Menjam se ... Ko napusta me? ... Mirno lisce
stablu koje vidim slama stas ...
Ruke su mu umorne da mi tajne stisce:
tisina je moja izgubila glas.

Moja dusa, ako njen poj bejase vrutak
sa pesmom svojih kapi,
sad je vir duboki gde daleki oblutak
nad grobom ptica zjapi.

U lezaju peska sto kao prah je mekan
spavaju mi izgubljene stope,
a ja ziv se spustam pod senke i cekam
s ruinama svojim da se stope.

Mesecarku Dusu izgubljeno gledam
kroz vodeni cisti veo
ciji mir i vreme kvari mehur jedan
tom grobu da bi odoleo.

Sama sebi, mozda, prica i oprosti,
al' podlezuc sklopljenim ocima,
napusta me verna i, puna krotkosti,
ostavlja me mojim udesima.

Ispunjava srce neshvatljivim krikom,
a to se srce sto zalud bije
s Persefonom glozi nad Euridikom
cija prsa nose ujed zmije ...

Klonuli svedoce nasih neznih dana,
o sunce, kao ljubav u nama,
s paklenih te zala blagost nesvladana
nepovratnim zove obalama.

Jeseni, cistoto ! O samoco golema
od tuge i od slobode !
Razumem tek ono cega vise nema;
sjaj biva sve sto ode.

Dok se ja vezujem za svoj pogled kamni
u surovom i ustrajnom "Zasto" ?,
senka trepavica, jedan drhtaj tamni
izmedj MENE i mene je zasto ...

Slabo, suvo lisce, blistavi ostaci,
meni vas sum krti,
a ti, bledo Sunce, poslednje strele baci
na vreme sto drhti ...

Da, budim se najzad, jer vetar jesenji
zgrabio me tuznim letom svojim;
sav taj ruj sa zlatnim trubama mi smeta
i ja se srdim i ja postojim !

Paul Valery