Kad prodje ova neobicna mjesecina
koja je prevalila daleki put od mene do tebe,
plasljivo obojena srebrom,
kad odleti drhtava ptica koja zivi od topline
moje ruke, i jos me osvaja,
sitnim koracima priblizava nebo
mojim otvorenim ocima,
kad prodje ovo sporo i tesko ljeto
vezano svojim remenom za jesen,
kad stanu svi satovi koji su otkucavali
opojne i bujne vrtove
poslije tople kise,
kada sve prodje,
pretvorit cu se u zrna pijeska sto ga nosi vjetar
prema sredistu usamljene zvijezde
bit cu voda koja ispire sljunak
i od toga postaje mutna
i umorna,
bit cu prazan trg sa sjenom necijih stopa
stablo obraslo sutljivim brsljanom sto vene,
samo sjecanje na samu sebe,
u casu umiranja,
jednostavna rijec zaboravljena u grlu
nikad izgovorena,
pokusaj smijeska koji se hrani
podnebljem jedne pjesme,
koju nisam znala ispjevati
ni prozivjeti.

Irena Vrkljan

U naše prvo proleće,
Kada upoznasmo se,
Bejasmo kao nasmejane
Prolećne kiše
I vinske kapljice.

Al – Ahtal

Kad bi nam prijateljstvo
zavisilo od vremena i zavisilo od prostora,
savladavsi ih, mi bismo upropastili nase
druzenje.
Savladamo li prostor, ostaje samo Ovde.
Savladamo li vreme, ostaje samo Sada.
I zar ti se ne cini da cemo se nas dvojica
na tom cudesnom putu izmedju Sada i
Ovde ipak ponekad sretati?


Ricard Bah

važno je mazno u podne sred puta sresti miris
šume kako toplo opkoračuje crvene dudinje
kako se ljubi sa svakim malo zgodnijim skakavcem
utire put suncu i pegama devojačkim
važno je znati imena ljudi sa kojima sediš za stolom
u junsko popodne i kašikom zahvataš njihove uši žudne
i usnama oblikuješ formu pesme da im se svidi
i izgovaraš tiho kao neko ko se stidi
svoje ime
važno je čoveku pored sebe u junsko podne
staviti u ruke uzicu dana da je on vodi
i više nisi sama ni ti ni on
važno je disati polako miris što širi toplina ljudske
duše miris oskoruše i kiše što se naglo slila preko
bogatog pejzaža
važno je verovati da je u tom kraju zemlja tako bogata
da kada ispustiš uzdah izrasta hiljadu puta više
istog dana

i još neke stvari su važne
ali nisu za pesmu


Marija Simokovic

Probudili smo se u blistavo jutro,
oprali zube i seli za sto.
Dan je tek počinjao.
Napolju su se otvarali sadovi maslina
i ljudske sudbine su se širile
kao šareno rublje preko
ogromnog kamenog dvorišta.
Sve, što je kao duga,
spora muzika postalo
tamna kulisa, svetlelo je.
Slike su bile snažnije, veće od
sitnog rukopisa, zarobljenog rubovima papira.
Vetar nas je, sklopljenih očiju, njihao kao barke,
limunovo drvo nudilo tamnozelena krila.
Sadili smo male i velike želje,
dopisivali se sa pticama, koje su u mirnom letu
preletale široke ulice tišine,
snimali filmove u pritvorenim očima,
i ako si rekao: lep ili lepa si,
rekao si zato što si tako mislio.
Dok se dan spuštao na ramena,
bilo je kao da hodamo po pustoj obali
i miluje nas nebo. Podsećalo je
na Arkadiju, i bilo je blizu.
Leto nas je izdisalo
i oblikovalo u velike čaše,
pune mekših,
sve mekših misli.


