Разматрања о геј покрету |
|
|
|
| петак, 14. октобар 2011. | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
Увод
Извесни аргументи које је госп. Дикић користио у одговору госп. Вукадиновићу ће бити споменути у овом тексту, али не у облику одговора на његове приговоре тексту госп. Вукадиновића (у ту расправу не желим да се мешам), већ у оквиру теме која произлази из онога што се спомиње у обе расправе. Овде се пре свега ради о суштини самог геј (ЛГБТ) активизма и аргументима које он наводи себи у прилог. Главни проблем је, што геј активизам ситематски брка појмове и противречи самом себи, у својој борби за „еманципацију“. Геј активисти и њихови симпатизери показују непознавање саме суштине друштва, људских права, бркају разлике између приватног и јавног и својим активизмом подривају саму демократију, као и права на које се позивају. Такође, он служи као параван за ствари које излазе из оквира сексуалних слобода. Сам текст се неће бавити расправама о унутрашњој природи саме хомосексуалности, јер за то нема потребе. Он ће покушати да укаже на логичке противречности и последице геј активизма. О чему је овде реч? Јавно и приватно Једна од битних и суштинских особина савременог друштва, као и либералног поретка, на који се и сами геј активисти позивају, је лична слобода и немешање државе у приватни живот појединца. Исто тако, важи и немешање приватног живота појединца у функционисање државе. Такође, постоје разлике у доменима. Тако постоји домен приватног живота, као што постоји домен јавног живота. Приватни живот се тиче појединца, јавни функционисања целе заједнице. Исто тако постоји домен личних слобода и права, као и друштвених слобода и права. У ова прва би могли да наведемо права на љубав, слободу избора сексуалних партнера и сл. У ова друга спадају право на рад, социјалну заштиту, право гласа и сл.
Проблем геј активиста је што ова прва изједначавају са овим другим, и претварају домен приватног у домен јавног, истовремено не дозвољавајући било какву јавну критику тог јавног деловања, проглашавајући га нападом на приватно опредељење (хомофобија, напад на сексуалне слободе, напад на љубав). Слобода избора партнера и права на љубав спадају у домен приватности и личних слобода. Претварањем своје сексуалности и љубавних склоности у друштвено-политички покрет, то престаје да буде приватна и лична ствар и постаје јавна ствар. Бити хомосексуалац је сексуална склоност. Сексуалне склоности су личне ствари појединца, а њихово практиковање спада у домен личних слобода. У те слободе и права, свакако спада и право на љубав. Приватни и љубавни живот човека је ствар, која не треба да се тиче јавности, нити сама јавност сме да оспорава то лично право појединцу. Све док појединац те ствари држи у домену приватности, јавност нема разлога да оцењује његове склоности, а свако кршење тог правила је кршење закона као и основне пристојности. У личне слободе спада практиковање личних склоности, које врло често могу бити противречне са стандардима пристојности и укуса друштвене већине. Тако неко може, нпр. да се шета го по свом стану, да хода четвороношке или да лаје, уколико му то чини задовољство и ћеф (што је његова лична слобода), али уколико то исто ради у јавном простору, не треба да се чуди ако то изазове реакције публике, чак и насилне. Својим изношењем из приватности облика понашања које јавност сматра за скарадно и бизарно, он је своју приватност учинио објектом јавне процене, критике па и поруге. Иако таквим понашањем, он директно не угрожава ниједног појединца у друштву, он директно напада појам јавне пристојности, радећи противно правилима друштвених конвенција и стандарда, које су неопходни ради функционисања самог друштва. Пошто је своје приватно понашање, које није у складу са друштвеним нормама и већинским укусом изнео у јавност, да ли онда он има право да се брани од реакција друштва, тиме што друштво оптужује да му ускрађује личне слободе? Наравно да не. Претварајући своје личне слободе у јавну ствар, он нема право да ускраћује право саме јавности да га осуђује, кријући се иза појма личних права, које је управо злоупотребио за јавну друштвену промоцију свог приватног понашања. Потпуно исто важи и за геј покрет. Сваку критику јавности, према јавној промоцији свог сексуалног опредељења, они проглашавају за „напад на љубав“. Тако и у нашем случају, кад су организатори овогодишње отказане „параде поноса“, упркос полицијској забрани јавних окупљања, направили краткотрајни скуп у центру Београда и скандирали: „Љубав је људско право“.[4] Оно што су они скандирали нико не спори, а љубав заиста спада у лична права и слободе. Право на љубав је лично, а не друштвено право. Дакле, претварањем своје приватности у друштвено-политички покрет, немају права да се крију иза појма личних права, када тај активизам неко критикује или жели да га спречи. Због тога што личне слободе нису исто што и друштвене слободе, они изводе наопаки закључак да друштво стога дискриминише њихов слободан избор. Понашање које противречи систему вредности једног друштва, ствара реакцију од самог друштва, које врло често зна да буде,нажалост, насилно. Наиме, када неко од приватне ствари прави јавни покрет, јасно је да не жели само да се задржи на личним слободама (које већ има), већ да те личне слободе и избори добију јавно признање и подршку, без обзира на то колико су у противречности са системом вредности самог друштва. Такав активизам нема за циљ прилагођавање приватног избора јавном систему вредности, кроз разне степене дискреције, већ очекује прилагођавање јавног система вредности приватном избору тих активиста, кроз захтев за дискрецијом друштва према њима. На неки начин имамо потпуну иверзију система вредности и правила опхођења. Истовремено, такав покрет унапред не жели да трпи било какве критике јавности, покушавајући да изазове осећај кривице у јавности непрестаним позивањем на лична права (које нико не доводи у питање). Оно што је овде суштинско је позивање на ствари које сви подржавају (као право на љубав, личне слободе), да би се кроз њих протуриле ствари које са овим немају везе и које подривају саме основе друштвеног поретка. На сваки отпор друштва настојањима за измену основа самог тог друштва, геј организације то друштво оптужују за подривање ствари са којима се оно слаже (лична права и слободе), али које немају везе са оним што геј организације заиста раде. Тиме се врши веома лукав спин. На основу тог спина, у коме геј-активистичка страна себе ставља на пиједестал вечите жртве и моралног савршенства, она може да поставља бесконачну листу захтева и ултиматума, при чему нико не сме да им се одупире или протествује, да им не би налепили етикету „хомофоба“, „фашисте“ или „противника људских права“. Као што смо рекли, бити „ЛГБТ“ или хомосексуалац је сексуална склоност, која спада у домен личног живота и личног избора. Са друге стране, бити геј активиста, који има листу револуционарних захтева према држави, јесте ствар јавног и политичког живота. Било каква критика или чак напад (ма колико био за осуду) на њих, не спада у хомофобију, јер се ради о нападу на друштвено-политичке покрете, које имају јасну намеру превредновања система вредности; не на хомосексуалце као сексуалну склоност. Иако су им сва лична и друштвена права обезбеђена законом, геј активисти настављају са захтевима држави и друштву. Јавне манифестације личног опредељења се, јасно врше не ради пропагирања већ постојећих слобода, већ ради утицаја на само друштво. Пошто смо видели како геј активисти систематски бркају и злоупотребљавају домене јавног и приватног, можемо видети како бркају и злоупотребљавају друге појмове. Брак, породица и друштво На запажања о разлици између приватног и јавног, као и законима, може се упутити приговор, који на први поглед делује оправдано, поводом брака и брачне заједнице. Наиме, уколико је љубав лично право, које нема везе са друштвом и државом, како онда држава управо законски регулише хетеросексуалне везе у друштву кроз институцију брака, коју признаје правно? Јасно је да су гејеви стога законски дикриминисани у односу на хетеросексуалце, и да су правно сведени на грађане другог реда, упркос законима који забрањују дискриминацију. Ако држава може да озваничи и призна хетеросексуалну љубав и везу, што не би и хомосексуалну? Борба за геј бракове и њихово друштвено признање, је једна од битних особина геј покрета.