Neka žive pobednici! Neka žive gubitnici! Neka živimo svi, dokle god se može. Praznik je vrhunac života, barem društvenog života. Svi su tu, klimamo glavama u znak pozdrava levo i desno, pružamo ruku, kavalkada lakih poljubaca naznačava početak naših, na talasima zanosa rastućih simpatija prema čovečanstvu koje, posve verovatno, pati od raznorodnih dependencija, ali jedna stvar je okupila pod ovim krovom one koji žele da praznuju: umetnost kao otrov-opijat (Rauschgift), jer je prava istina da onaj ko je jednom zatrovan, taj se nikad ne oslobađa žudnje za umetnošću. I ne treba da se oslobađa, jer ćemo mrtvi sigurno biti lišeni svih žudnji, a dotle neka samo žudimo, i neka što opipljivije osećamo da se onome ko ima, tome se i daje. Praznik je uvek razuzdanost, vanredno izobilje, radovanje jedno drugome, duševno-telesna gozba. Zaslužujemo zbunjenost tim izobiljem, bilo nam je u životu dovoljno i dosade, i čemera, a biće ih još. A što se onoga sveta tiče, ne možemo znati, da li će biti zanimljiv.

Đerđ Konrad

Pa da...
znam ja tu ženu...
Ona ni iz čega napravi tortu
Ona je Ona
Takva
Savršena, ili prepuna mana
to meni nije važna strana
Volim sve na Njoj
I sve što je Njeno
Sve što kaže ili napiše
Moja Duša od toga diše
Ona
I sve je to drugima smešno
Meni sve što je Ona čudesno
Zašto
Znam, To je Ljubav
Jedina...
Frensis
Samo budi tu kraj mene
Nema druge ljubavi
Ti si Moja
Samo jednom se ljubi
Znaš...

Carls Bukowski

1.

Nestajem u podne kad ona gubi senku
O saće od crnog mleka u ušima
Sva prašina neba nedostojna njenog pudera
Ona mi daje otrova u poljupcu

Ta kurva, to slatko đubre koje volim
Ali ne smem da priznam jer će me ostaviti
O zvezdo proslavljena na račun noći
O moje lice oprano suzama

Orao koji propada niz provaliju u vazduhu
Pre zemlje neće ništa dodirnuti
Duboke su sve stvari dok padaju
Kao ptica koja putuje kroz kamen

Ljubi dok podlegneš srcu dok te izda
Dok izučiš školu koju citiram
O ružni snovi gde se sastajem sa biljem
U dvoličnosti se čuva pravo lice.


2.

Ko tebe zavoli taj će zakasniti
da se na vreme leči i da se ponovo rodi
Ti koja mi se privikavaš kao plivaču voda
razjedajući rane gorkom solju

Ogromni materijali za jednu pesmu
Taj nered u snu preveliki za moju glavu
Jedan ludak tvrdi da te više ne voli
Zemlja će se okretati dok padnemo u nesvest

Jezik siromašan pred njenim očima
Moje metafore kao njene ogrlice
I minđuše u njenom uvu od sedefa
Žar ludaka iskorišćen kao gorivo u raketama

O crni dane osvetljen snegovima
Kad ulovljen na svoju krv patim
O crna ptico namenjena nebesima
Umesto duše, umesto formule

Napisani slavuji prevrtljivi i dvolični
Rade instikti kao zveri u mraku
Dok se liftom spuštam u njeno srce
I moja krv silazi na mraz ispod nule.



3.

Biljke se guraju da prodru na vazduh
uzalud je čupam iz duboke senke
jedno drvo mi daje transfuziju krvi
i uši gore kao dva plamena.

Šumo gde ću stići odjeke svoga glasa
Pljušte ptice kojima se umivam
nezdrav plamen se povija u srcu
dušo zagađena pogrešnim lečenjem

Slavuj se u srcu lomi kao suza
dok je slavim svojim nedostacima
i cvet okreće vreme naopako
bojim se da je sanjam dok je gledam

Raspada se zvezda ta rana vazduha
i namesto nje se pojavljuje rupa
ona se prolepšava da bi mi prkosila
slična belom drvetu u vodi

Vodo duboka kao netalenti
jedan živac drži higijenu u poeziji
staze u parkovima imitiraju puteve
i reč nas uzgred odvodi u budućnost



4.