Lucija Stupica

Moja usta su izgovorila i izgovaraće očenaš hiljade puta i na dva jezika koji su mi bliski, ali ja ga samo delimično razumem. Jutros, prvog jula 1969., hoću da pokušam molitvu koja će biti lična, ne nasleđena. Znam da se radi o poduhvatu koji zahteva iskrenost veću nego što je ljudska. Očigledno je, na prvom mestu, da mi je zabranjeno da nešto tražim. Tražiti da noć više ne pada na moje oči bilo bi ludost; znam hiljade osoba koje vide, a nisu naročito srećne, pravedne ili mudre. Tok vremena je potka sačinjena od posledice i uzroka tako da tražiti neku milost, ma koliko ona bila sićušna, znači tražiti da se polomi jedno okce te gvozdene potke, znači tražiti da je već polomljeno. Niko ne zaslužuje to čudo. Ja ne mogu moliti da mi moje zablude budu oproštene.Oproštaj je čin nekog drugog i samo ja mogu sebe da spasem. Oproštaj očišćuje uvređenog, ne onoga koji nanosi uvredu koga se takoreći i ne tiče. Sloboda moga odlučivanja je možda iluzorna ali ja mogu davati ii sanjati da dajem. Ja mogu dati hrabrost koju nemam; mogu dati nadu koja nije u meni, mogu da ulijem volju da se nauči ono što ja jedva znam ili tek nazirem. Želim da me se sećaju manje kao pesnika nego kao prijatelja, a neko ponavljajući stihove Dambara ili Frosta, ili reči čoveka koji je u ponoć video drvo koje krvari, Krst, pomisli da ih je prvi put čuo sa mojih usana. Ostalo mi nije važno; nadam se da zaborav neće kasniti. Ne znamo ciljeve sveta,ali znamo da pronicljivo rasuđivati i pravedno postupati znači pomoći te ciljeve koji nam neće biti otkriveni.
Želim da potpuno umrem; želim da umrem sa ovim drugom, mojim telom.


Jorge Luis Borges

Lepo smo udesili stvar, o uganuto doba naše mladosti. Iz velikih daljina laje dan. Vetar klija kroz grane. Pupoljci vetra.

Tinjaju jutra. U pepelu tišine tek poneki plamičak ili žar; ne volim malokrvna svitanja pod koja ne bih pristao da se potpišem. Hoću da kipe i da se prosipaju izvan ramova moga vida.

Paljbe lasta i dalje mi se rugaju brzinom i lepotom. Plotuni mogućnosti da munjevito iščeznu. Treba izići iz sebe kroz neshvatljiva raskršća, malo zamišljen, verovatno.

Sve mi se više čini da je ozbiljnije biti večan, nego pripasti porubljenosti vremena. Falsifikujem zato potpis mog neponovljivog sebe u dnu jednih ogromnih staklenih vrata i odlazim neopaženo u jaru.

Šta će mi biografija koju sam već doživeo. Da bi mi ovaj život bio bar malo životniji, moram ga opet izmišljati i proći kroz najdeblje staklo, ne zamrsivši usput nijednu boju svog čuđenja.

Ja ne slikam kad živim. Ja samo ulepšavam nevidljivo.


Miroslav Antić

Hteo bih jednu noc kad mesec kunja,
Placevan, krzljav, bez sjaja i boje,
A zemlja ima setan miris dunja
Sto mesecima u prozoru stoje;

I sve da bude tuzno, sve da bude
Kao da svuda jece bolna deca,
Rastapaju se ceznje kao grude,
I sve kroz suton priguseno jeca;

Pa kad na mene padnu usne tvoje,
Da zajecamo i mi, obadvoje...

Hteo bih jednu noc vencano belu,
Providnu, svetlu, svu u mesecini,
Da nezemaljski izgled da tvom telu,
I svakoj stvari, i da mi se cini

Ko bajka da je, da to nije java,
Da s mesecinom sve se stapa sada,
I neosetno gubi se i pada,
I sve nestaje, i sve iscezava,

Pa kad na mene padnu usne tvoje
Da isceznemo i mi, obadvoje...


Milan Rakic

Happy the one who, having learned to triumph over all passions, puts his energy in the accomplishment of tasks imposed by life without worrying about results. The purpose of your effort should be the action and not the result of that action. Do not be of those who to act need this stimulant: the hope of a reward.
Do not let your days pass by in affluence. Be laborious, accomplish your duties without worrying about their consequences, of good or bad results; this indifference will bring your attention towards spiritual considerations.
Search a refuge only in the wisdom, because to attach yourself to the results of your efforts is the cause of discontent and misery. The real sage does not occupy himself with questions what is good or bad in this world. Reason always in this sense: this is the secret of life.

U duši mi je odaja prostrana,
U njoj klupe drvene, i tri peći zidane.
Neko zdesna ulazi i ovakvu čudnu priču ispriča:
"Ima li ičeg lepšeg od tresišta pokrivenog biljem,
I ptica koje se nad njim dovikuju;
Ima li ičeg veselijeg od premlade devojčice
Što trči uskom stazicom?
Evo je skače čas na jednu nogu, čas na dve,
Toliko je vesela.

