Jedna muza trazi i nalazi drugu, a svi potoci poezije se slivaju u veliko zajednicko more. Razum je jedan jedini, i to isti kod svih; ali kako svaki covek ima svoju sopstvenu prirodu i svoju sopstvenu ljubav, tako poezija zblizava i sjedinjuje neraskidivim vezama sve duse koje je vole. Mada one uostalom u svom zivotu traze najrazlicitije stvari, neke potpuno preziruci ono sto je za druge svetinja, i mada ne cene niti primecuju jedna drugu, ostajuci vecno tudje, u ovoj sferi one su ipak sjedinjene i uspokojene visom carobnom moci. Svako u sebi nosi i svoju poeziju.

 Fridrih Slegel

Zabranjeno je da se place bez ucenja,
da se ikad probudi bez znanja sta raditi dog dana,
da se plasi sopstvenih secanja.
Nije Zabranjeno je da se smeje problemima,
da se bori za ono sto zelite,
da se ne preda zbog straha da se snovi nece ispuniti.
Zabranjeno je ostaviti svoje prijatelje,
ne pokusati da se razume sve sto ste zajedno doziveli, da ih zovete samo kada vam trebaju.
Zabranjeno ne biti ono sto jeste medju svima,
da se pretvarate ispred ljudi do kojih vam nije stalo,
izigravati klovna da bi vas se setili, i zaboraviti sve do kojih vam je stalo.
Zabranjeno je raditi sve za sebe i biti u strahu od zivota i posledica i ne ziveti svaki dan kao da je zadnji uzdah.
Zabranjeno je da vam nedostaje neko bez osmeha, da zaboravite njihove oci, njihov osmeh, samo zato sto njihovi putevi nisu u okviru vasih i da zato mislite da njihovi zivoti nisu vredni koliko i vasi, i da znate da svako ima njihov put i uspeh.
Zabranjeno je da pravite sopstvenu pricu, da nemate vremena za one koji vas trebaju, da razumete sta zivot daje i sta uzima.
Zabranjeno je da se ne trazi sreca, da se ne zivi zivot sa pozitivnim pristupom i da se ne misli da cemo biti bolji, i
zabranjeno je ne misliti da bi ovaj svet bez tebe bio bolji...

Pablo  Neruda

Jedino će moj život doista umreti
Za mene, jednom.
Jedino trava zna ukus zemlje.
Jedino krv moja čezne, doista,
Za mojim srcem, dok ga napušta.
Vazduh je visok, ti si visoka,
Visoka je tuga moja.
Tuga moja čuje još nerođene pse
Koji laju na ljude
Još nerođene.
Dolazi vreme da umiru konji.
Dolazi vreme da ostare mašine.
Dolazi vreme kad pada hladna kiša
I sve žene imaju tvoju glavu
I nose tvoje haljine.
Dolazi i jedna velika, bela ptica,
Da snese mesec na nebo.

Nikita Stanesku

Sve kraj nas:
i oni zraci sto mekotu oblaka zlate,
i misao moja sumorna,
i lutanja tvog pogleda umorna,
odnosi sobom moje sate.

A podmuklo vreme cini se da stoji,
zarobljeno u svetlosti dugu
ili u drhtanje magli:
kao da talasa u krugu;
a ono unepovrat nagli.

Kroz radosti sto obale zivota zlate,
kroz sumorne reci ove,
kroz cutanje, kroz smeh, i suze, i snove
otice i odnosi mrtve sate
kao voda lisce suvo.

A perfidno je i pretvara se kao
da nepomicno nad zemljom sanja
mirisno u kruni cveta,
razgovorno u spletu granja,
isto koje i davno svenulih leta.

Medjutim otice u vodi sto talasa,
odlece u tica letu,
odleprsava u susnju granja,
sahne s mirisom u cvetu.

I nikad ne mozemo uhvatiti skute
nijednom nasem casu,
ma koliko da nam ruke porastu:
oni ce odleteti iznad nas
na kakvom oblaku mekom,
prominuti uz zvezdu, uz lastu.