[5] Иако се аргументи, наведени горе, чине убедљивим, они су потпуно погрешни. Посао државе, при признавању брачне заједнице није регулисање љубавних веза, јер се бракови склапају како због љубави, страха од усамљености, тако и због разних интереса. Да ли је брак из љубави или из интереса, није на држави или друштву да процењују. Држава и друштво су сложени склопови, који се састоје од делова. Унутар друштва, имамо веома широк спектар особа, које су различитих склоности, интересовања и статуса. Те разне особе, жене и мушкарци, са свим својим личним ставовима и склоностима чине друштво. Пошто су сложени системи, друштво и држава морају да имају своје основне делове од којих се састоје. Тај основни део представља само друштво у малом. Он мора представљати на пропорционални начин његове основне делове. Друштво, као целина, обухвата оба пола људскости - мушко и женско (без обзира на њихово лично опредељење). Само мушкарци и жене заједно чине друштво, не свако за себе, јер друштво нису само жене или само мушкарци. Основни део мора да репродукује целину тог друштва, а тај основни део друштва се зове породица. Венчање је друштвена процедура, у којој само људско друштво репродукује целину себе у малом, спајајући два аспекта људскости (мушко и женско), дајући им за право. Наравно, појединац сам за себе не може бити основна „ћелија“ друштва, јер друштво подразумева однос међу појединцима, не појединца самог по себи. Дакле, кроз брак се ствара основна ћелија друштва, која у Izrugivanje narodu
Kazu zuti komunisti:,,U demokratskom drustvu svako ima pravo da izrazava svoje stavove"...svako,osim malinara,ratara,gradjevinara,patriotskih organizacija...kakav cinizam i bezobrazluk!!!! Njima je dozvoljeno da se okupljaju, a onima koji se bore da prezive se preti da ce biti pohapseni ako dodju u beograd. Mislim da narod treba da kaze dosta. Srbija ima vecih problema od odrzavanja Parade ponosa
Uspostavljanje novog seksualnog poretka
DŽUDIT RISMAN Uspostavljanje novog seksualnog poretkaIntervju | Uredništvo | oktobar 7, 2010 at 15:59Razgovarala Biljana Đorović Alfred Kinsi je tvrdio da 95 procenata Amerikanaca uživa u devijantnom seksu, što ga je vodilo daljem zaključku: da su sve forme seksa legitimne i da se ljudi ne smeju smatrati prestupnicima zato što ih upražnjavaju. Pedofilija, incest, homoseksualizam za Kinsija nisu bile perverzija i on je radio sve da zbaci zakonska ograničenja koja su zabranjivala njihovo upražnjavanje
Američka psihijatrijska asocijacija (APA) je 1973. uklonila homoseksualnost sa svoje liste „poremećaja“. Dve decenije kasnije APA je uklonila i pedofiliju i sadizam iz svoje klasifikacije „poremećaja“ Vaša najnovija knjiga, objavljena nedavno pod nazivom: „Seksualna sabotaža: Kako je jedan čovek pokrenuo pošast korupcije i zaraze na Ameriku“, pokazuje WND Press Realise, šokirala je javnost snagom argumenata kojima razobličavate najmračnije tajne seksualnog „istraživanja“ Alfreda Kinsija. Tu nastavljate da razotkrivate jednu od najbolje skrivanih naučnih prevara koja je postavila moralne osnove za seksualnu revoluciju u SAD šezdesetih godina prošlog veka i normalizaciju homoseksualizma, pornografije, pedofilije, incesta, sadomazohizma, grupnog seksa…
Kinsijeva „istraživanja“ uzdrmala su temelje morala i lansirale seksualnu revoluciju, rezultirajući astronomskom incidencijom svih socijalnih patologija, kao što su homoseksualizam, sadomazohizam, silovanja, zlostavljanje dece U svojoj knjizi „Kinsi: zločini i konsekvence“ ispitujete pozadinu rada Alfreda Kinsija i Instituta za seks na univerzitetu Indijana na čijem je čelu on bio… Vaše istraživanje pokazuje kakva je bila prava priroda ulaganja Rokfelerove fondacije u ovaj poduhvat: kontrola populacije, usmeravanje američkog načina života i medijska manipulacija. To su zapravo zaključci do kojih je došao Rijsov komitet, komitet koji je osnovao Kongres SAD.
Svi zakoni koji se tiču seksa izmenjeni su, a sve to je finansirala Rokfelerova fondacija. Zbog toga, mi danas plaćamo cenu u vidu seksualno prenosivih bolesti, i to plaćamo opet Rokfelerovoj farmaceutskoj industriji, koja se pobrinula za vakcine, vijagru i ostale lekove preporučene od Svetske zdravstvene organizacije U svojoj studiji „Kinsi: zločini & konsekvence“, pokazujete da je od tridesetih godina XX veka kapital Rokfelerove fondacije bio usmeren na studije seksualne psihologije i ponašanja kao krucijalne za realizaciju tih ciljeva. Ovakav preokret je bio omogućen time što izveštaj Rijs komisije nije nikada predstavljen javnosti?
Etabliranje homoseksualnosti u društvu neminovno vodi i ka priznavanju gej brakova Etabliranje homoseksualizma i pornografije vidite kao strateški interes onoga što ste nazvali seksualno-industrijski kompleks. Šta tačno podrazumevate pod seksualno-industrijskim kompleksom? http://www.pecat.co.rs/2010/10/dzudit-risman-uspostavljanje-novog-seksualnog-poretka/
Graphic homosexual handouts and paraphernalia given to kids at the Fistgate conference run by "Safe Schools" czar Kevin Jennings in 2000
Graphic homosexual handouts and paraphernalia given to kids at the Fistgate conference run by "Safe Schools" czar Kevin Jennings in 2000The infamous “fistgate” conference in 2000 -- run by Obama's “Safe Schools” czar Kevin Jennings and which included kids as young as 12 -- didn’t end with the horrible tape recordings of workshops where children were taught about homosexual sexual practices. There were also hideous handouts given to kids at that conference. (About 200 young teens and 300 adults attended the event.) Jennings and his GLSEN conference talk about "tolerance" and "safety." But it's really all about persuading children to be comfortable with homosexual sex. What you are about to see is extremely disturbing. But it's happening in your schools. And it’s a window into the mindset of Kevin Jennings and the homosexual activists targeting children. (Many of these were first discussed by Brian Camenker and Scott Whiteman in 2000 in media interviews, and were also described by the "veteran teacher" in the Massachusetts News article in 2000.) Now that people across the country are finally paying more attention, we're publishing them. They are truly beyond belief. These were handed out at the Conference to children:
And other stuff . . .Of course, there were other goodies given out, such as these GLSEN "Teach-out conference" T-shirts! Just what you'd want to wear around town!
Bajka o gej pingvinima dospela u obdanista u Poljskoj
Bajka o gej pingvinima dospela u obdaništa u Poljskoj
Autor: Beta | Foto:AFP-ilustracija | 02.10.2009. - 08:35 Deca u nekim obdaništima u Poljskoj učiće se toleranciji prema seksualnim manjinama preko bajke o dva mužjaka pingvina koji, kao bračni par, odgajaju napušteno mladunče pingvina. Kao prvo tu knjigu u svoj program uprkos protestima konzervativnih katoličkih krugova uvodi u obdanište Centar kreativne zabave u Gdanjsku. Prevod američke bajke pod poljskim naslovom "Sa Tangom smo troje" izdala je poljska nevladina organizacija Kampanja protiv homofobije i pokrenula inicijativu da ta bajka udje u obaveznu lektiru u poljskim školama i obdaništima. Prica je nastala na osnovu stvarnog postojanja dva pingvina u zooloskom vrtu u San Francisku koji se zovu Hari i Peper, ali desilo se nesto protiv cega su sve LGBT organizacije protestvovale, a to je da pojavom zenke Linde su se razdvojili i sada jedan od njih se nalazi u odnosu sa njom. San Francisco Zoo's famous gay penguin couple Harry and Pepper have split up, after a six-year relationship.
The well-dressed couple made news around the world when they were allowed to incubate and hatch an egg laid by another penguin last year. "Of all of the parents that year, they were the best. They took very good care of their chick," zookeeper Anthony Brown told the San Francisco Examiner. All was well in the penguin couple's relationship until another male penguin's death caused his widow, Linda, to seek out Harry's company. "To be completely anthropomorphizing, Linda seems conniving," said Brown. "She's got her plan. I don't think she was wanting to be a single girl for too long."  http://www.gaynz.com/articles/publish/3/article_7694.php Prica koja je napisana ne sadrzi ovaj deo, a to je da je jedan pingvin ipak promenio svoju seksualnu orijentaciju. http://www.youtube.com/watch?v=gdcnnCbNjFA&feature=player_embedded Dizni homofobija
Postparadna represija
Постпарадна репресија
Слободан Антонић
четвртак, 24. септембар 2009.
