Apsurdno je videti i ćutati.

Apsurdno mamiti, pa ignorisati.

Voleti, a ne znati to pokazati.

Tada, još apsurdnije je pokušati maziti.

A Cica Maca, kako ode tako zna i da se vrati.

A tajming? Ponekad se upita.

Kako ode, tako se i vrati.

Kako se vrati, isto tako i ode.

I ostane samo apsolutno apsurdna apstinencija.

Dobro. Ostalo je nešto. I još i jedna pesma

Otišao si sam, kako si i došao.

Dubok pogled u oči, zbogom, i

okretanje leđa na drugu stranu.

Tipičan, tvoj gest.

Kažu mi danas, da sam pri rastanku prošli put u kuhinji tiho

dodala da te verovatno poslednji put vidim.

Ja se toga ne sećam.

Pričali su mi, da si ti, kada si bio poslednji put kod ćerke

rekao da je to bila tvoja poslednja poseta.

Na moj pokušaj pre par meseci da čujem nešto od tebe na tu temu,

odgovorio si mi ćutanjem.

Nadam se, da ćeš od danas imati više mogućnosti i za po koji razgovor usamljeni čoveče.

Ako želiš i možeš, svrati i do mene.

Reci bilo šta.

Vrata su uvek otvorena.

Ako nisi do sada našao spokoj i mir, nadam se, da ga od danas imaš.

Počivaj u njemu.

I Čarli koga si toliko voleo kaže the end

Čekali smo se dok nisu naišla i zaobišla nas sva naša vremena.

Tada, kada su boje počele da se gube i

kada ostao samo je, zvuk.

Jedini glavni akter u odlučujućoj ulozi.

.

.

Koliko kasniš? Kao i uvek, previše.

Pojavljuješ se iza ćoška i zauzimaš baš taj sto.

Da li će to biti isti izbori?

Zaboravila sam želju, kastanjete i one minđuše, jestive.

Jarko crvene trešnje.

A ti, u koridi svojih unutrašnjih preslišavanja, gitaru.

Ponavljam onaj niz belih dana i crnih noći

(u najprijajtnijoj samoći)

koji su voleli, pevali i čitali

i trpeli strah i nadu

u moći internih saznanja

bez motiva, straha i postojanja u reali,

šćućurena u onom čistom, dečijem ja.

Danju.

A opet, možda ipak pobeđuje ono drugo,

tajno ja, čiji sam varljivi, noćas, isčezli lik

ispitivala u odrazu bez imalo spokoja mračnom, pulsirajućem nebu,

načičkano milionima svetlucavih postojećih i davno nestalih

zvezda. (tela, čije postojanje je možda samo, da ublaži apetit i razdraganu glad, jednoj crnoj rupi, u kojoj ne postoji vreme?)

Noću.

Kakav osećaj je samo, nestati (ili postojati?) tamo, negde, gde ne postoji vreme?

Ne plašim se reči ne postoji, iako nije logično.

Mada, logika, da li je, i koliko, bitna je?

Možda ću sa one strane smtri

znati jesam li bila reč ili neko

ili samo tren i čestica u beskrajnom nizu

poprilično sićušnih, uobičajnih, i ustajalih kosmičkih događaja

o kojima i dalje nemam pojma.

I o kojima nikada neću, ništa,(sa)znati.

A možda smrt, to n e p o z n a to ipak pruža sve (najlogičnije) odgovore… samo, o tim odgovorima više nikada ne možemo da prozborimo?

Ipak bih prvo, da upoznam što više tajni života.

Za ovo drugo ima vremena. (samo ne znam kog, i čijeg)

Reko´ čisto opet da se odlučim za pravi redosled.

Znači ono staro: Idemoooo redom.

Red slatkog, kiselog, pa gorkog.

Red gorkog, slatkog, pa malo kiselog - pokisnutog.

Onda sunce, pa dan i noć. Crno i belo.

(khm kah knham A između, ne predajući se dualnostima, tek tako?)

I ne, nije nam tako suđeno i niko te tu ne pita:

A koji ukus (ili boju) (naj)više voliš?

Sometimes I just want to ringišpiel.

Dug je njihov put, dug, dok čekaju…i strpljivo, čekaju.

Svaki posetioc znači mogućnost za novu sudbinu. Nadam se, bolju.

Pokušala sam da radim kao dobrovoljac na ovom tužnom mestu, i ostala duže od šest meseci. Priznajem, nisam izdržala više. Nije zbog minimalnih i vrlo loših uslova koje ovo mesto pruža ovim jadnim stvorenjima, već zbog unutrašnjog gneva prouzrokovanog idiotlucima nesavesnih, neodgovornih, životinja - dvonošca.

Na nekom kursu pre neki dan, žena pored mene pita nas 12tak da li bi neko da uzme malo štene? Na to pitanje su samo počele da mi naviru slike i proživljene traume, radivši kao dobrovoljac u domu za napuštene životinje.

U ovom delu Španije većina ljudi i dalje pravi jasnu razliku. Čovek je čovek, a životinja - životinja. Uglavnom, pas služi kao čuvar u dvorištu ili za lov. One urbanije ideje o njihovom održavanju nisu baš zastupljene. I to bi bilo možda opravdano, tako kako je, da u poslednjih par godina ne postaje sve jača posebna vrsta masovnog praktikovanja „ljudi“ koji uzimaju najčešće štenad za decu,  kao eto, žive igračke. Kada se klinci dovoljno “izigraju i zadovolje”, psići završe na ulici. Postoje čak i “odgovornije” porodice koje drže psa duže vreme i svoj odlazak na odmor i brigu o tom stvorenju reše jednostavno: otovre, izbace i zalupe. Završiti ovde kao pas na ulici je pakao. Nesnošljive temperature doprinose neverovatnom mučenju i gorem, nego onom takozvanom “psećem načinu života i smrti”.

Postoji i podvrsta dvonožaca koji imaju psa, ta-j ne čuva. Ta-j ne izlazi u šetnju. Tom se dá voda i hrana kada se gazda seti, i ta-j je na lancu na krovu kuće. Nema veze što peče po ceo dan 40C, više meseci godišnje. I tako ceo pseći život. Da. Ako uspeju. Sećam se da su “avlijski dzukci” po selima i manjim mestima u Srbiji imali bar kućicu. Zasluženo, jednostavno. Minimalno. Skelpanu takvu kakva je, ali su imali nešto nad glavom.

Prihvatilište je pre mog odlaska brojalo 120 primljenih, gde praktično ustvari, treba i može da ih bude 50.

Ispostavilo se da vlasnik koji živi na tom projektu koristi većinu primljenih donacija za sopstveni život, tj smrt. Provlačeći kroz nozdrve, redovno beli prah.

Teškog srca smo nas tri bile prinuđene na odlazak. Osećaj nemoći nas je dotukao. Ostao je sam i napušten u prihvatilištu. Kao i oni.

O ovim jadnim i krajnje tužnim sudbinama ne bih u detalje.

Pogledajte oči. One kažu više od hiljadu reči.

Broken homes…