Pa ce bolovi i radosti znate,
misao takva sumorna
i pogled oka tvog umorna
odneti moje poslednje sate.

A sve ce biti kako je i bilo,
i podmuklo vreme cinice se da stoji.

Desanka Maksimovic

A  željeti snagu i bezosjećajnost, znači svetiti se sebi zbog razočarenja.
I onda, to nije izlaz, to je dizanje ruku od svega što čovjek može da bude.
Odricanje svih obzira je prastari strah, davna suština ljudskog bića koje želi moć, jer se boji.

Meša Selimović 

Ti cvijete moj tajanstveni, ti ruzo cudesna,
tebe trazih ja,
mimo tebe prodjoh i pogledah na te,
dusa trepnu sva.
Srce moje je tad naslutilo
tvoju tajnu moc,
srce moje je tad ocutilo
da se vedri noc.
Moja dusa cvasti stala je
puna divnog blaga,
u svo bice ceznja pala je
za tobom...ti draga,
ti cvijete moj tajanstveni, ti ruzo cudesna...
O bogatstvo to je -
pomozi, pomozi mi podici
blago duse moje!

Oton Zupancic

Kada je poznah, nebo beše mutno,

Vrti su mreli s bolnim nestrpljenjem;

Jesenje vode šumile zloslutno,

I sve očajno žurilo za mrenjem.

I mladost moja nije više znala

Za dane strasti i trzanja njina:

U moju dušu njena sen je pala,

Bleda i hladna, kao mesečina.

Glas njezin beše ko muzika tuge:

I zato mišljah, u slušanju mnogom,

Samo na prošlost, na jeseni duge,

Na hladna neba, i na tužna zbogom.

Poljubac njezin beše tih i ledan,

Mramorni poljub; a kosa joj plava

Odisala je setan miris jedan

Bokora ruža koji docvetava.

I mnogo puta, u jutra, bez moći,

Prenem se kao iz olovnih uza:

Ja ne znam šta sam snevao te noći,

Ali mi oči mutne, pune suza.


Jovan Dučić

Pođi kud bilo
put neba,
put mora,
na lednik
ili siđi u ravnice.

Traži šta bilo
rad
lepotu
ljubav!

Učini to sa dušom
punom snova
i svetlosti
sa dušom
punom dobrote i snage
za praštanje.

Ako se već desi da
padneš
ustani!
iznova kreni
iznova počni,
uporno,
mirno,
kao što to rade deca na
plaži
gradeći od školjki
morskih i šljunka
brodove
koje prva plima zbriše
a deca novu lađu,dvorac
novi
naprave opet već sledećeg jutra.

Pođi,
uprkos svemu!
Samo,
okončaj započeto delo!
Voli
i stvaraj!
Kuj!
Prekuj zemlju,
nebo i more!
Ali okončaj započeto
delo.
I delo tvoje
nek lepotom zrači!

Sesil Šabo

Menjam se ... Ko napusta me? ... Mirno lisce
stablu koje vidim slama stas ...
Ruke su mu umorne da mi tajne stisce:
tisina je moja izgubila glas.

Moja dusa, ako njen poj bejase vrutak
sa pesmom svojih kapi,
sad je vir duboki gde daleki oblutak
nad grobom ptica zjapi.

U lezaju peska sto kao prah je mekan
spavaju mi izgubljene stope,
a ja ziv se spustam pod senke i cekam
s ruinama svojim da se stope.

Mesecarku Dusu izgubljeno gledam
kroz vodeni cisti veo
ciji mir i vreme kvari mehur jedan
tom grobu da bi odoleo.

Sama sebi, mozda, prica i oprosti,
al' podlezuc sklopljenim ocima,
napusta me verna i, puna krotkosti,
ostavlja me mojim udesima.

Ispunjava srce neshvatljivim krikom,
a to se srce sto zalud bije
s Persefonom glozi nad Euridikom
cija prsa nose ujed zmije ...