Htela je već da prođe, da nađe ubavog mladića,
Da ga poljubi na usta, kada ševar ugleda.

U ševara tri su lista: jedan crven, jedan plav,
Jedan od zlata. Ševar se na sve strane poklanja,
Jedan list veli: poljubi; drugi veli: zagrizi;
Treći najzad: pojedi,
Devojče potrča da ih uzbere.

Ali je tresište rovito: više se nikud ne može
Nego u dubinu do kraja.
Devojka pomisli: da li je dovoljno duboko
Da joj se visoko telo utopi.
Pa kada se uveri, nasmeši se i opusti!"

U duši mi je odaja prostrana,
U njoj svako veče jedu jegulje pržene.


Rastko Petrović

Odoratus impedit cogitationem
Sv. Bernar

evo
od čega je načinjena
samo jedna unca parfema
sa zvučnim imenom

od 9500 jasminovih
cvetova iz francuske
od 4800 ruža
takođe iz francuske
od osamdeset ruža svirepo umorenih
žeđu
u pustinjama maroka

od cveta jedne vrste perunike
koja uspeva isključivo
na plantažama blizu firence
gde su podignuti čudovišni
krematorijumi i gde se
koriste sunčane peći
da se iz cvetova iscedi
priznanje

najzad od trideset i pet fabrički
proizvedenih aromatičnih
hemikalija
koje se radi ravnoteže razmeštaju
čas na jednu čas na drugu stranu
i drže na okupu duše
svih cvetova
pristrasnih
i međusobno netrpeljivih


Danilo Kiš

Ovaj svet je tvoja vezbanka, na cijim stranicama pises.
On nije stvaran, premda u njemu mozes izraziti stvarnost, ako pozelis. Slobodno mozes pisati besmislice, ili lazi, ili cepati stranice.

Ricard Bah

U dubini moje duse je pesma koja nece u
rec da se odene.
To je pesma sto kao kamenje u mome srcu
prebiva
i odbija da se mastilom toci na hartiju,
ona mi osecanja obuhvata poput tananog
omotaca
i nece da se jezikom skrnavi.
Kako da je izdahnem kada se plasim da je
vazduh ne zaprlja?
Kome da je ispevam kad je navikla da zivi
u mojoj dusi kao u svome domu
te se plasim da se slusanjem ne povredi?
Ako mi u oci pogledate, videt cete senku
njene senke,
i ako mi vrhove prstiju dotaknete, osetit cete
njeno treperenje.
Svojim delima je iskazujem kao sto jezero
odrazava sjaj zvezde,
moje suze je otkrivaju kao kapi rose, rasute
na vrelini sunca,
otkrivaju tajne ruzinog cveta.
U meni je pesma koju tisina objavljuje, a
buka sputava;
koju snovi izgovaraju, a java progoni.
To je pesma ljubavi, ljudi, i nema Izaka koji
ce je ispevati,
niti Davida koji ce je odsvirati.
To je pesma mirisnija od jasminovog cveta,
i nema seciva koje je moze raniti.
Bolje je cuvana od devojackih tajni,
i nema strune koja je moze prisvojiti.
Ko moze sjediniti huku mora i pesmu slavuja,
ko moze spojiti oluje sa decijim uzdasima?
Koje ljudsko bice
moze bozansku pesmu ispevati?


Carls Bukovski

Hajde, sažaljevajmo one koji su bolji od nas.
Hajde, prijatelju, i zapamti
bogati imaju batlere ali ne i prijatelje,
a mi imamo prijatelje i nemamo batlera.
Hajde, sažaljevajmo venčane i nevenčane.
Zora ulazi na malim stopalima
kao pozlaćena Pavlova,
I blizu sam svoje žudnje.
Ništa u životu nije bolje
Od ovog časa čiste prohladnosti,
časa zajedničkog buđenja.


