DeDina

Koliko god bili svesni da je bolje da se razvedu, roditelji valja da znaju da će razvod duboko povrediti dete! Jer, kako će dete u „nespojenom“ naučiti da „spaja“? Kako će da postavi dva različita stuba i da gradi „svoju kuću“, ako ti stubovi nisu povezani? To je prosto nemoguća misija! I kako će se to ispoljiti kad ono odraste? Možda upravo tako što će kao budući odrasli stalno da uleće u nemoguće misije! Imaće odnose u kojima nikada neće naći pravi spoj, ni sa partnerom, ni sa prijateljima, kolegama, šefom, poslom...

Deca iz razvedenih brakova čiji roditelji nisu uspeli da nađu model iole korektnih odnosa, prilično lako se prepoznaju. Uglasnom su nesigurni, povučeni u sebe, nekomunikativni, nepoverljivi, agresivni...
Ako se roditelji razvedu rano (recimo pre detetove desete godine), mališani posebno teško doživljavaju novonastalu situaciju. Zašto? Dečji nivo razumevanja je još nizak, a istovremeno su još veoma zavisna od svojih roditelja. Ako otac ode iz kuće i ostavi majku (ili obrnuto), dete misli da ono nije bilo dobro čim je tata otišao. Jednostavno, ono zaključuje da nije bilo vredno da bar zbog njega ostane! U svom primarnom zapisu „beleži“ da je „loše“ i, kasnije, kao „loš odrasli“ ulazi u odnose sa ljudima! Kakve su onda šanse da oni budu kvalitetni?

Postoje, međutim, i deca koja su pravi rezilijenti! To su „oni koji prežive“. Imaju snage da prevaziđu i razvod roditelja i njihovu potonju lošu ili nikakvu komunikaciju. Uspeju da iz sebe isteraju neki čudesni potencijal, usprave se i „prežive“ uprkos veoma teškoj životnoj situaciji. Snažni su i žive svoj život uprkos muci koju nose duboko u sebi.

Nikad necu da shvatim svu ovu analizu. Za sebe mogu reci da u zivotu nisam imala cvrstu musku ruku. I sta mi fali?

Spustim pogled i ne vidim dno,

al' guram dalje...

Dignem pogled i ne vidim nebo,

al' guram dalje...

Cini mi se mjenjam se,

ne'ko novi postajem...

Dignem pogled i nasmijem se,

Cestitam samoj sebi, dala sam prva dva predmeta :) Matematika, koja mi je inace zadavala probleme je tuto finito :) Sad prelazim na statistiku i verovatnocu... bice tesko... ali imam jos 12 dana odmora tako da ne vredi sad razmisljati o tome.

Cinjenica da sam polozila ispite i nije tako velika sama po sebi, ispit k'o ispit. A to sto mi je on govorio da necu uspeti da se "dve skole u isto vreme izuciti ne daju" e to mi je bio glavni podsticaj. Dobro, sporedni, polazem zbog sebe - ali ne mogu da opisem kako mi je drago sto sam mu dokazala da nije u pravu, da to sto sam na faksu i srecno zaljubljena ne znaci da cu da odleprsam u nebesa, ne polozim ispite i odlucim da se udam.

Ljubav je sama po sebi veliki podsticaj, mislim da on to ne razume. To sto sam zaljubljena me cini srecnom - i samim tim mi daje jos veci podsticaj da uspem i u drugim sekcijama zivota... Samo sto on to ne kapira. Uostalom, njegova stvar.

Na poslu uzivam, posto smo trenutno jako zauzeti zbog kraja finansijske godine. Cini mi se da svaki dan naucim nesto novo i uzivam u tome - finansijska kontrola uopste nije tako losa, iako sam samo dzunior :P.

Blogoye me vise ne privlaci.... toliko postova i toliko gluposti... pa mi je mrsko da trazim one blogove koje bih volela da procitam - mojblog je mnogo pregledniji, slozicete se.

