Kad je odlazio, nisam ga ni pitala

Zasto?

Rekao je:

Nigde ne idem. Tu sam. Uvek.

Zapamti one mastilom, skripuci ispisane...

Skrivena slika

Sedeli smo na plazi i pekli ribu. Osluskivala sam nadmetanje suma mora i savrsenog zvuka koji su nudili njegovi spretni prsti po kraljici, gitari. Ni dan danas ne mogu da se setim da li su ti spretni prsti mazili gitaru, ili su se zice, same, dobrovoljno uvijale, pod istaknutim jagodicama tih njegovih duguljastih, fino oblikovanih prstiju? Fokusirala sam prostor koji je nedostajao. U taj dodir...izmedu...u pokusaju rasaznanja stvarnog cinioca radnje...i nisam znala...ko, koga svira?

Zvuk je zurio direktno u pravcu penusavih talasa...tako mi se ucinilo. U sledecem trenutku udario je pravac zalazeceg uzarenog sunca... ili majusnih ljubicastih oblaka koji su isarali narandzastoroza nebo? Ili bese u pravcu peska ili skoljke koja je lezela ispruzena, tu, pored nas? Koju je jedan mocni talas predhodno vece izbacio, bas na tom mestu, kao da je znao...izbacio u ulozi nemog svedoka...da cutljivo osluskuje...i da bi onda isti taj talas, njen drugar, nocu, tiho dosao po nju. Da bi saslusao njen monolog, pricu...o tome kako su se neko dvoje opet pronasli.

Ili bese to ipak, samo zvuk, za skoljke najlepsih usiju, kako je znao da kaze, na koje je oduvek odkidao...koje su se trudile pune ceznje, da prepoznaju onog spretnijeg virtuozu veceri...

Gurnuo je neki izguzvani papir u dzep mojih pantalona.

Munjevitim sam pokretom zakopcala dugme na tom dzepu.

Da se slucajno to izguzvano, mirisljavo vrlo vazno, ne pogubi.

A mozda je i trebalo da sluzi za neki pokusaj, dokaz, za one momente kada se nenajavljeno i bez puno logike pojave. Momenti sumnje. Kada spretno zaobilaze govor srca, trazeci neke odgovore i smisao samo pod izgovorom da su  tu, u svrsi preventivne zastite. Kao stit za onu suptilnu i vrlo osetljivu tacku...bojazljivo srce? Cije, ustvari?

Juce,(pre par meseci) kad je otisao procitala sam

Jedna Ruza sto latica

jedno Nebo milion zvezda

jedno Sunce milioni zivota

jedno Srce jedna Ljubav koja na ruzu mirise

kao nebo prostrano

kao Sunce vrelo.

Jednom u zivotu volis.

Jednom mirises najlepsi Cvet

jednom osetis prostranstvo bez granica

i jednom sjajish kao zarko sunce.

Sve ostalo je bledo i vestacko

ako ne znas sta je pravo.

A ja znam koji miris najvise volim…

Miris tvoje koze.

Zar u njedrima kojeg osecam

u beskrajnom prostranstvu u kojem zivimo

vrelinu u tvojim ocima

koje je Suncu ravno!

Sunce moje SVE to

da bih ziveo za Tebe

i umro srecan.

Vise je od volim te.

Pazljivo sam tu izguzvanu poruku ispeglala i uramila.

U okviru svoje duse.

I sada...

Sada koracamo u pravcima koji su nespojivi...svako u svom...Mogucnost ponovnog susreta je prosto ne-izvodljiv. Nepoznate su cak i koordinate.Deli nas vreme, prostor i umiruca zelja da uokvirimo duse u nekim novim iskustvima...ramovima...u novim, nepoznatim zvucima lepotama.

A mozda su sva ta osecanja koja su i dalje tú ista, onakva, kakva su oduvek bila, sada… namenjena bogatstvu sopstvene duse...ovoga puta tako...ili da eto, vise iznad nas...da se zna, da smo oblezeni finim nitima, koje povezuju dvoje, koji su se voleli.

No, ne sumnjam u srce. Nikada nisam verovala da je ograniceno za jednog-jednu…Svaki put voli drugacije. Ili moze  biti, ali ne mora da znaci?