Sediš tako duboko zamišljen…vidiš razne filmove koji ljudi vrte po glavama i zagledaš se u neku čudnovatu radnju filma. Zagledaš  duboko, napregneš i vidiš da je film toooliko dugačak da već dostiže i dušu. Prestiže. Implantirani čip.

Vidiš samo neke od scena koja ta osoba redovno mota. Nije da ti je baš dobrovoljno dozvolila da uđeš u tu salu i odgledaš njegov film. I to tek tako. Ne, to se manifestovalo u onim trenucima, naleta besa i nemoći... slabosti.. Kad ti sujetno pripiše neke scene a ti...ti čak ni u snovima nemaš veze sa tim. A osoba ti je draga...pustiš deo svog filma, otvarajući u potpunosti srce. Svesna rizika.

Pustiš da zaviri u nadi, da će shvatiti. Dobrovoljno zaboraviš značenje reči rizik...puštam ga da odgleda neke scene koje brižno negujem i koje retko delim, znajuci koliko puta me je bolelo, jer sam bila otvorena. Jako otvorena, a kasnije, jako povređena. Gola i bez štita. A opet, valjda je to neki prioritet kod mene u pitanju. Iskrenost. Taj osećaj me je intuitivno vodio i učio značenju slobodnog leta, zagledanja strahu direktno u oči, i oslobađanje od istog. Učio me je da verujem u sebe, da ne posustajem, da idem dalje, dublje. Taj osećaj vrlo jasnih formi te oblikuje i udara neki znak. Tvoje duše, bogatstvo. Od snage i čistote tog osećaja  čini ti se da ćeš da poludiš, prevazilazeći granice, upadajući u drugačiju dimenziju. To je dimenzija zbog koje ne funkcionišeš, već postojiš. Uravnoteženost duše i otkrivanje nekih svetova, detalja, za koje si predpostavljao da postoje, ali si ih se nekako plašio. Nije laganica. Napuštanje komontnih prostorija kojima znaš širinu, dubinu i visinu. Tako kontrolišeš, ili bar misliš da nešto držiš. Kad se usudiš da zađes u to, što prevazilazi sve ranije proživljeno, realizuješ da je taj jedinstveni osećaj, ono sto ustvari pokreće tebe-čovekovu dušu. Da te ta prostranstva oslobađaju okova crnobelog i onog, sivog. Tada se manifestuje spektar boja za koje ne znaš ni da postoje.

I pitao si me.

Prepun sumnji bez osnove.

Zalazeći u dubinu onih prostranstva gore spomenutih, otkrila sam ti sebe, znajuci koliko je rizično, ali u tom momentu mi nije bilo bitno, zato što sam želela
o n a j trenutak beztežinskog levitiranja. Susreta. Razumevanja. Ljubavi? Povela sam te nežno za ruku i rekla: dobrodošao u moj svet. I tako…putovali smo. Zatvorenih očiju.

Ugodan osećaj.  Dočarane slike za koje nisi znao ni da postoje.

 I tako, ne razmišljajući o tome da si sve zabeležio a naravno, ni o posledicama, vratiš se. Vratimo se.

Zadovoljna zbog užitka i lakoće momenta.

A onda...onda si sve te u potpunosti otvorene reči i osećenja isprojektovao, napravio svoj kat, svoju režiju i scene. Koristeći svoju projekciju, režijsku stolicu i režio. Režirao si.

A onda...onda je usledio neočekivani napad. Onako sanovna intuitivno osećam tu naglu promenu scene. Sve se odjednom menja u vožnju karoselom kroz kuću strave i užasa koja će promeniti naš odnos. Zauvek.

Objašnjavam sa svim razumom koji me u tom trenutku služi, da su sve to maske, da je kuća straha iluzija, da nije stvarno. Da nema osnovu.  Slede samo napadi, pa bacanje krivice, pa opet, napadi. Oni najniži udarci. Oni, što ustvari naviru samo iz duboke nesigurnosti i pokušaja kontrole, manipulacije. Jasno kažem da za tim nema potrebe, a onda sledi još jači napad,  sumnja, prebacivanje. I tako u krug.

A ja? Ne branim se. Umorna od objašnjavanja. Ćutim.

Kad je već tako niski pad u pitanju i kad mi ništa drugo ne preostaje, pusti. Kažem sebi. Puštam da mi otkrije svoj film, misli, osećanja, detalje. Koliko sujete, nesigurnosti i mrznje prema sebi...Bože koliko boli. Moj osećaj očaja i pitanja zašto sam otkrila sebe i  slobodu svoje duše? Zašto nisam postavila štit? Zar je odgovor i reakcija na sve, samo strah? Kako je moguće?

I po koji se već put pitam zašto ljudi poput zivotinja imaju stalno na meti jedno: čoveka?

Preostaje mi onaj bedni i gorki ukus u utima...

i kao, sve je to zivot.

I kao, sve je to ljudski.

I kao, bice sve ok.

Teške reči i razbijeno srce, bole.

Neka bole, samo da ne truju.