Dug je njihov put, dug, dok čekaju…i strpljivo, čekaju.

Svaki posetioc znači mogućnost za novu sudbinu. Nadam se, bolju.

Pokušala sam da radim kao dobrovoljac na ovom tužnom mestu, i ostala duže od šest meseci. Priznajem, nisam izdržala više. Nije zbog minimalnih i vrlo loših uslova koje ovo mesto pruža ovim jadnim stvorenjima, već zbog unutrašnjog gneva prouzrokovanog idiotlucima nesavesnih, neodgovornih, životinja - dvonošca.

Na nekom kursu pre neki dan, žena pored mene pita nas 12tak da li bi neko da uzme malo štene? Na to pitanje su samo počele da mi naviru slike i proživljene traume, radivši kao dobrovoljac u domu za napuštene životinje.

U ovom delu Španije većina ljudi i dalje pravi jasnu razliku. Čovek je čovek, a životinja - životinja. Uglavnom, pas služi kao čuvar u dvorištu ili za lov. One urbanije ideje o njihovom održavanju nisu baš zastupljene. I to bi bilo možda opravdano, tako kako je, da u poslednjih par godina ne postaje sve jača posebna vrsta masovnog praktikovanja „ljudi“ koji uzimaju najčešće štenad za decu,  kao eto, žive igračke. Kada se klinci dovoljno “izigraju i zadovolje”, psići završe na ulici. Postoje čak i “odgovornije” porodice koje drže psa duže vreme i svoj odlazak na odmor i brigu o tom stvorenju reše jednostavno: otovre, izbace i zalupe. Završiti ovde kao pas na ulici je pakao. Nesnošljive temperature doprinose neverovatnom mučenju i gorem, nego onom takozvanom “psećem načinu života i smrti”.

Postoji i podvrsta dvonožaca koji imaju psa, ta-j ne čuva. Ta-j ne izlazi u šetnju. Tom se dá voda i hrana kada se gazda seti, i ta-j je na lancu na krovu kuće. Nema veze što peče po ceo dan 40C, više meseci godišnje. I tako ceo pseći život. Da. Ako uspeju. Sećam se da su “avlijski dzukci” po selima i manjim mestima u Srbiji imali bar kućicu. Zasluženo, jednostavno. Minimalno. Skelpanu takvu kakva je, ali su imali nešto nad glavom.

Prihvatilište je pre mog odlaska brojalo 120 primljenih, gde praktično ustvari, treba i može da ih bude 50.

Ispostavilo se da vlasnik koji živi na tom projektu koristi većinu primljenih donacija za sopstveni život, tj smrt. Provlačeći kroz nozdrve, redovno beli prah.

Teškog srca smo nas tri bile prinuđene na odlazak. Osećaj nemoći nas je dotukao. Ostao je sam i napušten u prihvatilištu. Kao i oni.

O ovim jadnim i krajnje tužnim sudbinama ne bih u detalje.

Pogledajte oči. One kažu više od hiljadu reči.

Broken homes…