Ezra Paund

Vi u vecernjim kapijama, u sumracnim
ulicama,
Kraj sporednih izlaza, pored ograda
Od crvene opeke sa komadjem stakla,
Vi koji zagrljeni sanjate o mesecini
Upletenoj u krzno macke, iscezloj
U naborima zavese ili lavezu psa,

Vi dvoje, vi dvoje, sami u mraku, sami,
Uz poslednji stub bez svetiljke i bez sna.
Vi dvoje, negde u parku, na nekoj stazi,
Iza lisca i oblaka, izmedju dve kise,
Izmedju dva vetra na klupi vlaznoj od suza,
Bez icega za sobom sem jedne male sobe
Sa gvozdenim krevetom i knjigama na stolici
I jednim hladnim suncem iza zutih okana,
Vi sami, vi usamljeni, iako zagrljeni
Da istisnete to sivo krilo samoce
izmedju sebe,

Dok sapucete ono malo reci koje ste nasli
U ovim trenucima slucajne neznosti,
Sve reci koje su odavno rekli pre vas.
Vi dok idete gradskim ulicama koje su
Opustele posle poslednjih predstava
u bioskopima,
Vi koji zagrljeni idete
Ovom kisnom ulicom nestvarnijom od sna,
Dok su vam oci zatvorene a prsti cute,
Cujete li korak nekoga coveka iza sebe,
Cujete li rec njegovu izmedju svojih
saptanja,
Osecate li dodir njegov izmedju svojih
milovanja?
Jer uvek kada idete sami, misleci
Da nema nikoga da baci kamen svoga
glasa
U zamracenu vodu tisine izmedju vas,
Uvek budite svesni onoga koji uporno
Ide za vama i govori: Probudi se.


Jovan Hristic

Kada bi mi neko poklonio pero ,
mislila bih da je moj zivot poseban
i da nishta shto se dogodilo nije izmishljeno ,
sva ljubav i ceo svet
sve viđeno samo jednom..
Kada bi mi neko bio toliko drag da mogu da verujem ,
kao voljen ili pre josh chovek koji voli
koji govori poeziju kao bog koji otvara Crveno more ...
I josh kada bi ista ta osoba ponovo mi donela poklon ,
ovoga puta drveni sat sa pticom koja odleće
ili kompas
tek da sve potvrdi
već bi imali prichu koja nas uchi ,
da je chovekov dom
između dve neuhvtljive prilike
od kojih ni jedna ne ostavlja onu drugu
sve dok ima slobodu....

Vesna Korać

Opet netko zvoni na vratima
s prvim kapima kiše
u toploj boji tvojih očiju
koja se miješa s bojom vina
opet netko dolazi
u prolazu na kratko
i oduzima mi vrijeme
koje trošim da bih te zaboravio
ovdje nema baš puno novoga
sve još miriše na tugu
mokra stabla Zrinjevca
magla nad Savom
sve još ima okus slatke vanilije
koji ne mogu skinuti s usana
i danima ne izlazim
a opet netko zvoni na vratima
dugo i dosadno.


Željko Krznarić

Život je vrelo radosti; ali gde pije i ološ, tu su svi izvori otrovani.
Uživam u svemu što je čisto; ali ne volim da vidim usta što se krive, i žeđ nečistih.
Oni su svoj pogled bacili u vodu izvora; i sad nihov odvratni osmeh pliva po vodi i gleda me iz kladenca.
Oni su svetu vodu otrovali svojom pohotljivošću a nazivajući slašću svoje pogane snove otrovali su još i – reči.

Fridrih Niče

Kad ptica prestane voljeti drugu pticu, ona joj ne kaze; "Odleti sada hiljadu milja daleko da ne bi gledala ravnodusnost kako se gomila u mojim zjenicama!"
Jer ptica nije troma kao covjek; daljina je za nju leprsanje slatke svjetlosti koja raspiruje ljubav.
Ne kaze joj; "Sad se sakrij hiljadu stopa duboko ispod zemlje,da ne cujes kako pjevam u predvecerje njeznu uspavanku drugoj dragani koja lezi sa kljunom u mome krilu...!"
Jer ptica nije povrsna kao covjek; ona zna da se otkucaji srca pod zemljom propinju jos snaznije, i umjesto umirujucih zvukova uspavanke cijela bi suma morala slusati tutnjavu podzemlja koju je izbacio bol.
Zato ptica kad prestane voljeti drugu pticu,ona ostane pokraj nje da tu umre u samoci.
A covjek kad prestane voljeti drugog covjeka, od stida i pomutnje ne zna sto bi,i bjezeci sve dalje od njega, ugnijezdi u svom srcu njegovu tugu.


Vesna Parun