Отказивање гостопримства геј паради у самом центру Београда вероватно је био једини потез који је власт могла да предузме. Тешко је рећи да је тај потез био унапред смишљен и припремљен, са циљем да се отвори хајка на "фашисте" – како понеки интернет коментатори данас сумњају. Са друге пак стране, као што су одређени догађаји, који су више били израз атмосфере у друштву, а много мање некакве организације, гурали власт да откаже гостопримство ЛГБТ активистима у Кнез Михајловој, једнако тако, сада, другосрбијански пропагандни строј, али овога пута организовано и добро уиграно, гура власт да се обрачуна са "српским фашистима" – које су људскоправашки бојовници у међувремену већ стигли да редефинишу као све "десничарске, националистичке и клерофашистичке организације"[1].
Први чин
Како је заправо дошло до отказивања "Поворке поноса"? Најава парадирања сопственом сексуалношћу улицама Београда од самог почетка није уживала симпатије већине грађана. Ипак, једном делу публике, како се време за одржавање "Поворке поноса" приближавало, све мање су се допадале и најаве појединих навијачких група да ће, као одговор на "Квиријину" провокацију названу "Вазелин за Уроша"[2], разбити геј параду[3]. Обични људи увек су на страни жртава насиља. Стога су многи грађани мислили да ЛГБТ активисте (ЛГБТ је "политички коректна" скраћеница за "лезбо, геј, бисексуалну и транссексуалну популацију") треба оставити да на миру искористе своје право окупљања и демонстрирања.
Међутим, два дана уочи Параде, на блогу чије је име "Београдска Поворка поноса 2009", а који је носио званични знак Организационог одбора параде, најављено је да ће на почетку скупа бити извршено "церемонијално паљење државне заставе Републике Србије у знак протеста против упорне институционалне дискриминације над ЛГБТ популацијом у Србији". "Овај протестни гест", стајало је даље у саопштењу, "који је потпуно легитиман облик исказивања незадовољства у једном демократском друштву, има за циљ да привуче пажњу српске и светске јавности на упорну дискриминацију институција Републике Србије над ЛГБТ популацијом у овој земљи"[4].
О намераваном протестном паљењу српске заставе одмах су известили таблоиди[5], а вест се муњевито проширила и сајбер простором. Реакција је била опште огорчење због оваквог потеза. "Ова држава троши 400.000 евра да би тога дана платила полицију да обезбеди геј параду, а они спаљују државну заставу!" – био је срдити коментар већине читалаца[6]. "То, то – само упалите заставу!", радовали су се навијачи[7]. Јер, они су знали да би обични полицајци, који су имали да заштите ЛГБТ демонстранте, након паљења државне заставе и сами узели пендреке у руке и придружили им се у довођењу "протестаната" у ред.
Званични Организациони одбор, међутим, оградио се од овакве акције. Ипак, код многих је остао утисак да ту "ипак нечег има". Са једне стране, на насловној страници официјелног портала геј параде[8], међу организацијама које су јој пружале подршку, налазио се и знак Анархо-синдикалистичке иницијативе, чији су чланови иначе познати по јавном спаљивању застава[9]. Са друге стране, и поједини геј активисти сами су раније, на својим блоговима, постављали фотомонтаже на којима су изазивачки приказивали српску државну заставу у пламену[10]. Због свега тога, демантије чланова Организационог одбора да они неће да спаљују српску заставу многи нису озбиљно схватали.
Са огорченим грађанима на својој страни, навијачи су заиста могли да пробију полицијски кордон и нанесу озбиљне повреде ЛГБТ демонстрантима. Иако је најављен долазак 5.000 полицајаца, у МУП-у су процењивали "да би са супротне стране - навијача и екстремиста - могло да буде и дупло више"[11]. Полиција је имала информације о доласку навијача ПАОК-а из Солуна, у договору са навијачима Партизана, као и о пристизању фанова Олимпијакоса, као гостију звездаша[12]. Очекивало се и приспеће групе навијача из Софије, као и из Републике Српске. "Најстрашније је то што се деца по школама организују да дођу и што ће бити пуно малолетника", тврдила је полиција[13]. После стравичног догађаја са француским навијачима, полиција заиста није имала илузије о опасности која је претила и ЛГБТ активистима, и полицајцима из кордона.
Навијачи су не само најављивали бацање молотовљевих коктела, већ су, према речима Слободана Хомена, државног секретара у Министарству правде (Утисак недеље, 20. септембар) били покуповали све ловачке праћке које домет хулиганских пројектила повећавају на 200 метара. Према изјави представника полиције, били су спремљени и "топовски удари", бакље, каменице, бејзбол палице и други "реквизити". Да је геј парада одржана, као што се планирало, у уским уличицама, у центру града, у Београду би, тог 20. септембра, сигурно пала крв. А вероватно би било запаљено и "пола града", како је то проценио бивши министар полиције, Божа Прелевић[14].
"Да је дошло до параде", објашњавао је Прелевић, "највероватније би страдала и имовина грађана. Полиција и држава не треба да штите само људска права геј популације, него и људи чија се имовина налази на месту одржавања скупа. Ако је то високоризичан скуп, нигде у свету им не би дозволили да се окупљају где они хоће. (...) Али, геј активисти овог пута показали су претерани егзибиционизам, јер су одбили све што је мање егзибиционистичко од њиховог првобитног плана и што не би запалило пола града", закључио је Прелевић.
Други чин
Пошто су организатори одустали од параде, различити медијски и политички сервиси Друге Србије започели су пропагандну кампању под називом "држава је капитулирала пред фашистима". При томе се дефиниција "фашисте" све више ширила, све док се док није дошло и до саме Српске православне цркве и њених великодостојника.
Хелсиншки одбор одмах је затражио судско гоњење "клерофашистичких и десничарских покрета Образ, Српски народни покрет 1389 и Наши"[15]. Већ помињани Слободан Хомен, државни секретар у Министарству правде, најавио је да ће јавни тужилац покренути поступак за забрану организација као што су "1389, Образ и Двери" (Утисак недеље, 20. септембар). Помињање Двери у овом контексту било је потпунио бесмислено, јер се ова НВО, од самог оснивања, врло одговорно и пажљиво понашала у свом друштвеном и политичком деловању, и увек била далеко од сваког екстремизма. Вероватно је државни секретар помешао "Дверјане" са "Нашима". Али ако је и тако, јавном тужиоцу неће бити баш лако да ни код 1389, Образа и Наших докаже "удруживање ради вршења дискриминације", "угрожавање уставног поретка" или штагод да је неопходно да се те организације забране.
Тешко је, наиме, навести неку конкретну изјаву или чин које су долазиле од званичника ових трију организација, а који би се могли тако оквалификовати. То до сада, наиме, није успео да учини ни један једини другосрбијански гласноговорник. Уосталом, главни позиви на насиље у овој земљи – призивање "гвоздене метле", "шпанских ломача" и "модернизације, са Србима или без њих" – и нису долазили из 1389. и сличних организација, већ управо од стране оних који сада, окупљени у гомили за линч, у глас узвикују "Хапсите их, хапсите их!".
Са друге стране, ако већ хоћемо да будемо до краја објективни, утисак је и да код неких од чланова ових организација има нечег помало непромишљеног, па и изазивачког... То вероватно долази од младости њених вођа, као и од огорчења због неспособности националне елите, како политичке тако и културне, да боље заштити националне интересе.[16] Ипак, чињеница да су неке од вођа ових организација тренутно у затвору – Младен Обрадовић, из "Образа" и Миша Вацић, из "1389", пристојним људима налаже да се уздрже од критичких оцена, све док се не види за шта ће ови момци бити стварно окривљени и колико ће озбиљно те инкриминације уопште бити поткрепљене.
Оно што се, међутим, већ сада догађа јесте настојање евроатлантских медија да, након стигматизације ових организација као "фашистичких", њихову стигму покушају да "прелију" и на друге антиглобалистичке организације. Тако је Б92, у својим вестима о реакцији на захтеве за забрану "ултрадесничарских организација", злобно напоменуо да су "`Образ` и `Покрет 1389`, организације које су се заједно са ДСС нашле у недавно одржаној породичној шетњи"[17]. Тиме је "фашистичка" стигма са Образа и 1389 "размазана" не само по Дверима (које су уприличиле шетњу), као и по ДСС-у (чији су поједини функционери присуствовали шетњи), већ и по свим учесницима Породичне шетње – укључив и децу. Изгледа да Б92 ову манифестацију, због њених изразито "добрих вибрација", питомости и ведрине, не може довољно да прекрије "медијском киселином" како би је њени гледаоци могли коначно "идеолошки да сваре". Зато је било потребно да се и на овај начин покуша да се Породична шетња компромитује и прикаже као "екстремизам" и "ултрафашизам"[18].
