polova?! Nema drugog zaključka kojeg možemo da izvučemo iz ovog smeća.  A ova poruka se čuje svugde i na svim nivoima, u školama, društvu, medijima i zabavnoj industriji.  Homoseksualna zajednica zna da se homoseksualnost razvija iz pre-homoseksualnosti koja potiče od zabune polova. Kroz svoja đavolska delovanja oni su krenuli na našu decu na na jedan podmukao način samo kako bi se opskrbili moći i novim članovima.  A to sve ide na račun najmlađih i najranjivijih među nama. Zar je moguće biti zlobniji?

Moj san je da će jednog dana postojati “Fondacija spasite decu” koja bi se suprotstavila ovom đubretu. Za ciljnu grupu bi trebala da ima decu u opasnoj zoni. Mogla bi da deluje na mnoge načine ali bi jedna od smernica bila ta da se pomogne dečacima da se povežu s muškarcima koji bi im služili kao uzor prilikom njihovog razvoja u muškarca.  To bi moglo da podrazumeva sponzorisanje letnjih kampova, gde su vođe srećno oženjeni muškarci heteroseksualci koji imaju visoke moralne standarde i želju da pomognu dečacima koji odrastaju bez oca.  Za dodatne informacije o ulozi oca pročitajte “Iskustvo dedinjastva homoseksualnog muškarca” od Dale O’Lerija za NARTH (ref.20)

Nazad na sadržaj

7.  Napadi homo lobija na ljude koji se ne slažu s njihovom agendom u Americi
Opsežna studija i zaključci koje je izvukao Irving Bieber i njegov tim (REF.4) – koji su potvrđeni i u kasnijim istraživanjima – su iznudili neverovatan gnev homo lobija u ”oba APA” (Američka psihijatrijska asocijacija i Američka psihološka asocijacija).

Rezultati tako iskrene studije nisu smatrane za ”politički ispravne” u današnjem društvu. A Bieber je bio tretiran u skladu s time. Na primer, kada je Bieber mnogo godina kasnije držao govor na APA konferenciji, pod naslovom ”Homoseksualnost i Tran seksualnost” bio je u više navrata veoma nepristojno i grubo prekidan od strane potstrekivača homoseksualnog lobija unutar APA. Drugi istraživač – Ronald Bajer koji je u to vreme bio kolega na Hejstings institutu u Nju Jorku – opisuje taj slučaj u svojoj knjizi (Homoseksualnost i američka psihijatrija: Politika dijagnoze, Nju Jork: Bejsik buks, 1981; strana 102-103; REF.1 strana 33) na sledeći način:

“Bieberova nastojanja da objasni svoj stav…. su naišla na podrugljivo smejanje….[Jedan] Protestvovač ga je nazvao ­_____.
‘Pročitao sam tvoju knjigu, dr Bieberu, te da je tvoja knjiga govorila o crncima kao što govori o homoseksualcima, izvukli bi Vas napolje i uhapsili a Vi biste snosili pune zasluge za to.’”

Bajer nastavlja:
“Ta taktika je upalila.  Podlegavši pritisku, organizatori sledeće APA konferencije 1971. godine su se saglasili da održe posebnu tribinu – ne na temu homoseksualnosti nego da je održe homoseksualci.  Zatim je stigla i pretnja da ako se ne odobri ova tribina, ‘Oni će [homoseksualni aktivisti] omesti mnogo više nego samo jedno predavanje.”

Ali ta tribina nije bila dovoljna.  Bajer nastavlja:
“..….. [Oni] su se obratili kolektivu Oslobodilačkog gej fronta (na engleskom: Gay Liberation Front)” kako bi se u Vašingtonu, maja 1971. godine održale demonstracije. Rame uz rame s kolektivom [oni] su rezvili detaljnu strategiju poremećaja, obraćajući pažnju na najsitnije logistične detalje.

Trećeg maja 1971. godine psihijatri koji su protestvovali su upali na ssastanak svojih uvaženih kolega. Zgrabili su mikrofon i predali ga jednom od aktivista koji je izjavio:
‘Psihijatrija je ovaploćeno zlo. Psihijatrija je objavila nemilosrdan rat protiv nas.  Vi ovo možete da shvatite kao našu objavu rata vama... Mi vas sve odbacujemo kao naše vlasnike.’

Aktivisti su tada obezbedili sastanak s APA-ovim komitetom za nomenklature. Njen pretsedavajući je tada dozvolio mogućnost da možda homoseksualno ponašanje nije znak psihološkog poremećaja, te da se Dijagnostički i statistički priručnik (DSP) najverovatnije treba usvojiti ovo novo razumevanje stvari.

