Razvodi, ovo, ono
Koliko god bili svesni da je bolje da se razvedu, roditelji valja da znaju da će razvod duboko povrediti dete! Jer, kako će dete u „nespojenom“ naučiti da „spaja“? Kako će da postavi dva različita stuba i da gradi „svoju kuću“, ako ti stubovi nisu povezani? To je prosto nemoguća misija! I kako će se to ispoljiti kad ono odraste? Možda upravo tako što će kao budući odrasli stalno da uleće u nemoguće misije! Imaće odnose u kojima nikada neće naći pravi spoj, ni sa partnerom, ni sa prijateljima, kolegama, šefom, poslom...
Deca iz razvedenih brakova čiji roditelji nisu uspeli da nađu model iole korektnih odnosa, prilično lako se prepoznaju. Uglasnom su nesigurni, povučeni u sebe, nekomunikativni, nepoverljivi, agresivni...
Ako se roditelji razvedu rano (recimo pre detetove desete godine), mališani posebno teško doživljavaju novonastalu situaciju. Zašto? Dečji nivo razumevanja je još nizak, a istovremeno su još veoma zavisna od svojih roditelja. Ako otac ode iz kuće i ostavi majku (ili obrnuto), dete misli da ono nije bilo dobro čim je tata otišao. Jednostavno, ono zaključuje da nije bilo vredno da bar zbog njega ostane! U svom primarnom zapisu „beleži“ da je „loše“ i, kasnije, kao „loš odrasli“ ulazi u odnose sa ljudima! Kakve su onda šanse da oni budu kvalitetni?
Postoje, međutim, i deca koja su pravi rezilijenti! To su „oni koji prežive“. Imaju snage da prevaziđu i razvod roditelja i njihovu potonju lošu ili nikakvu komunikaciju. Uspeju da iz sebe isteraju neki čudesni potencijal, usprave se i „prežive“ uprkos veoma teškoj životnoj situaciji. Snažni su i žive svoj život uprkos muci koju nose duboko u sebi.
Nikad necu da shvatim svu ovu analizu. Za sebe mogu reci da u zivotu nisam imala cvrstu musku ruku. I sta mi fali?
Pošalji komentar
Komentara:
moram da se ne slozim sa tom konstatacijom.. ima tu negde neke istine, ali ne u potpunosti.. mnogo toga zavisi od gena samog choveka, od drushtva u kome se on krecje (u ovom sluchaju dete), ostalih blizih i daljih rodjaka, i josh mnogo drugih aspekata.. istina je da su ta deca uglavnom osetljivija i podloznija dubljim emocijama nego deca koja su rasla u takozvanim "normalnim" porodicama.. ali, da ih na prvi ili drugi pogled mozete prepoznati, nema shanse.. na zalost, drushtvo se chesto prema njima pogreshno odnosi i upravo to ih stvara razlichitima od drugih.. kada se ta deca ne budu odvajala od druge dece, sa onim sazaljivim "Jadno ono nema ni mamu ni tatu" ili "Nikad od njega nishta biti necje i zavrshicje na ulici", prestacje kontraproduktivnost tako uvrezenog mishljenja.. jer, na zalost ili na srecju, nije ipak sve u mami i tati i njihovom (ne) sjajnom braku, ima neshto i u drugim ljudima koji tu decu vole, neguju, chuvaju i pre svega, poshtuju..