Бошко Јакшић је у "Политици" такође спремно утврдио да је "`Национални строј`, `Образ` и `Покрет 1389` из мрака историје извукла нова српска политичка мисао" (пазите само каква формулација!), и да су сви ти насилници и фашисти "иако такви, или баш зато што су такви, постали извођачи озбиљних радова иза којих стоји – Црква"[19]. "Како мантијама не приличи пушка, мада и таквих има, запаљивом реториком регрутују добровољце за крсташке ратове са секуларном државом", грмео је Јакшић, са страница "Политике", против СПЦ – баш у најбољем маниру послератних новинара-политкомесара.
А да би и највиши представници СПЦ могли да дођу под удар закона, сасвим озбиљно је, сутрадан, јавио и Б92. Ова тв станица је цео дан, у својим информативним емисијама, понављала изјаву Саше Гајина, представљеног као "асистент на правном факултету Унион" (премда је он један од официјелних представника Коалиције против дискриминације[20], коју, између осталих, чине и НВО Лабрис - Група за лезбијска људска права и Gayten ЛГБТ) да би владика Амфилохије Радовић могао бити осуђен на три године затвора због "говора мржње". Наиме, као што је објашњавао објективни и неутрални Гајин, ако државни тужилац пажљиво анализира шта је заправо владика Амфилохије рекао у својој изјави о геј паради[21], лако ће пронаћи "оцену да је Поворка поноса `Содома и Гомора`, што може да се подведе под одредбу `јавно излагање порузи`, док се формулација `дрво које плода не рађа сијече се и у огањ баца` може подвести под кривично дело `јавна претња активностима која спадају у кривична дела`"[22]. Стога је Гајин, преко Б92, сасвим озбиљно саветовао државног тужиоца да што пре поведе процес против владике Амфилохија и СПЦ.
Заменик главног уредника "Политике", Драган Јанић, такође је, у свом тексту, захтевао да се, осим починиоца насиља на београдским улицама "идентификују и... налогодавци"[23], позивао БИА-у да сакупи не само "податке о групама и људима који организују насиље", већ "и о онима који иза њих стоје", и упозоравао да се "идеологија на којој је нарасла аждаја са којом се друштво сада суочава несметано шири годинама и то не само по улицама него и по школама и факултетима". "Друштво, заправо, има посла са спрегом навијачких и десничарских група и мафијашких кланова који траже политичку подршку десно оријентисаних партија", објашњавао је везу српских националиста и наркомафије Јањић, и захтевао хитну акцију БИА-е, полиције, правосуђа и целог државног апарата (НАТО ипак још није спомињао).
И Е-новине су као саучеснике и јатаке "профашистичких" организација од
Fotografije parade ponosa 3 deo
Mexico City:
  New York City:    Amsterdam:   Paris:    Ministar za uvrede
Ко је добио, а ко изгубио oтказивањем "Параде
Parada u Stokholmu, tema hetero i unistenje hetero normi
This year's Pride theme
[Theme: Hetero] is the 2009 theme for Stockholm Pride. The theme has its focus on how norms affect the daily lives of HBT persons, what the consequenses are and how they affect society in general. If a person breaks the unwritten rules that apply about gender and sexual orientation, that person may suddenly be questioned or gawked at. This is not reasonable, and in the extreme it also leads to much more difficult and dangerous situations. Heteronormativity creates expectations about how a person should behave and be interpreted regarding gender and sexuality. Its limitations can cause the individual to enter a self conflict. More often than others, HBT people must ask themselves whether they should adapt to the norm or break it. It is emotionally costly to always have to make such conciderations. In order to explain the consequences in an explicit way, Stockholm, Pride will spread stories from the real world that show the situations that can be a large part of everyday life for many HBT persons. Ovo je tekst sa ovogodisnje parade ponosa odrzane u Stokholmu. http://www.stockholmpride.org/en/2009/Tema-Hetero/ Samo po sebi namece se pitanje, kako bi LGBT reagovao kada bi se isti ovakav skup odrzao sa temom LGBT i borba protiv njihovih normi? Svedska je zemlja koja im je dala sve sto pozele. Pitanje je gde su njihove granice? Predstavnici LGBT pokreta na ovom skupu su ustanovili cetiri pravca delovanja. Jedan se odnosi na aktiviranje sto vise heteroseksualaca koji ih podrzavaju u svrhu manipulacije, drugi da indiferentne hetero jos vise pasiviziraju, a treci da protivnike prema rezoluciji koja je usvojena od strane parlamenta EU polako pocnu da kriminaliziju. Cetvrti je onaj koji je najzabrinjavajuci, a odnosi se na razvoj dece i njihovu edukaciju, sa kojom su vec poceli. Hetero norme moraju da se razbiju, sam tekst govori o tome. Sve ovo nije dobro. Zato i insistiram na ovom tekstu da se shvati ozbiljnost svega sto se desava, jer konacno su maske skinute. Prava u Svedskoj su dobili, ali oni imaju sasvim drugi cilj. Razbijanje hetero normi. "Породична шетња" и Друга Србија
"Породична шетња" и Друга Србија
Слободан Антонић
четвртак, 17. септембар 2009.
"Породичну шетњу" су у Београду, 12. септембра, уприличиле "Двери", једна од водећих националних НВО. Шетња је требало да подсети на све вредности традиционалне породице. Она је представљала и тихи протест против иритирајуће медијске и институционалне афирмације "Геј параде".
Иако медијски слабо промовисана, "Породична шетња" је успела. Дошло је преко 2.000 људи, махом младих парова са децом. Они су, у добром расположењу, са балонима и звончићима у рукама, прошетали градом. Није било политичких парола, није забележена ни једна увреда. Све је било пристојно, ведро и мирољубиво. Дакле, "европско" и "урбано", како би се то рекло у еврореформским круговима.
Како је, међутим, ова манифестација дочекана у Другој Србији?
Саму њену најаву идеолошки увек будне "Е-новине" одмах су напале. У најбољем маниру луковићевског новинарства, најављен догађај је стављен у контекст "Нове српске фашистичке мисли", "чемерних Дверјана", пароле "Родитељи, рушите школе, деца вас моле", и "чика Пахомија са својим популарним серијалом `Лако обучена деца су украс света`"[1]. Пошто такав говор има за циљ само вербални линч, он је и уследио у коментарима на овај текст. "То су српски шетачи апокалипсе", "љотићевци и њихов Збор", "попови, националисти, ултра-националисти, нацисти, бивши еспеесовски новинарски испртци, све у свему ГОЛА ГОВНА" (начин писања изворни)[2]...
А када је "Породична шетња" већ одржана, Е-новине су само наставиле у истом стилу љубави и толеранције. Како у шетњи није било политичких испада, "хомофобичних" парола, ничега ружног за шта би се могло ухватити, Е-новине су продужиле са начелним ругањем читавој манифестацији. "Хомофобични рингишпил", био је "креативан" наслов тог текста[3], а у њему су се могли наћи једнако "креативни" изрази као што су "хепенинг православно-обданишног карактера", "Пахомије учествовао у креирању плејлисте", "Република Шумска", "Рингишпил се роди. Ваистину се роди", и сличне "духовитости" достојне, ваљда, само логорских зидних новина (под условом да их уређује доктор Менгеле, лично). Сличног карактера духовитости били су и остали објављени коментари: "антицивилизацијска манифестација родољуба коштуњаве дверско-мантијашке провинијенције" "довољно четника", "боже ме сачувај српских двери, спц и осталих гована, амен!" и сличне љубазности из арсенала наших дичних Европљана[4].
И Б92 је лепо дочекао "Породичну шетњу". Он се прво чувао да ни једном речју не помене ову манифестацију, како се случајно нико "млад и урбан" не би преварио да на њу дође. Ипак, када се шетња већ одржала, и када у њој не само да није било ничег ружног, већ је било много тога и пристојног, и симпатичног, и "младог и урбаног", Б92 није умео да уради ништа друго до да, у 19.36, истог дана, на свој сајт постави вест под насловом "Десничари организовали шетњу"![5] А то "десничари" на познатом, Б92 језику једноставно значи "екстремисти" и "фашисти". Но, пошто је исувише Београђана видело шетњу, па им је заиста тешко било да децу са балонима "прочитају" као десничаре који марширају улицама Београда, Б92 је, током ноћи, променио наслов ове вести у: "Одржана `породична шетња`"[6].
Иако је промењен наслов, остатак вести остао је истог карактера. То ће рећи - нетачан и манипулантски. У поднаслову је, наиме, стојало: "У организацији десничарског удружења Српски сабор `Двери`, у Београду се одржао скуп под називом `Породична шетња`, у присуству неколико стотина грађана". Б92 је, дакле, у најбољој традицији примитивног, манипулантивно-политичког новинарства из деведесетих, смањио број учесника на "неколико стотина"[7]. При томе је још и организаторима директно прилепио етикету "десничарски". Та етикета је у Б92 дискурсу не само увредљива, већ за њу, у овом контексту, и није било никаквог оправдања.