Uskoro nakon tog događaja APA je izbrisala homoseksualnost iz DSP-a kao poremećaj. To se znači nije zasnivalo na naučnim informacijama nego na nepristojnom i nasilnom ponašanju homoseksualnih aktivista unutar APA.  Interesantno je pročitati celu priču na linku REF.1 strane 32-35.

Dakle, tako je počela nova epoha u kojoj velika većina psihijatara i psihologa više ne pomažu roditeljima da spreče razvoj homoseksualnosti u njihovoj deci.

Nazad na sadržaj

8.  Napadi homo lobija na ljude koji se ne slažu s njihovom agendom u Švedskoj
Što se tiče nagle sodomizacije naše zemlje, prekretnice su bile sledeće (izvor: http://www.gluefox.com – Tamo kliknite na stranični meni pod "Dagens Adrenalinklick" i tamo izaberite “Homosexualitet -- en naturlig yttring av människans sexualitet, eller...? " (ref.21):

Sve do 1944. godine homoseksualni čin između odraslih ljudi bila je protivzakonita radnja koja je bila smatrana za nešto je neprirodno i iskvareno. Tokom vremena psihološka perspektiva o homoseksualnosti je postala dominantna, gde je početak homoseksualnosti bio smatran za psihološki poremećaj koji je ukorenjen usled traumatskih iskustava u detinjstvu. U medicinskoj enciklopediji (Šv: Medicinsk Uppslagsbok) koju je Ack Renander izdao 1969. godine (dugo vremena je smatrana za švedsku medicinsku konkordancu) nalazimo sledeću definiciju: ”Slab seksualan nagon, upućen prema istom polu”, a Nostedtova enciklopedija (Šv: Norstedts Uppslagsbok) koja je izdata 1973. godine, objašnjava homoseksualnost na sledeći način: ”Izopačen seksualni nagon prema istom polu. Suprotnost je heteroseksualnost, što je normalan seksualni nagon”.  

Ubrzajmo sada do 2001. godine i tog homoseksualnog nastranog okupljnja u Štokholmu koji je nosio naslov Festival ponosa. U šatoru koji je pripadao Asocijaciji liberalane omladine (Šv: Liberala Ungdomsförbundet) glavna atrakcija je bila da se pikado strelicama gađaju velike slike Alf Svensona, Pape, u Ulf Ekmana (vođa Reči života; novi karizmatska denominacija u Švedskoj). U ovoj situaciji možemo da govorimo o mržnji i potstrekivanju nasilja protiv određenih ljudi ali i grupa ljudi koje predstavljaju ove javne ličnosti. Možemo samo da se pitamo kakva bi bila reakcija medija da su recimo na jednoj hrišćanskoj conferenciji imali sličnu akrakciju gde bi ljudi strelicama gađali slike ”hrišćanofoba” iz RFSL-a, a ispod tih slika da stoji tekst: ”Udri pedera”. Takvo nešto je naravno nemoguze za ljude koji veruju u Boga. Međutim, RFSL se ne ustručava da potstrekuje mržnju protiv religioznih ljudi. Nemaju ni trunku tolerancije prema određenim ljudima.

Evo još nekih dodatnih primera potstrekivanja mržnje od strane homoseksualaca u Švedskoj danas: U omladinskom časopisu ”Lava”, koji je grad Štokholm izdao 2003.godine (plaćen sredstvima poreskih obveznika) je obuhvatao i ilustrovan strip koji je predstavljao kako Sivert Oholm ima seksualne odnose s Alf Svensonom.  Ispod stripa je izvesni autor Uje Brandelius dodao tekst koji glasi: “..… Sve se radi o tome da se zauvek sa lica zemlje otarasimo svih bajatih, pokvarenih, muških hiršćana koji smrde na prokleti stari sistem moralnih vrednosti”. Hans-Goran Bjork (koji je između ostalog i novinar za časopis ”Svet danas” s jakim vezama unutar ”Reči života”) je ovaj crtež i teks prijavio ministarstvu pravosuđa (Šv: Justitiekanslern; JK) i Ombudsmanu za pravdu (Šv: Justitieombudsmannen; JO).  Obe ove ustanove su se složile da je taj crtež prihvatljiv te da neće biti sankcionisan.  Uporedite samo tu odluku s oštrim legalnim progonom Pastora Åkea Grina kada je on govorio protim homoseksualizma i ostalog seksualnog greha.

 copy paste done by proteus