А Тиса незапамћено опала
И открила спруд крај шлепа
Ко створен за њена лепа стопала
Стари јој је био лађар
Полу Румун, полу Мађар, бесни кер
Према мени никад зао
Некако је знао да му волим кћер
Бодом ситним као презла
Моје име је извезла стидљиво,
Плавим концем на гаћице и под карнер спаваћице
Једва видљиво
Скрила чамац млада трска
Коју можеш са два прста повити
Молила се богу суше
Да што дуже не да им отпловити
Ту ноћ је Тиса надошла
А на њој ношња раскошна
Само сандалице, прстенчић
И у коси венчић од ивањског цвећа
Па ипак, није несрећа што ме се она не сећа
Ма какви, несрећа је што се ја ње сећам
Наставила вода расти
Није хтела наглас касти, а знала је
Друго јутро све по старом
Ал' никад да слађе гаров залаје
Заклела ме да је чекам
Да ће ме се цела века сећати
На промаји жар малакше...
Има л' ишта лакше нег' обећати?
Ноћ кад је Тиса надошла...
На њој ношња раскошна
Само сандалице, прстенчић
И у коси венчић од ивањског цвећа
Није несрећа што ме се она не сећа
Ма какви, несрећа је што се ја ње сећам
Ђорђе Балашевић
О1ООЈА