Наиме, чак и ако је тачно да неки Дверјани лично нагињу странкама са десног политичког спектра, та информација је у овоме контексту од споредне важности. Јер, Двери су невладина и нестраначка организација која је уприличила један неполитички и нестраначки скуп. Дисквалификовати тај скуп извлачењем у први план политичке оријентације неких њихових организатора једнако је медијски коректно колико и диксвалификација политичких противника, током деведесетих, објављивањем медицинских картона жена страначких лидера.
То је познати и озлоглашени метод који подразумева да се, под фирмом информисања, шверцује безобзирна дисквалификација људи. "Јеврејин Фројд је отац психоанализе" и "Комуниста Гагарин је први човек у свемиру", свакако да су, строго формално, истинити искази. Али, апострофирање нечијих личних атрибута у контексту ствари за које они немају значај, јесте врста фалсификата. Тиме се оно што је споредно извлачи у први план и тако се, рачунајући на већ развијене предрасуде код публике, дисквалификује оно што би, презентује ли се неутрално, могло да изазове симпатије.
Пошто, дакле, нико није могао да каже ни једну реч против породица које, са балонима у руци, шетају градом, Б92 је атрибутом "десничарски" упозорио своју идеолошки "сензибилисану" публику да не сме да поверује сопственим очима. Јер, њихове очи су виделе петогодишње дечаке и девојчице, али, њихов идеолошки прочишћени Б92 ум морао је да иза те идиличне слике види само опасне и зле десничаре. Штоно рече Теофил Панчић - «деца осмошколске доби, мушка особито, неретко су баш красни мали фашисти. (...) Они постају верне копије својих наказних родитеља, покорно репродукујући њихов говнарски weltanschauung до у лошу бесконачност"[8]. А пошто су Дверјани "десничари", тј. по Б92 коду "фашисти", то је Велики брат, управо испред слике деце са балонима, морао да пошаље јасан сигнал упозорења да се чувамо погрешних мисли и осећања према тим бићима која егзистирају у тако сумњивом идеолошком окружењу. Јер, као што рече један од "Пешчаникових" хероја љубави и толеранције, «дубина мисли и ширина душе нацисте може се прецизно измерити само куршумом»[9].
И уместо да организаторима и учесницима "Породичне шетње" допусти да сами нешто кажу о томе зашто су се окупили, Б92 је, у наставку ове вести, позвао свог омиљеног државног секретара, Марка Караџића, из Министарства за људска и мањинска права, да прокоментарише ову манифестацију. А звати Караџића, који је све време наступао као незванични портпарол Геј параде, да коментарише "Породичну шетњу", било је исто што и звати Андреја Жданова, стаљинистичког комесара културе, да прокоментарише најновију поему Ане Ахматове! Но свеједно, у вести Б92 стоји да је Караџић рекао "да би директор те школе морао да буде позван на одговорност за ученике који данас долазе у Београд да би учествовали у `Породичној шетњи`".
"Које сад школе?!", могли смо се сви запитати, "какви сад ученици?", пошто се у овој вести није помињала нити нека школа, нити неки директор. Да ли је неки директор организовано довео своје ученике у Београд или је само дозволио ђацима да дођу на "Породичну шетњу", остало је и пре и после тога нејасно. Професионализам би налагао да уредник Б92 или избаци цео овај део, или га објасни. Али, овај нејасни сегмент вести је ипак задржан јер је био важан део пакета претњи и "позивања на одговорност" који је долазио од државног секретара Караџића. Он је, наиме, не само тражио обрачун са неименованим директором због његовог неименованог дела, већ је, у својој другој, од укупно две реченице, "оценио да је смањивање цена карата у Зоолошком врту, за учеснике данашњег скупа, пример дискриминације". Овај део вести је ипак био јаснији, јер је претходно речено да је Вук Бојовић позвао родитеље да своју шетњу заврше тако што ће децу, у пола цене, довести у Зооврт. То је пре свега био добар пословни потез. Ако су деца главна публика Зооврта и ако се негде скупило много деце, природно је да се публика привлачи нудећи им се попуст. Али, Караџић је у овом потезу видео неку тајанствену и опасну "дискриминацију" и одмах се због тога најстрашније побунио.
Но, ово "позивање на одговорност" и упозоравање на "дискриминацију", и то у контексту једне племените и безазлене манифестације, са становишта медијске философије Б92, наравно да није било случајно. То "тренирање строгоће" једног државног секретара имало је једноставну функцију прикривеног застрашивање публике и одржавања успостављеног анимозитета. Наиме, ако нека вест почне са "десничари", а заврши са "позивањем на одговорност", онда предмет те вести може бити и најсимпатичнији (деца која са родитељима шетају градом). Али, начин на који је вест презентована, једноставно, већ је створио довољно одбојности према идеолошки "неприхватљивој" садржини. Тако се још једном утврђује кохерентност идеолошке слике стварности која се утувљује публици.
Као најкоректнији медиј Друге Србије према овој манифестацији ипак се показао лист "Данас"[10]. У његовом кратком извештају организатори нису називани "десничарима", није умањиван број присутних, нису коришћени увредљиви изрази, нису као једини коментатори скупа позивани његови директни непријатељи, а чак су и организатори пуштени да кажу коју реч о циљу и карактеру манифестације... Куд ћете више? Ово је позитиван изузетак који рађа наду да професионализам, макар у појединим сегментима, може да надвлада идеолошку инструментализацију медија и новинара.
Ипак, уопштено посматрано, однос Друге Србије према "Породичној шетњи" био је, у основи, секташки и подао. Друга Србија, која је главни покровитељ Геј параде, уопште није уочила једну, за њихове штићенике крајње позитивну страну "Породичне шетње". Та манифестација је, наиме, била миран одговор на "Поворку поноса" и на најбољи начин демонстрирала баш оно што је у добром интересу хомосексуалаца: толеранцију, мирољубивост, грађанску културу, одговорност...
"Ви имате ваше вредности", симболички су поручивали учесници "Породичне шетње" читавим својим понашањем. "Али, ми имамо наше и њих ћемо се држати. Нама се не допада то што ви радите и то у шта верујете. Али, ми вас нећемо јурити по улицама, ми вас нећемо вређати и проклињати. Ми само показујемо оно што је нама вредно и у шта верујемо. И сматрамо да је сваком човеку то што ће сам да види, код нас и код вас, довољно да изабере живот какав жели".
Уопште, учесници "Породичне шетње" демонстрирали су саму суштину толеранције. Толеранција и јесте то да, када нам се нешто не допада, ми не посежемо за агресијом, не желимо ничије уништење, ничији нестанак. Толеранција је идеја мирног сапостојања различитих, па чак и противстављених вредносних групација. Учесници "Породичне шетње" су, штавише, демонстрирајући на миран начин своје неслагање, заправо дали пуни грађански легитимитет егзистенцији "Поворке поноса". Јер, они јесу истакли своје неслагање са "Поворком". Али, начином на који су то неслагање изразили, они су је грађански потпуно легитимисали. Они су је одбацили вредносно, да би је легитимисали грађански. И то је тако важан моменат да свако ко има елементарну грађанску културу ту истину не може а да не разуме.
Али, Друга Србија то није разумела. Јер она и не мисли грађанском логиком, већ логиком идеолошке секте. Наиме, за идеолошке бојовнике грађанска легитимација је ништа, а идеолошка хегемонија је све. Иако су Другој Србији увек уста пуна толеранције, сваки њен потез је пун вербалног насиља и слабо прикривене жеље за уклањањем другачијег. Срамно извештавање о "Породичној шетњи" још једном
Први геј режим Србије
Први геј режим Србије
Александар Павић
среда, 16. септембар 2009.
У праву је Бошко Обрадовић из Двери када каже да је промовисање „Поворке поноса“ заправо промовисање одређеног погледа на свет и одређене идеологије. Једна занимљива књига која је изашла у САД пре неколико година и имала више издања – „Маркетинг зла“ од Дејвида Купелијана – говори о томе како је савремена маркетиншка индустрија у САД (наравно, и шире, на Западу) усмерена ка некад више, некад мање суптилном, али свесном, поткопавању традиционалних вредности. По питању „геј покрета“, Купелијан документује како је цела кампања пројектована од стране двојице стручњака за маркетинг образованих на Харварду и затим дословце примењена у „мејнстрим“ медијима, како би се људи убедили да су хомосексуалци не само „жртве“ већ и културни хероји.