Srecno meni polaganje ispita :) Ziveli ;)

Danas je u Sidneju hladno i kisovito. I juce je u Sidneju bilo hladno i kisovito. A kako stoje stvari vreme se nece poboljsati u skorije vreme.

Inace ne volim kisu. Volim da lezim ususkana u krevetu dok napolju kisa rominja. Ne volim da iz pomenutog ustajem, mentalno nespremna za suocavanje sa dosadnom kisom. Cak su i kisobrani dosadni.

On mi jos uvek ne dosadjuje. Cak i dok po kisi zurim do stanice, da ne zakasnim na voz, misao o njemu mi ulepsava dan. Ulepsava dane. Valjda je to zaljubljenost. Ne znam, nisam pametna.

Ovih dana mi se svasta vrzma po glavi, zbog te kise. Malopre procitah mashnic(h)in post. Bio sala ili ne, navodi na razmisljanje. Toliko sam navikla na njega da uopste ne razmisljam o njegovom mogucem odlasku. A sta ako nestane? Sta kada nestane?

Zato je najbolje ne razmisljati o tome.

Ispiti za nedelju dana. Bubacu, hocu majke mi. Samo da me neko motivise...

A kada padne noc, ja zovem upomoc jer tebe nema tu.

I svaki novi dan ko smrt je dosadan, jer tebe nema tu...

(Hor Branko Krsmanovic, Orkestar RTB pod upravom Vojkana Borisavljevica, Riblja Corba i Beograd 2008) - Jezivo dobro.

Dedina se ZALJUBILA.

Provela sam celu subotu (kao) uzivajuci u matematici. Medjutim, dobar je osecaj precrtati stvari sa svoje liste. Na mojoj subotnjoj listi je bila finansijska matematika.

A vece je brzo nadoslo, kao reka nabujala. Pustila sam muziku i razgledala garderobu... Sta obuci? Htela sam da budem lepa. Ali, pre svega, zelela sam da ga vidim. I sama pomisao da cu sedeti pored njega za sat vremena ispunila me je srecom. Onom cistom, detinjom.

Osmeh se poigravao sa misicima lica....Telo se punilo onom bezrazloznom toplinom. Vozili smo se jedno dobrih sat vremena, do neke zuraje. U autu tisina. Ispunjena ceznjom? Necim jeste.

 Crveno svetlo. Moja glava na njegovom ramenu. I poljubac u celo. Tisina... Osvanulo je nedeljno jutro i sve je odjednom postalo jasno.

Nakon 6 meseci sa njim, redno je priznati drugima, a najpre sebi:

Ja ne spavam kada spavam pokrivena samo zeljom da te poljubim,

Ja ne hodam kada hodam samo cekam te da korak s' tobom produzim.

A vedro je nebo, mozda prosetam misli okolo....

Zaljubila sam se.

Unapred se izvinjavam muskoj populaciji, i ako ovaj post i nije bas... vizuelan. 

Ispiti. Prva dva. U subotu. Ko jos ima ispite u subotu. Sunce li im okupatorsko.

A ova matematika. Volim ja matematiku, al' pretera ga. I ekonomija isto. 

I sto nisam musko. Stomak mi se prostire odavde do krajeva Australije na jugu, severu, istoku i zapadu (samo jos strane sveta da ne znam...). A dobila nisam. I sad me sve nervira i pojescu nekog zivog. Procuri vise.

Glupa si, dedina, ceo zivot si glupa.

Koka kola umesto kafe, nakon 6 sati spavanja.

Hladnjikavo, napolju kisa rominja, u daljini se cuju gromovi. A meni bas prija jer sam baksuz.

Vodja grupe Bolero me je sinoc odusevio.

Poljubi me i reci zbogom, zemljo

ti koja znas za tugu i sudbinu

odreci se zabluda i svijeta,

pokopaj sve istine i lazi,

hajde, poljubi me.