Klonuli svedoce nasih neznih dana,
o sunce, kao ljubav u nama,
s paklenih te zala blagost nesvladana
nepovratnim zove obalama.

Jeseni, cistoto ! O samoco golema
od tuge i od slobode !
Razumem tek ono cega vise nema;
sjaj biva sve sto ode.

Dok se ja vezujem za svoj pogled kamni
u surovom i ustrajnom "Zasto" ?,
senka trepavica, jedan drhtaj tamni
izmedj MENE i mene je zasto ...

Slabo, suvo lisce, blistavi ostaci,
meni vas sum krti,
a ti, bledo Sunce, poslednje strele baci
na vreme sto drhti ...

Da, budim se najzad, jer vetar jesenji
zgrabio me tuznim letom svojim;
sav taj ruj sa zlatnim trubama mi smeta
i ja se srdim i ja postojim !

Paul Valery

 


Ne znajuci vlastiti broj ogradjen zidinama i granicama;
sa robijaškim dvorištem i za zglob vezanom vecitom
senkom.

Žive se granice dižu
na korak od mojih koraka.
Nema severa, juga, zapada ni istoka;
postoji samo usamljenost umnožena,
usamljenost podeljena brojem ljudi.
Trka vremena u krugu casovnika,
svetleci pupak tramvaja,
zidovi koji sricu
dve-tri reci u boji
napravljeni su od usamljenickog materijala.

Slika usamljenosti:
zidar koji peva na skeli, nepomicnoj splavi nebeskoj.
Slike usamljenosti:
putnik zadubljen u novine;
konobar koji skriva portret u grudima.

Grad kao da je od minerala.
Gradska geometrija je manje lepa
od onoga što smo ucili u školi.
Trougao, jaje, glava šecera,
uputili su nas u svetkovinu oblika.
Samo je kasnije došao obim:
prva žena i prvi mlad mesec.

Gde si bila, samoco,
kako te ne upoznah do dvadesete?
U vozovima, ogledalima i fotografijama,
uvek si pored mene.

Zemljoradnici su manje sami
jer sa zemljom cine jedno.
Stabla su njihova deca,
promene vremena osecaju vlastitim tkivom
a ugledaju se na život zveri.

Tu samocu knjigama hrane,
šetnjama, klavirima i komadicima gomile,
gradovima i nebesima podcinjenim mašini,
naborima pene koji se
pružaju cak do žala.
Sve je vec izmišljeno,
ništa nas više nece samoce osloboditi.

Karte cuvaju tajnu mansardi. Jecaji su za to da se na lulu
popuše. Probali su da u gitaru samocu. sahrane. Zna se da
hoda sobama nenastanjenim, trguje odecom samoubica i
mrsi poruke telegrafskih žica.

Jorge Carrera Andrade

Prošli su aprili
i mi nismo više
i nećemo biti ono što smo bili.

Sve tiše i tiše
podnosimo dane,
ovaj vidik sunca i magle i kiše.

Tu su ruže znane
i promena ista,
samo naše pesme već su poabane.

Danas nam ne blista
kao nekad, pređe,
pobeda i ljubav i budućnost čista.

Došli smo do međe.
Još jedino java
seća nas na doba sve bleđe i bleđe.

Svetlost, boja plava
sad su izraz neba
u kome se tužno i umorno spava.

Nama sad ne treba
zagrljaj i cveće,
da ukrasi mladost, sumnju pokoleba.

Nama doći neće
snovi, što se kriju,
zabuna života koju krv pokreće.

Ko haljinu čiju,
meku i u svili
nosili smo prošlost kao sreću sviju.

Prošli su aprili,
i suze se liju
što mi nismo ono što smo nekad bili


Vladislav Petković Dis

Ako se sretnemo u nekom novom životu,
necu Ti oprostiti za sve besane noci
i nedovršene snove u njima.


Necu Ti oprostiti za sve neostvarene
duge šetnje pored jezera
i nedovršene prièe o lepim iskustvima.
Dobro znaš da volim da Te slušam.