У својој маркетиншкој студији из 1988, инспирисаној „пи-ар катастрофом“ која је претила хомосексуалној популацији због појаве ХИВ-а, насловљеној „После бала: како ће Америка савладати свој страх и одбојност према гејевима током 1990-их година“, Маршал Кирк и Хантер Медсен стратегију „освајања“ представљају на следећи начин: „Кампања коју излажемо у овој књизи, мада сложена, има свој средишњи ослонац у голој пропаганди, чврсто утемељеној у давно установљеним начелима психологије и рекламирања.“
По речима професора Пола Рандоа са Риџент универзитета, циљ је био „наметнути прихватање хомосексуалне културе од стране мејнстрима, ућуткивање противника и коначно преобраћање америчког друштва“. У том смислу, кључ успеха лежао је у бирању речи „геј“ уместо „хомосексуални“, тако везујући нејасне али позитивне конотације за ту појаву (реч „геј“ изворно значи „радостан“, „весео“). Другим речима, „геј“ – и ако суштински нема никакве везе са концептом којег треба да етикетира – звучи неупоредиво позитивније од „хомосексуалца“. Заиста, у старту је већ много теже бити против некога ко је „радостан“ и „весео“: човек добије нелагодан осећај некога ко својим присуством квари журку.
„Ми мислимо на преобраћање емоција, ума и воље просечног Американца, путем планираног психолошког напада, у облику пропаганде којом ће медији хранити нацију... Није важно то што ће рекламе бити лажи, бар не нама, јер их ми користимо за етички добре сврхе,“ пишу Кирк и Медсен. А једна од тих лажи је и та да су људи рођени као хомосексуалци: „Ми тврдимо да, из практичних сврха, треба сматрати да су гејеви рођени геј, и ако изгледа да је, када је реч о већини људи, сексуална оријентација производ сложене интеракције између урођених склоности и актера из окружења током детињства и раног пубертета.“ Јер, „када би се јавности сугерисало да је хомосексуалност нешто што је избор, то онда отвара пандорину кутију са етикетом 'морални избори и грех', дајући онима који су религиозно непопустљиви штап с којим могу да нас ударају. Стрејтови морају бити научени да је исто толико природно за некога да буде хомосексуалан колико и да буде хетеросексуалан: зло и завођење немају ништа са тим.“ И ако, наравно, по признању самих аутора, потенцијално могу и те како да имају. Али то већ отвара питања „моралних избора и греха“, што се свакако мора избећи. Јер, кључ победе у маркетингу је постављање теме на прави начин, па макар и помоћу лажи.
Ево, дакле, црно на бело. Покрет за „геј права“ је врхунски пројектована кампања за мењање свести просечног човека, која се примењује кроз мас-медије у свим земљама са кооперативним естаблишментом. Купелијан још цитира упутства Кирка и Медсена о томе како треба направити асоцијацију између њихових противника и нациста, чак и како треба искористити разне мртве историјске личности и избацити тезу да су били „геј“ (без обзира да ли је то тачно или не) – јер су, по резоновању аутора, „несумњиво мртви, па према томе нису у позицији да демантују тврдњу и туже за клевету“. Разуме се, и „поворке поноса“ имају врло битно место. Важно је, притом, почети скромно:
„Када си веома различит и људи те због тога мрзе, ево шта треба да урадиш: прво углави своју ногу у врата тако што ћеш изгледати што сличније њима, и, тек онда – када је само једна од твојих различитости коначно прихваћена – можеш почети да показујеш своје друге особености, једну по једну... Како каже стара изрека, дозволи камили да промоли нос у твој шатор и ускоро ће следити и цела камила.“
Дакле, не треба одмах све да изгледа као у Сан Франциску или Њу Орлеансу, не треба одмах истицати друге, радикалније, настраније склоности – то ће доћи касније. Битно је да камила прво промоли нос у шатор.
Зашто су вредности које промовише „Поворка поноса“ неприхватљиве за оне које их не деле? Довољно је, за почетак само расчланити реч „дискриминација“. То је реч која, у изворном значењу, означава моћ разликовања. Као што у природи човек или животиња, да би преживели, морају бити у стању да препознају шта је опасно а шта није, шта је безбедно за јело а шта није, какво понашање доприноси опстанку а какво води у смрт, тако и у духовном смислу човек има капацитет да прави разлику између ствари и да их вреднује, поседује тзв. морални или духовни компас који му говори шта је опасно за заједницу а шта није. За човека који држи до вредности садржаних у Старом и Новом завету или другим монотеистичким светим списима, разликовање између добра и зла чини темељ његовог живота и животних и вечних стремљења. За таквог човека је неприхватљива поставка по којој је све једнако, где су добро и зло, блуд и чедност, хомо и хетеросексуалност једнако вредновани. Ако прихвати ту поставку, тај човек свесно одступа од начела која су му најсветија и чине темељ не само његовог живота већ и његовог избављења од коначне и трајне смрти.
Овде се мора истаћи да је реч о противљењу јавном, државно спонзорисаном промовисању релативизације вредности. Људи који држе до вредности из монотеистичких светих списа, дакле, вероватно нису склони да прихвате да се новац од њихових пореза троши за промовисање онога што је по њиховом веровању и светим књигама, скарадно, блудно, против-божанско, сатанско. И ту нема компромиса. Језиком маркетинга - или јеси или ниси. И управо зато јавно, државно-спонзорисано промовисање вредности које се косе са онима из светих списа изазива толике реакције – јер се поклоници традиционалних вредности приморавају да саучествују у нечему што је у најдубљем нескладу са њиховим моралним и духовним усмерењима. С друге стране, та иста популација у огромној већини нема ништа против приватног исказивања чак и онога што сматра неморалним – док год није приморана да у томе чак и посредно саучествује.
Није, наравно, искључено чак и то да је већинска Србија за хомосексуализам, за тоталну недискриминацију - тј. неразликовање између вредности - али нико то не зна, зато што то није била тема ниједне кампање, осим у најапстрактнијем смислу (нпр. пропагирање„европских вредности“, у којима скоро свако може видети оно што жели да види, и да не види оно што не жели да види). А зашто то никад није била експлицитна тема? Скоро сигурно зато јер они који је носе у срцу дубоко страхују да би их пропагирање „геј“ и сличних вредности коштало избора и власти.
Зато је неприхватљиво да Марко Караџић из Министарства за људска права, као државни секретар не само свог, већ било ког министарства, наступа, како су Двери српске лепо приметиле, као незванични гласноговорник „Поворке поноса“. Нека неко каже – одакле то Караџић црпи мандат и политички легитимитет за своје наступе? Чији год он кадар био, јасно је да садашња владајућа коалиција није бирана нити да би Србији наметнула нови, државотвнорни Статут Војводине, нити да Србију потуљено и подмукло приближава Србију НАТО-осовини, нити да организује „поворке поноса“ у Србији. Једноставно, то није било у изборном програму било које од владајућих странака. „Поворка поноса“ је заправо само још једно кукавичије јаје које се накнадно покушава потурити српској популацији, након избора, без претходно верификованог, легитимног политичког мандата заснованог на јасно предоченом предизборном програму. И зато се може рећи, не улазећи у то да ли је Караџић Л, Б, Г и/или Т – или ништа или све од наведеног – да он сасвим сигурно политички узурпира свој положај и да није позван да икоме дели лекције са своје функције, бар када је реч о „Поворци поноса“. Када и ако буде био део победничке коалиције у чијем је програму промовисање вредности оличених у поменутој манифестацији, тек онда ће имати легитимитет да наступа онако како наступа сада, па чак и да обезбеди финансирање за будуће „поворке поноса“ (а тада би носиоци традиционалних вредности, ако су у мањини, морали да размисле да ли да ускрате држави своје порезе и ризикују егзистенцију зарад сопствених убеђења). Он сада само неовлашћено завлачи руку у туђи џеп, тј. џепове свих оних који држе до традиционалних вредности, као и свих оних који су доведени у заблуду током последње предизборне кампање тиме што нису знали да гласају и за државно спонзорисање „Поворке поноса“.
Дакле, у садашњим условима, „Поворка поноса“ нема никакав политички легитимитет. Штавише, она безобразно крши права популације која заступа традициионалне, монотеистичке вредности, јер их приморава да чак имају финансијског удела у њој (посредно финансирајући државне чиновнике који ће се тамо појавити, полицију која ће то обезбеђивати, НГО које учествују у организацији).