Zijo Valentino takodje, cak mi je i ruku dodirnuo. Neverovatan je osecaj cuti ih uzivo.

Volim te jos, kao prije

mislim na nas...

Crvena Jabuka zvuci identicno uzivo i kad ih ja slusam na radiju. Samo se nivo adrenalina razlikuje.

Sjetis li se i ti nas u toplim nocima,

kada stari svirac onu tvoju zasvira?

Iako nisam veliki fan Zabranjenog Pusenja, moram da priznam da sviraju ekstra, scenski nastup im je bio super, moracu da preslusam neke njihove stvari (osim, naravno Guzonjinog sina sto vec znam) kad budem imala vremena...

A Bajaga je posle 6 godina nastupio sa svojim bendom ovde u Sidneju. A ja sam VELIKI ljubitelj njegove muzike. Ostario je (ja sam nekako i dalje zamrznuta u onom periodu '99. pa mi sad sve izgleda promenjeno i cudnovato).

Nisi se probudila, zato nisi videla

igrale su sene...

Bitno da je Momcilo odsvirao Tisinu i Na vrhovima prstiju. Raj na zemlji.

I dok je Alen izvodio Jedina moja, tebi sviram ja... ugledala sam Bebeka gore, na balkonu kako grli svoju zenu. Taj covek je meni BAS simpa.

A onda je i on nastupio, kao slag na tortu. Jedini problem je bio to sto je ovo australijsko sranje od pojacivaca izgorelo u sred Bajaginog nastupa te je njihov nastup, i nastup Bebeka bio skracen maltene upola. Sto kaze Bajaga, trebalo je da ponesu od kuce.

I za kraj, Ima neka tajna veza. Tu, na bini Crvena Jabuka, Bolero, Zabranjeno pusenje, Valentino, "Bijelo Dugme" (bez Brege i Tife) i Bajaga. I puna hala Srba, Bosanaca, Hrvata, Makedonaca i ostalih bivsih Jugoslovena. To je ono sto se pamti.

Ljupka tetkica koja je stajala do mene (i ludirala se zajedno sa nama mladima celo vece) rekla mi je u jednom trenu za vreme koncerta:

Kako su ovi ljudi srecni. Puna hala vas, mladih. Oni pevaju pesme koje su bile napisane kad vi jos niste ni bili rodjeni. A vi, eto, pevate ovde sa njima.

Kad su svi bendovi na kraju maratona izveli deo pesme Ima neka tajna veza, ona se rasplakala.

A mi smo polako krenuli kuci.

Sinoc sam spavala punih 9 sati, i jos mi je teze bilo da ustanem nego obicno. Mozda zbog kise koja je sanjive oci jutros docekala, a mozda i zbog hladnoce. Bilo kako bilo jedva sam se nakanila da ustanem i suocim se sa jos jednim radnim danom. Moj utorak traje od 7 ujutru do 10 uvece, tako da ako ustanem na levu nogu (a jos i kisa pada)... Blago receno - ne valja.

Utorke volim jer sredom ne radim. Utorkom se obicno budim vedra. Orna za posao. Krenem sigurnim i lakim koracima niz moju ulicu. Suncanim utorkom obavezno bacim pogled na kupolu ruske crkve u blizini. Bljesti. Krst se presijava na suncu. I tako mene ispuni neki osecaj koji gusi usamljenost. Nisam nesto preterano pobozna ali ovde, u tudjini, ruska crkva predstavlja nesto moje. Nesto nase.

Kisnim utorkom kasnim na posao, jer racunam da ce vozovi kasniti svejedno, neki ce biti i odlozeni, pa kao fora. Kasnila sam i jutros. 15 minuta, nije mnogo. Dodjem na posao, a tamo svi njihovi. Mislim, fini su to ljudi i sve ali - nisu nasi.