Necu Ti oprostiti za sve neostvarene
duge šetnje parkovima
i nedovršene price o životu.
U tome smo uvek bili dobri!


Ako se sretnemo u nekom novom životu,
necu Ti oprostiti za neostvarena
putovanja u nepoznata mesta
gde su drugaciji ljudi i obicaji, lepota i predeli.
Znaš da oboje to volimo!


Necu Ti oprostiti za neodsvirane
pesme na gitari
i neodigrane igre uz pesme
koje su ispevane samo za NAS.
Znaš da bih mogla To dok ne poludim!


A više od svega,
ako se sretnemo u sledecoj reinkarnaciji,
necu Ti oprostiti

VREME kad nismo bili zajedno.

Znaš da nam ga je uvek bilo malo!

Ljiljana Petrovic

Ako jezike covecije i andjeoske govorim,
a ljubavi nemam,
onda sam kao zvono koje jeci,
ili kimval koji zveci.

I ako imam dar prorostva
i znam sve tajne i sve znanje,
i ako imam svu veru da i gore premestam,
a ljubavi nemam,
nista sam.

I ako razdam sve imanje svoje
i ako predam telo svoje da se sazeze,
a ljubavi nemam,
nista mi ne koristi.

Ljubav dugo trpi, blagotvorna je,
ljubav ne zavidi, ljubav se ne gordi, ne nadima se,
ne cini sto ne pristoji, ne trazi svoje,
ne razdrazuje se i ne misli o zlu,
ne raduje se nepravdi, a raduje se istini
sve snosi, sve veruje, svemu se nada
sve trpi.

Ljubav nikad ne prestaje,
dok ce prorostva nestati,
jezici ce zamuknuti, znanje ce prestati.
Jer delimicno znamo, a delimicno prorokujemo.
A kada dodje savrseno,
onda ce prestati sto je delimicno.

Kada bejah dete, kao dete govorah,
kao dete misljah, kao dete razmisljah.
A kada sam postao covek,
odbacio sam sve sto je detinjasto.
Jer sada vidimo kao u ogledalu, u zagonetki,
a onda cemo licem u lice.
Sad znam delimicno
a onda cu poznati kao sto bih poznat.

A sad ostaje vera, nada, ljubav, ovo troje.
Ali od njih najveca je ljubav.

Cujes li kako traze stvarnost,
rascupane, divlje,
one, sene, sto ih nas dvoje stvaramo
u ovom neizmernom krevetu udaljenosti?
Vec umorne od beskraja, od vremena
bez mere, u anonimnosti,
ranjene golemom ceznjom materije,
hoce imena, granice, dane.
Vise ne mogu
ziveti tako: na rubu
gde umiru sene, a to je nistavilo.
Pritrci, podji sa mnom.
Pruzi ruke, pruzi im svoje telo.
Potrazi cemo za njih
boju, datum, grudi, sunce.
Neka otpocinu u tebi, budi njihova put.
Smirice se njihova velika, nemirna pomama,
dok ih grcevito stiscemo
medju nasim telima,
gde ce naci hranu i spokoj.
Konacno ce usnuti u nasem snu
zagrljenom, zagrljene. I tako,
kad se odelimo, kad se budemo hranili
samo senama, izdaleka,
one,
konacno ce imati secanja, i proslost
od mesa i kosti,
vreme njihova zivota u nama.
I njihov teskobni san
sena ponovno ce znaciti povratak
u ovu telesnost, smrtnu i ruzicastu,
gdje ljubav stvara svoju beskonacnost.


Pedro  Salinas

Ima u mome kraju jedan zelen, gusto obrastao, nenapucen otocic s ruševinama starog benediktinskog samostana. Optocen civitnim pojasom mora i bez pocinka opkoljavan kruženjem vremena koje ocarano oko njega struji, on vec odavna fatamorganski lebdi nad maglicama mojih snova. Nekad se govorilo da tamo namjeravaju urediti koloniju za raspuštenu djecu. To sad mami moju misao. Pomišljam da bih možda tamo mogao biti malko, malko koristan. Stidljivo gajim još samo tu malu ambiciju: da, ovakav kakav sam, i na svoj nacin, bar nešto sobom doprinesem ocovjecenju covjeka. Možda bih mojom ranjavošcu uspio da pomalo omekšam one odvec grube oblike u kojima vitalnost provljuje iz te nesrecne zanemarene djece.