Једно је сигурно: ако власт истраје у одржавању „Поворке поноса“, њени носиоци биће у српској повести вечно обележени - као припадници прве геј владе (геј режима?) у српској историји. Јер, то су „вредности“ за које су се определили, терајући „стрејт“ већину (или бар велики њен део) да финансира промовисање „геј“ начина живота (на страну то што увек делују некако „геј“ након потписивања нових кредитних аранжмана којим будућа покољења додатно закопавају). Ако су спремни да носе тај печат, само напред. Јер, након 20 септембра, назад више неће моћи.
"Хомофили" у ланцима тржишта
Мила Алечковић-Николић
уторак, 15. септембар 2009.
У древној Немесијеовој категоризацији страхова из 4. века на: окнос, аидос, фобос, експлексис, катаплексис и агонију, сложеница "хомофобос" не постоји. Али, недавно је у Француској усвојена двосмислена кованица "хомофоб", која је "страх од бракова хомосексуалаца" протумачила као "страх од Човека као таквог", и обрнуто, "хомофил" би био онај који љуби бракове хомосексуалаца, а онда уједно љуби и Човека у целини.
1999. године у Француској је изгласан закон о дозвољеној унији хомосексуалаца оба пола, а иста је каснијим амандманима закона прерасла у брак (PACS: Le Pacte civil de solidarité).
Противници овог закона названи су "хомофоби" и изнад њих данас у лобистичкој Француској виси Демоклов мач претње, моралне осуде, новчане казне и срамоте. Онај ко је оцењен као "хомофоб", наћи ће се у ситуацији да плати данак у златницима и јавној срамоти.
Психијатри се у земљи медицине још некако држе на гранчици која се све више тањи и савија, те они још смеју да признају да код њих, иако су избрисани са списка званичне дефиниције поремећаја, неки хомофили (као уосталом и хомофоби) сами долазе да им се жале на каучу, али не смеју да кажу да код ових постоји било каква дерегулација.
"Хомофоби" су, дакле, сви они који су против бракова хомосексуалаца, тврдећи да су "хомофили" (присталице бракова хомосексуалаца) инструмент у рукама Малтузијаниста, којима је циљ да спрече рађање деце. С обзиром на то да је крајња консеквенца бракова хомосексуалаца порука да сопствена деца нису важна и да лик оца и лик мајке за који психологија и психијатрија и њихови идејни претходници од давнина установљавају нужност у израстању нормалне личности такође нису важни, из концепције нових "хомофила" следи закључак да читава наша досадашња психологија и психопатологија, мора да се постави на неке нове основе. То, по себи, и не би био проблем. Никада није проблем у новини и у револуционарној Побуни. Проблем настаје једино онда када онај који се буни нема шта да понуди. А питање које се поставља јесте: коју нам то слику закона људске психе и психосексуалног развоја нуди нови поглед "хомофила"?
Малтузијанисти су, с друге стране, на време скренули пажњу на демографски проблем превеликог наталитета за развој "здравог капитализма".
Велики капитал ће их натерати да траже и своју државу
Али, проблем постаје тежи ако се схвати да се многи лобисти хомофила управљају само према тржишним разлозима, будући да свака њихова подршка финансијској злоупотреби људи, има новчану тарифу. Када у Француској глумица из клуба треће лиге изађе да манифестује у част бракова хомофила, она обавља једну тржишну трансакцију. Таква особа снимиће више плоча, биће позивана у више рекламних емисија, политичар ће добити више гласова, а глумац више гледалаца. Општинар Париза Бертранд Деланое који намерава да буде председнички кандидат на следећим изборима против социјалисткиње Сеголен Ројал, велики је борац за "бракове хомофила" иако се сам још није оженио/удао на тај начин. Али, он јавно износи још један детаљ: поред хомофилства, он је и травестит. Пронашли су га у баровима Париза у сукњи и потпетицама, пурпурних усана. Верује, наравно, да ће бити и будући председник Француске.
"Хомофили", односно брачни парови данас у Француској имају своје библиотеке, своје посебне ресторане, своје специјалне радње, своје матичаре, своје медије, своје мреже, своје паркове. Ко зна шта ће они још из друштвене опште доброте и имовине превести у приватно власништво. У почетку су хтели да их друштво као мањину призна и прими, али капитал их је натерао да се сами из тог друштва ограде бодљикавом финансијском жицом. Сада ће их велико тржиште натерати да траже право на самоопредељење и независност. Сутра ће их исти натерати да траже сопствену државу. Борба за људска права, на западној страни васељене поново је банално прерасла у борбу за право новца да се хистерично обрће и окреће око сопствене осе. Хомофили су постали машинерија увек истих финансијских слепих ротација, иако су некада мислили да су свест о људској слободи и различитости. Они су данас део пијачне трговине, натерани да играју улични валцер до бесвести, а њихове сексуалне потребе бачене су на велико глобално тржиште. Њих су затворили у ново ропство експлоатације они који манично беже од природног склада Аниме и Анимуса у сопственој психи и који на људском нескладу и незадовољству зарађују огроман новац.
Наравно, нико од нас који се бавимо душом не негира да су "хомофили" великим делом физиолошки детерминисани и да њихову различитост нико нема права да осуђује и вређа. Али, где престаје слобода и где у прозелитизму особености коју имају, почиње гушење слободе других?
Закон против хомофоба (не противника хомосексуалаца, него противника њихових бракова) упркос тржишту које ове бракове злоупотребљава, најпре је донет да би заштитио све мањине, али не зато што су у праву, (мањина може да буде морално у праву), него само зато што су мањине. Некада давно цинично је о томе писао Фридрих Ниче, видовито слутећи где ће завршити, како је он говорио "хришћански мазохизам". Ничеа је побило време, јер се управо наш вековни осећај за слабост, бол и несрећу данас агресивно устремио против самог хришћанског осећања.
Коње убијају, зар не?
Затим се оваква аксиологија режираног уздизања људских недовршености у висине преместила на све што је у друштвеном смислу проблематично, како нико не би био дискриминисан. Тако се дошло до чувеног појма "позитивне дискриминације". Од сасвим хумане жеље да се одређени људи у својим различитостима не повреде, дошло се до друге крајности. Она је од инфериорности направила супериорност, потврдивши древни психолошки закон који је у својој индивидуалној психологији одлично описао још Алфред Адлер, а то је да "болесни орган" постаје средство завођења, борбе и надмоћи. Али, ово је тачно под условом да се догоди сублимација, суштински процес у сазревању и стваралаштву сваког човека. Међутим, странпутица данашње уличне "хомофилије" не подразумева више никакву сублимацију, већ од свега овога има финансијску зараду.
Од наше заједничке истине да не треба вређати људе који нису исцртани по симетрији златног пресека, дошло се до идеологије да их треба имитирати, личити на њих, односно, да треба уништити сам тај златни пресек. Треба уништити савршенство, јер нас оно плаши. Треба сваку људску дерегулацију прогласити за пуноправну другост.
"Једнога дана, када капитал схвати да и то може да искористи, вероватно ће и некрофилија бити избрисана из домена поремећаја и имаћемо параде некрофила у Паризу", каже један француски психијатар. Процес сублимације (који је створио Човека) као да више не постоји.
У својој књизи "О Дому и Искону", у завршном есеју описујем свет људи који се званично венчавају са својим кућним љубимцима.
Зашто сутра не би и "зоофили" били пуноправни са нама? – настављам размишљање мог француског колеге. Зар не волимо животиње тако емотивно интелигентне, зар их нисмо заштитили, зашто се са њима не бисмо парили? Зар то не би створило нове потребе и нова радна места, а делимично елиминисало вишак људске популације? Ако логичких, етичких и медицинских критеријума више нема, ко би онда идеолошки смео да буде против зоофила ? Левица или десница ?
У Француској данас постоји неписана норма да се у сваку телевизијску емисију позивају екстремно гојазни људи, како би се показало да према њима нема дискриминације. Али, од те племените жеље, дошло се до тога да ни лекар више јавно не сме да им саветује да мање једу, да лече хормоне, да смршају како не би добили висок притисак, или инфаркт срца или мозга. Они су од "угрожене мањине" постали "већина коју треба поштовати", заправо већина којој више не сме ни да се каже да има било какав проблем. Тржиште их је преузело и гурнуло у погон своје захуктале злоупотребе.
Поштовање "права мањина у друштву" стигло је тако до сопственог апсурда. Некада угрожени, болесни или несрећни људи, дижу се се сада као мењшевици и прерастају у бољшевике, а затим пуцају са Ауроре. Али, то ће уједно бити и крај, јер ће тај пуцањ победе означавати крај људске врсте.
