Zagledao sam se malo dublje u te oči njene i otvarao vrata nekih mračnih svetova jedna po jedna, ljušteći čvrsto pripijene slojeve sa zida strahova. Ponekada fino svesno, a ponekad intuitvno, bezobrazno. Ona ih je tako profesionalno i nonšalantno ignorisala. Video sam njeno sunce koje greje. Ah, ali taj fascinirajući mrak...jače je od mene...

Pričao sam joj da je postala pogubna sva ta njena sloboda, što je i sama počela da primećuje. U tom trenutku mi je podsvesno sa najzajebanim osmehom pružila mogućnost da bude moja. Ili ja njen?

Međutim, dopadala mi se sama ideja da nastavim da skidam te njene fascinirajuće slojeve tapeta mraka. Nekako me to opčinilo, više od svega. Tako sam i sebi mogao da pogledam duboko u dušu (ako sam želeo) i postajao ponekad zadivljen, a ponekad zgrožen onim što sam video.

Dozvolila mi je da zavirim duboko, ali je taj famozni strah hipnotisao i predala mu se (na momenat) verno u naručju. Mada sam u tom trenutku najjače želeo da padne baš, u moje. U moje ruke, koje poprimaju sve više linije njenog tela i uma bi je najspretnije dočekale. Zbog identičnog oblika. Bilo bi joj ugodno i možda na sekund i skroz sigurno.

Mada, moram priznati i ja sam u poslednje vreme bio nošen momentima nesigurnosti i gospodinom strahom koje je ona o da, jako dobro osetila.

Onda bi tako menjali malo uloge. Čas je ona gledala oči u oči neke babaroge, čas sam ja stajao tako, uz nju. Nekada bi je gurnuo i posmatrao sa strane. Sa strahom, da se razumemo.

Ona je činila slično, ne kao neku igru, već kao sam čin potpunog upoznavanja. Predavanja?

Hodali smo najzabačenijim hodnicima svega i svačega nagomilanih u nama i oko duše.

Grlili smo naš sjajan Mesec i grizli mračnu Lilith.

Ponekada poklanjali reči u naletima osećanja sa Venere.

Ponekada samo ćutali i gledali sa manje i veće distance.

Priznajem, video sam da se nelagodno osećala u novonastaloj situaciji veće distance. U početku bih to samo njoj pripisivao ali nije ni sa mnom baš uvek sve tako sjajno. Čuj sjajno...

Onda bih se setio koliko sam jak i da moram da dominiram. Pokažem joj da može da se osloni na mene. Ukrotim tu divljakušu u njoj.

Zajedno.

U nama samima.

Uvek je grlim i mazim, dok ne potonemo u naše snove.

Mračne, pune svetlosti.

Sigurne, prepune nesigurnosti.

Opravdano neopravdane.

Celotvorna otvaranja do krajnje zatvorenosti.

Verno, neverni nama samima.

Zamagljeno jasni.

Nađeno izgubljeni.

Sa yin-om u yang-u.

Svršavajući skičanjem upućenom proviđenju. Ispunjenju do slatkosti i očaja ljubavnog položenog okruglog osam.

U struji koja emituje sve što mogu da izdrže naša duša, čula, um i tela. I više? U kulminaciji do nebeskog andrenalina?

(u nenaziranju granica)

Zajedno.

U nama samima.

pulse el play y apaga la luz