Sreća je…kad si u vezi prvenstveno sa samim sobom. Onaj osećaj iznutra sto naleti tek tako. Kao lavina. Onaj osećaj koji dolazi i odlazi s a m, bez tvoje kontrole.

A to je sreća u sreći ili sreća u nesreći?

Kada uspostaviš i uspešno održiš vezu svih delova, delića, čestica svoga bića?
Balansiraš?
Ili te té čestice ustvari, same rastavljaju i sastavljaju?
A ti nešto kao, sanjariš o tome da si baš ti činioc radnje. Iskustva.
Procesa i “pravila”...manifestacija spektra najfinijih senzacija. Onih iznutra.

Ili je sreća s a m o tvoja odgovornost? Nivo svesti i boja naočara koje nosiš su ti koji odlučuju?

Spoljašni ili unutrašni faktori? A taj klasični odgovor da je kombinacija oba, možda ipak samo još klasičniji beg od odgovornosti prema sebi?

Da, koliko voliš sebe...toliko ćes biti…bla bla bla.

Do koje mere dozvoljavaš da tvoj osećaj sreće zavisi od drugih?

I da li znaš da je pustiš da dođe i ode, baš k a k o i k a d a ona želi?

I tako…kopkaš po ko zna koji put duboko u sebi i čezneš za njom...a ona ćuti i tajanstveno te posmatra. U tebi je. Osemhuje ti se. A ti? Ti je ne vidiš, ne čuješ?
Slepilo duše ili čula?
Znaš da plačes i vapiš za njom, kao malo dete?

Ne interesuje taj stil sreću.
Nezavisna je i slobodna.
I svest povezivanja sa tim principom je dugotrajno rešenje. Za sada.

Besmislenismisaosmislabesmislenog.

I čak ako znaš da izbalansiraš, izbegavajući crno-belo.
Realno a ipak maštovito, baš-to-vito. Ni to ne interesuje la suerte.

Ona, la suerte, sreća, je bez pravila! I to je njeno pravilo, koje se ni matematički ne može dokazati. Srećom.

A nesreća je…ako se navučeš na trenutke sreće tragajući i jureći je, kao senzaciju ili prostor da ispuni prazninu. Kada smatraš da je jeftina kurva. I ne poštuješ njene principe.

Čami ona ipak u nama. Kažu.

Psssst  kad je zaboraviš, verno ti se vraća.
Onda se samo pogledate u oči. I zagrlite. A srčka lupa. U svom je elementu.
Ej pa zagrlila te je sreća! Vreme, prostor, dimenzija skroz neeeebitni.

Igrate se žmurke i onda je puštaš da ona odluči.Ili ti?