Ono što preko noći preduzimam
kada me pre pisanja svrbe prsti
kao ptica nepobeđena pepelom
krst na grobu se suprostavlja vetru

Kad zajedno s vodom isparavaju zvezde
i rane hladi alkohol koji vetri
mogu biti profesor svojim dušmanima
koji noćas strepe da nešto ne napišem

Rđaju meridijani u bistrim vodama
i kao zlatni konci pucaju u ledu
moja krv se bavi zabranjenim poslom
dok zvezde tamu lažno predstavljaju

O drugi ljudi u njenom životu
ostaće zakopani u mojim ustima
moje kameno srce u zemlji kao dukat
odoleće vlazi i ljubavnoj infekciji

Nesređene ptice se leče visinama
o zlato što iznutra prolepšavaš zemlju
dok razvode struju iz moje ljubavi
što je meni rekla kao da je zakopala

Jer šta sam ja u njenom životu
Ona je pročitala moju tamu kao bukvar
dan goni svoju senku oko sveta
i moja krv crta ono što napišem..



5.

Voda pod zemljom ključa kao staklo
to kopile ostavljeno na ciči
ako prebrodi opasnost biće darovito
jer ne spava seme pod zimu posejano

Jednom će se trijumfalno vratiti pod zemlju
da priča mrtvacima šta je čulo
o novim lekovima protiv umiranja
Ljubavna konfuzijo sa svačim u vezi

Kada se iscrpe ljubav iz jezika
kada se srce otkine kao suza
kada se sunce strese sa drveća
njena lepota će postideti svet

Zaklan od ptice ležim u svojoj glavi
Svete lepo savetovan nepogodama i olujama
O uši izrasle na mom srcu
Koji vetar puni pokislim zverima

Ogromni propeler se okreće u glavi
dozvolite i mrtvom da je gledam
moji tužni dani su u njoj zadržani
o lasto elegantna kao rečenica

Nići će trava iz naše postelje
steno zasejana sa krvnim slikama
kad sam na svoje ruke ljubomoran
Ja prožderem stenu, ona zovne policiju...

Matija Beckovic

Ne trpim ni od kakve nemaštine. Kuvam jelo za sebe, štedljiv sam prema onome što mi je potrebno. Prilično rano sam naučio sve kućevne poslove. Sedim na stepenicama trema, čistim zelen i ljuštim krompir. Sobu i sam umem da pospremim. Kada mi je donje rublje na izmaku, stavim kotao na ognjište, iskuvan i isperem rublje koje sam prethodno dobro natopio. Sunce me greje, znoj lije, razapnem uže vezujući ga za grane, košulje, čaršavi čarape lepršaju na povetarcu. Sutradan peglam. Sitnije stvari i sam zakrpim. Teža oštećenja odnosim krojaču. Ponekada, kada mi dojadi pekarev hleb s kvascem, sam pečem s plemenitim hmeljom. Sve dok se može, hranim se voćem. Ne zbog principa. Nemam pricipa. Isuviše mi je dobar stomak. Kućevni me poslovi nikada ne preokupiraju isuviše, kao nijednu domaćicu. Ako kuvam, spremam, perem ili krpim donje rublje, to je igra, delom religiozni obred. Srećan sam što sam uspeo od žena da naučim ovaj čudesni mir domaćih poslova. Verujem da je domazluk druga strana rata. Soba mi je zgodna kao da pripada nekoj mladoj ženi. Ne podnosim prašinu, ali ovde među drvećem nje gotovo i nema, sem zimi zbog loženja. I sunce obasjava sve moje životne delatnosti. Kada bih od čovečanstva očekivao nešto krupno, onda bi to bilo da ono napusti one koji mu zabranjuju ishranu sa svetlošću. I da ljudi jednog letnjeg jutra krenu iz grada, napuste fabrike, ulice, kancelarije, centralno grejanje, struju, kupatilo, i da izađu na sunce, bez reči, ali nezadrživo. To bi bila moja revolucija - revolucija sunca. Dok stojim za koritom i perem košulju u beloj peni, sunce mi sija u leđa, a leđa blistaju od zadovoljstva. Znam da u čoveku postoji sveta i duboka tama, noćni prostor koji se nalazi unutra, ispod kože. Ali znam da čovek ispod kože kliče kada oseća toplinu i svetlost sunca. Jednom sam pored mora legao na ogromnu belu stenu na podnevnom suncu, prvi put u životu potpuno razodeven. Pre toga sam verovao da ima nekog naročitog smisla što čovek krije slabine od sunca, drži ih u tami, u mraku skriva organe mraka. U tom trenutku, kada su sunčevi zraci obasjali mesto koje prethodno nikada nisu dotakli, shvatio sam šta je to nasmejani falos - osunčane, blistave, razgaljene prozračene, bez srama, nasmešene slabine skulptura grčkih bogova.