Zavozim se u maštanja i blaženo žmirim na blagom proljetnom suncu. Nada mnom, u nježnom, još blijedom lišcu drveca, medu pupovima o koje se lijepi paucinica što putuje bez cilja, u snenim pazušcima grana, živka proljece.

Još jedno proljece!

S proljeca u nama uskrsavaju sva naša minula proljeca. To su godovi duše. Svako je od njih jedno mitarenje: iz njega klisne bice u novom perju i uzlijece k suncu sa cijukom novim. Covjek vjeruje da je njegovo djetinjstvo, zaglušeno citavim docnijim životom, zauvijek pokopano. A ono se negdje pod starost odjednom opet javi i snažno provali na sunce. Covjek vjeruje da je proljece, to djetinjstvo zraka, za nj zauvijek umrlo, a ono se, s novim strujanjem sokva pod zimskom otvrdlom korom, ponovo razbudi i glasa.

I, popuštajuci navici koju sam dobio za dugih mjeseci samoce medu zidovima bolnice, zapodijevam unutrašnja obracunavanja. Suocavam se sa samim sobom. Sravnjujem moj život sa životom drugih ljudi i nastojim da se nekako tješim. Ma koliko neosmišljen, ma koliko uzaludan, opet mi se cini da nije bio siromašniji od života drugih.

U stvarima je jedna luda zbrka i jedna mudra harmonija; jedan pijani besporedak i jedan dublji smisao. Kome je dano da to spozna, dobro je proživio svoj vijek. Taj je obišao citav svoj krug.

Sklapam ponovo oci, i gle, kao da to nije roj mladih mušica što oko moje glave igra tjeran u kovitlac daškom vjetra koji po tek prosušenoj zemlji šara male virove prašine, vec da to oko mene šume moja minula proljeca. Žmirim na mladom proljetnom suncu i osjecam da sad vec životu ne treba tražiti drugog cilja ni dubljeg smisla. Vedar suncani dan, i kora lj**a, i krpa neba sa šakom zvijezda nad glavom – i ja ne mogu da zamislim vece ni stvarnije srece: sve želje šute i cula dremlju, a misli imaju praznicko ruho i bijele skrštene ruke.

Na koncu sviju staza stoji šutnja i mir sa svime: široki mir sa bolom, s ljudima, sa životom – sa samim sobom. U meni tišina, nada mnom podne bez ruba, uokolo prizori zemlje u dobroj poplavi sunca.

Zar se na tako malo život sveo? Je li to starost, preživjelost, umor? Ili posljednja, vrhovna mudrost: krajnja odreka svega?

Ne znam. Osjecam samo da nema stvarnijeg dobra od toga: mir sa radošcu, s bolom - i preplavljenost - suncem.

Vladan Desnica

Kada razgovaram sa Tobom i običan pozdrav
postaje poezija, ili bar naslov pesme.
Beskrajni mir Tvoga bića pronalazi beskrajni mir
u meni i kao da se ta dva mira neprestano grle i ljube.
Da li smo to u razgovoru nas dvoje ili razgovaraju
šume, mora, polja, reke ?
Da li to jedno drugom saopštavamo šta radimo
i šta sanjamo ili trepere planete i u večnom krugovanju
pohode svoje zvezde ?
Kakav je to tok što mi od Tebe kreće,
noseći me u svetove daleke, u obilazak sopstvene duše
velike i nedogledne ?
Tek kada razgovaramo ja sam ona prava,
bezgranična, ničim omeđena, velika zemlja, veliko nebo, velika tajna.

Nevena Vitošević