Postoji ta kap…i čuvena rupa koja nađe, uvek nađe, najspektakularniju opciju da gricne na poseban način. Trivijalno raščupa milion preznojenih ćelija. Ta kap što najsmelije tupne i ima začetak u glavi pa krene i traži put ka centru života. Ta linija profesionalac, bilo prava ili krivudava, nađe mogućnost na bilion načina. Često sasvim realno preuzima prevlast. I šta onda? Smešno, ali hiljdama godina se ljudsko biće kao nekakva sićušna čestica bori sa kapljicom. Sa linijom, kapljicom i rupicom. Ili ajde, da zvuči malo ozbiljnije: vrlo ograničenim kretanjima u četiri dimenzije.

Ah ta interesantna kapljica koja tačno ima obim rupice..Priča se da čak postoji i način kako da se zapuši.

esperando-čekajući

llenándolo-ispuni je

eliminándolo- eliminiraj je, ili

siplemente tapándolo- jednostavno zapuši je. 

Proveren recept, kažu!

Bez obzira na evoluciju. Kada se sve sabere, oduzme, pomnoži, pa podeli:

-(negativna energija) Uništenje i destrukicja kao najbolji put i

+pozitivna energija (da ne bih rekla ljubav) kao jedini put.

Mislim, sve zajedno kao stvar ukusa, odluka?

Snage? Ili slabosti?

Razumevanja i svesti?

Senzibilnosti i ukusa.

Percepcije i volje. Čega?

Osloboađanja od straha? (smtri)

Možda je realno, tako gledano jedna crna rupa jedina ozbiljnija pretnja. A nije čak ni ona. U nedostatku relanih dokaza pa čak ni jasnih zamisli, ne zna se tačno šta se dešava sa usisanim. Da li realno nestaje ili možda ipak nastavlja, samo u nekoj drugoj dimenziji? Nama nevidljivoj. O kojoj nemamo pojma. Dopada mi se ta ideja.

Nije dovoljno što se mali čovek ne može pomiriti sa idejom da je smrt-kraj. Ako je zaista kraj, zašto toliko čini da je nadvlada? I sad, kada je već „toliko puno“ uložio u realizovanju zamisli da nadvalada starost, bolest i smrt (svakodnevni početak kraja ili kraj početka) …ko zna koliko će mu partija još biti potrebno da otkrije smisao. Ili možda njenu  jednostavnu misteriju? A onda tek, taj zajeb oko preobraćanja materije i njene neuništivosti... I onda, kao najveći udarac na sve: c r n a rupa – “usisivač” koji guta zvezde, mlečne puteve i prostor između. Univerzume? Pa zar i to isto nestaje? Tek tako? Kako samo može ograničeno ljudsko biće toliko da želi da shati principe nečeg uzvišenog, kada nije još ni realizovao i prihvatio naosnovnije?

Ipak bih da se vratim na onaj prvenac - linijicu i tačkicu.

Danas sam im obećala da ih neću uzimati više toliko ozbiljno. Kapljice linijice...rupice, i tačka.

Dovoljno mi je da kažem:

Helouuu my sunshine. Happy to see you. Just like that!