Bela Hamvas, Madjarski Hiperion

Kad razmišljam o tebi obuzima me nježnost
veća nego što mogu podnijeti, ponekad,
i zato šutim promatrajući te dok me ne vidiš
i, kao da je kraj godine, bilježim svakoga dana
od čega se sastojiš, uplašen da nešto nedostaje:
najprije ti čitava i meni okrenuta licem
na kome su usne, čelo, obrazi i tragovi poljubaca,
dva oka ispod nemirne kose i to bi bilo dovoljno
da nema tvojih ruku koje me grle, zatim vrat,
ramena, grudi i struk djevojčice koja plače,
oblina trbuha poput hljeba toploga
dok zastajem na obali jezera
koje već skriva sjena. Ali ja zatvaram oči
jer ti se stidiš i poželim da te čuvam
kad padne veče, daleko od stvari
koje te bez mene poznaju.
Na satu kazaljka pokriva jedna drugu
i ptica na tvome prozoru
ne uzima više zrno
iz nepoznate ruke.
Ugasi svjetlo, u tami
ne mogu te odvojiti
od sebe sama.

Zvonimir Golob

Leto je doba kad noc, topla kao ljudska usta, sporo i sigurno osvaja grad. U ponoc na svih devet nebesa razapinje sjajne i sigurne zastave pobede - zvezde,  
cija trpka glatkoca obasjava gradska kubeta i krovove. Grad se pod ljubavnim teretom tame okrece na bok, ne prestajuci da sanja sever, sjajne sokove leta i sirovu lepotu mora. Pred zoru, sa samih rubova grada, podize se grimizno lice zore, sa neznim, usnulim kapcima. (Svi smo mi bar jednom i u snu, jer zato nas je Bog ovamo i poslao, ljubili takve kapke - magnezijum papir, zasladjeni fosfor, zgrusanu radost. Secanje na tih nekoliko trenutaka ostre lepote razgrce tamu
svakodnevnog nistavila.) Tada, u pozlacenoj prasini letnjeg jutra, sa potpuno pustih gradskih ulica, podize se jedna svetla, milozvucna senka, koja plovi niz mlaki dah cistog, azurnog jutra. To je - Ceznja. Umesto haljine ona nosi sapate, umesto niski i pozlata - tepanja, umesto prstiju - cistu cipku neznosti. U blago mleko ranih jutarnjih casova, Ceznja nejednako i oprezno, da ne bi okrnjila njihovu savrsenu lepotu, govori.

Sanja Domazet

Povlačim se u svoju samoću
tamo gde su ljudi moga kova
tamo gde se teško živi noću
od tišine i opasnih snova

Digao sam ruke od skandala
od prošlosti i pogrešnih želja
od lepote izvora svih zala
od ljubavi i od prijatelja

Povlačim se, a ostavljam ljude
u njihovoj zabludi od zlata
da me nadju kad i njima bude
zakucala samoća na vrata

Duško Trifunović

Ovde se smatra čašću i viteškom vrlinom kad poniziš do samrti sve što te nadvisuje spretnošću, snagom, lukavstvom i umom.
A kako ti se tek dive, kako ti zavide smrtnici kad im prineseš dokaze da si ubio boga. "
"Ko je taj što je pucao? Čime je vukao oroz: mržnjom, strašću ili zavišću? "
"Neka beže pastiri, goniči karavana i zbunjeni hajkači. I ja sam vučjeg soja. Ako vas sad izneverim, zar to ne bi izgledalo da zazirem od sebe i svoje iskonske prirode?

Otkako postoji svet, kažnjavaju nas i tamane što nismo kao ostali. Rugaju name se, smeju, proganjaju nas i žigošu.

Vuče, oni se boje, jer nisu nam dorasli ni slobodom ni bolom. Naš san je: nemoguće, a nepoznato – naš zavičaj. "

"Poznao me je odmah. Vukovi se prepoznaju.

Od rođenja se mučimo sa istim pretesnim svetom, pa su nam nevidljiva krila jednako iskrzana i svima nam se lome na jednom istom mestu: tu gde počinje zagrljaj.

Mika Antic