DeDina

Sinoc sam spavala punih 9 sati, i jos mi je teze bilo da ustanem nego obicno. Mozda zbog kise koja je sanjive oci jutros docekala, a mozda i zbog hladnoce. Bilo kako bilo jedva sam se nakanila da ustanem i suocim se sa jos jednim radnim danom. Moj utorak traje od 7 ujutru do 10 uvece, tako da ako ustanem na levu nogu (a jos i kisa pada)... Blago receno - ne valja.

Utorke volim jer sredom ne radim. Utorkom se obicno budim vedra. Orna za posao. Krenem sigurnim i lakim koracima niz moju ulicu. Suncanim utorkom obavezno bacim pogled na kupolu ruske crkve u blizini. Bljesti. Krst se presijava na suncu. I tako mene ispuni neki osecaj koji gusi usamljenost. Nisam nesto preterano pobozna ali ovde, u tudjini, ruska crkva predstavlja nesto moje. Nesto nase.

Kisnim utorkom kasnim na posao, jer racunam da ce vozovi kasniti svejedno, neki ce biti i odlozeni, pa kao fora. Kasnila sam i jutros. 15 minuta, nije mnogo. Dodjem na posao, a tamo svi njihovi. Mislim, fini su to ljudi i sve ali - nisu nasi.

Kad danas, sedeci za "svojim" stolom, zacuh malo tvrdji akcenat. Onako, kako bi reci i trebalo da se izgovaraju. Ove lenje Australijance mrzi da pricaju kako valja. Kako treba. Pa ti spoje slova i od normalne reci od 10 naprave rec od 5 glasova. Verovatno zato sto im je taj engleski mnogo glup, nisu ljudi krivi.

No, da se vratim na akcenat. Prilazi mi devojka, 20 i kusur godina (pretpostavljam) ljubazno mi nudeci neki poslic. Kapiram ja, mozda je ruskinja, oni obicno imaju tvrdji akcenat. Pita ona mene koje mi je to mesto na desktopu (a ono Beograd u punom sjaju). Pa rece na NASEM: Ja sam iz Sarajeva. I cavrljanje poce.

A meni merak. Zato sto je nasa.