Од Стевана и Вукана до хомофила и хомофоба
За разлику од Француске где параде бракова хомофила представљају само менует са погрешним корацима, Србија је опет сирово пагански подељена на две хемисфере мозга без корпус-калосума, односно без сарадње између два дела.
Од Стевана и Вукана, преко Карађорђевића и Обреновића, преко Славјанофила и Еуропејаца, четника и партизана, стигло се до Хомофила и Хомофоба. Можда је то преостали програм српских исцрпљених политичких партија. Од идеологије и поделе Духа сишло се на идеологију и поделу физиолошке нужде. Људи ваде и показују своје изнутрице. Хвале се њима. Некада би "хомофил" или "хомофоб" написали роман или насликали слику, смислили неки филозофски систем, као достојни синови и кћери старих Грка. Данас они иду и вичу улицама какве су им сексуалне потребе, као да то некога занима.
Лично никада нисам имала ништа против "хомофила", ако се зауставе на свом приватном животу. Али сам против тржишта које их бездушно искориштава и као робове тера на улице, понижавајући их на начин који они још увек не виде. Зар није највећа психолошка повреда терати човека да јавно износи своје интимне потребе као идеологију?!
У доба највећих приватизација материјалних добара и имовине у Србији, једино је најинтимнија духовна и физиолошка имовина човека постала потпуно јавна и подруштвљена. Она се придружује некој врсти неуспеле приватизације.
Направили смо чудесна открића у науци и уметности. Али, живимо у бесмислу "тог глупог 21. века", како је Леон Доде звао једног обесног и мегаломанског претходника нашега доба, оног који је први започео људску ирационалну и бескрајно дугачку самоуништавајућу авантуру.
Од кружења Неба кроз двадесет векова, рекао би Т. С. Елиот, опет смо се спустили до Прашине.
Drugi deo
Meksiko.
Prosto ukucate u google Gay pride parade, izaberete images i izaci ce vam usta su one evoluirale. San Francisko 2007, prilika da vidite u sta se parada na kraju pretvori, prvi deo
Najtuznije je sto se deca dovode da gledaju ovakve scene.
                   overhead, trailing a banne   http://www.zombietime.com/folsom_sf_2007_part_1/index.php    Parada ideologije homoseksualizma
Uloga homoseksualaca u stvaranju nacisticke Nemacke
Malo je poznato široj javnosti da je Hitler u početku imao veoma tolerantan stav prema homoseksualcima koji nisu krili svoje sklonosti ali su se u velikom broju priključivali najagresivnijoj grupi Hitlerovih pretorijanaca: Jurišnim odredima. Neke nacističke starešine, koji su inače odobravali pokolje koje je izvršila ta hitlerovska soldateska, ipak su se pobunili zbog njihove seksualne izopačenosti. Hitler, koji je inače bio heteroseksualac smirivao ih je preporučaujući im da ne osu|uju prestrogo seksualno ponašanje onih koji se bore za uspeh nacističkog pokreta. Ovaj deo teksta sam preuzeo sa gay serbia sajta. http://www.gay-serbia.com/teorija/2000/00-02-01-muska-seksualnost/?aid=61
LGBT aktivist cesto znaju da one koji se ne slazu sa njima nazivaju fasistima i nacistima, ali ispade da su oni na kraju sami ucestvovali u stvaranju nacisticke drzave. Bili su pripadnici najsvirepijih jedinica za ubijanja. Zasto je pukla tikva pa su na kraju oni postali proganjani nije do kraja jasno. Ovaj clananaku ujedno jasno potvrdjuje da ne postoji gay gen. Kao sto i navodi razne teorije uzroka homoseksualnosti. Koleginica koja je pisala ovaj clanak je pokusala neuspesno da opravda sve sto se danas desava i prica od strane LGBT aktivista. Inace evo nesto o udarnim nacistickim jedinicama na vikipediji. http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9D%D0%BE%...%B5%D0%B2%D0%B0
Ex-Gays Face Increasing Harassment
Ex-Gays Face Increasing HarassmentBy Mike Hatfield May 29, 2008 - Bart Allen is a name that most people haven't heard before. No one has made traveling plays about his tragic death nor have there been TV movies made about him nor hate crime legislation named in his honor. Bart Allen's name, however, should be widely known and mourned. He was in the process of leaving the homosexual lifestyle when he was strangled and murdered by his gay roommate. Allen's parents, Joe and Marion, founded Hope for the Broken Heart after his tragic murder at the hands of his gay lover. They have spoken at Exodus International events. When Bart was struggling with unwanted homosexual feelings, he sought out a counselor for help. The counselor, however, told him he was born gay. According to Joe and Marion, "When Bart came out of her office, he looked like he had been given a death sentence. I know this lady did not realize what she was doing ... but she had told him he was born gay. She told him we were doing him an injustice by telling him this was wrong and he needed to go back [to the homosexual lifestyle]. Bart Allen did go back to homosexuality, but he couldn't accept it. His lover, however, refused to accept the fact that Bart wanted to leave homosexuality behind. While Bart was asleep, his partner strangled him to death with a dog leash. Bart Allen's story is an extreme, but more and more ex-gays are reporting being targeted for ridicule or violence for openly leaving homosexual behaviors. In addition, professional groups are being pressured to remain silent about the possibility of change. Regina Griggs, executive director of Parents and Friends of Ex-Gays says her organization and staff members have been repeatedly attacked because of their message: there are ex-gays. PFOX members were assaulted at the Arlington County Fair in 2007 for distributing literature sharing hope for those with unwanted SSA. The American Psychiatric Association was recently pressured into cancelling a seminar on the role of faith among gays and heterosexuals. Oklahoma legislator Sally Kern has come under withering attacks by gay activists for vocally rejecting homosexuality as a fixed condition. Stephen Black is an Oklahoman who has struggled with unwanted SSA. He doesn't like referring to himself as "ex-gay" but he confirms that there is growing evidence of widespread harassment of individuals who openly reject a gay identity. According to Black: "Ex-gays are in fact, afraid to make themselves known. I have met with MANY people who are influential in my community and others who have church communities that would make it very difficult to talk about their recovery from homosexuality. He continues: Yet there is even a larger and growing threatening group of gay activists who are fueling the fire of fear and oppression in our culture. They wish to silence the freedom of choice when it comes to leaving homosexuality. The idea of leaving homosexuality is very threatening to their gay insecure existence and their political agendas." *** There are growing numbers of political gay groups that are very disturbing to me. They are actual GAY hate groups who wish to silence the voices of ex-gays. These groups are like the brazenly named "Ex-Gay Watch" and their club of bloggers who use hatefully sarcastic words in addressing ex-gays. There are even more radical groups that are extra hateful with their narcissistic sarcasms which reveal vicious vitriol fueled by people like Wayne Besen. There are extremist individuals on both sides of the issue of homosexuality. Some radicals such as Fred Phelps demonize gays; gay groups are now treating ex-gays to the same campaign of vilification practiced by Phelps and his ilk. NARTH rejects both extremes. A person struggling with unwanted homosexual feelings and behaviors should not have to fear "coming out" of homosexuality or being ridiculed for embracing a heterosexual identity. Yet, that is what is occurring. As more and more scientific truths are revealed about the origins of homosexual feelings, the uglier this situation may become for those who wish to leave homosexuality behind. It would appear that, according to gay orthodoxy, you can embrace a gay identity, but once you do, you can't leave it without suffering ridicule or violence. | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Поново је у нашој јавности било актуелно питање „параде поноса“ и реактивиран проблем „сексуалних мањина“. Насупрот прошлогодишњој паради, овогодишња није одржана из безбедоносних разлога
БЕОГРАД – Демократска странка сматра да је полемика која се тренутно води око параде поноса беспотребна и контрапродуктивна, саопштено је из те странке.
Београд - Градоначелник Београда Драган Ђилас рекао је да Србија има већих проблема од одржавања Параде поноса.
Да Дизнијеви цртани филмови носе у себи многобројне идеолошке поруке одавно је познато и о томе су написани читави томови. На удару друштвене критике Дизни се нашао небројено пута због глорификације капитализма, империјализма, поретка, патријархата, због продубљивање расних, етничких и полних стереотипа. Али све то није ништа према најновијем греху додатом на листу компаније Дизни, а то је оптужба да "промовише хетеросексуалност".
Светозар Чиплић је, рекламирајући геј параду као "промоцију слободе"
После отказивања Геј параде, поставља се питање добитника и губитника у овом друштвеном догађају који је, упркос томе што није ни одржан, већ данима централна државна тема.