Kad danas, sedeci za "svojim" stolom, zacuh malo tvrdji akcenat. Onako, kako bi reci i trebalo da se izgovaraju. Ove lenje Australijance mrzi da pricaju kako valja. Kako treba. Pa ti spoje slova i od normalne reci od 10 naprave rec od 5 glasova. Verovatno zato sto im je taj engleski mnogo glup, nisu ljudi krivi.

No, da se vratim na akcenat. Prilazi mi devojka, 20 i kusur godina (pretpostavljam) ljubazno mi nudeci neki poslic. Kapiram ja, mozda je ruskinja, oni obicno imaju tvrdji akcenat. Pita ona mene koje mi je to mesto na desktopu (a ono Beograd u punom sjaju). Pa rece na NASEM: Ja sam iz Sarajeva. I cavrljanje poce.

A meni merak. Zato sto je nasa.

Ovo je trebalo da bude post koji sam napisala juce na poslu u mini pauzama, medjutim posto sam uspela da izgubim svoj usb moracu da pocnem Jovo nanovo. Post koji sam napisala je bio o agresiji 1999, o temi koju sam koristila za govorni maturski ispit iz srpskog, pa i u jednom od ispita iz engleskog (za one zainteresovane, mozete ga pronaci u postu Nisam mogla da ne spomenem). Na temu NATO-a i 1999. imam da kazem puno toga, ali trenutno nisam raspolozena da pisem o tome. Osecam se blesavo...

Cudno je to sto sam od svih izabrala bas njega. Bilo je lepsih i mladjih, pa i onih koji su ziveli mnogo blize meni. Fizicki gledano, on bas i nije moj tip. Oduvek sam volela crne momke, on je smedj. Ta cela prica je pocela preko interneta, zatim smo se preko zajednickih prijatelja i upoznali, ali zbog daljine nas kontakt se svodio na MSN, SMS poruke i pozive. Volela sam da cujem njegov glas (I volim kada sapuce mi preko telefona). Osvojio me je svojom licnoscu, onim iznutra i smatram da to ide meni na cast, kao svedocanstvo da sam prerasla one "face" sa praznom glavom, koji ne znaju da tretiraju devojke kako valja.

Kad samo poceli da izlazimo plasila sam se da ce to i biti prepreka. Da mi nece dozvoliti da osetim nesto jace... A onda mi se 2 nedelje za redom dogodilo da pogledam u njegovom pravcu i krisom posmatram njegove crte lica. Dok on, zanesen voznjom gleda pravo, ja, sa suvozacevog mesta osmatram sve ono sto ranije nisam nalazila posebno privlacnim. I zastanem na obliku nosa, na jasno ocrtanoj vilici i shvatam kako sve to sad izgleda bas onako, po mojoj meri. Skladno i onako kako bi trebalo da bude. I moje. Pa predjem na siroka ramena i pregledam celo telo, sve to u detalj, a gotovo u minutu, strepeci da me ne uhvati na delu.

A onda, kao iz sale naslonim glavu na njegovo rame. I taj prokleto dobar miris se uvuce kroz moje nozdrve i zaobidje mozak na putu kroz moje telo. Ja utrnem. I ako mi nije prvi put da ga pomirisem, cini mi se da ga svaki put upoznajem iznova i da me svaki put sve vise odusevi.

Da, na pocetku sam zbunjena, cak se i plasila da mi je samo drag kao prijatelj, da fizicke privlacnosti tu nema.

Sad se plasim da je ima previse.

U pravu je moja pametna mamica bila kad je govorila da neke stvari samo meni mogu da se dese. Recimo, samo je meni moglo da se desi da dok stavljam posteljinu "na zicu" da se produva na vetru, ispustim jastuk pravo na beton. Beton koji pre toga niko nije izmeo. Isto tako, samo je meni moglo da se desi da pre nego sto krenem u skolu, sva sredjena i obucena u cistu, lepo ispeglanu haljinicu, uspem da je uflekam euro kremom ili slicnom poslasticom.

I tako je ono sto se desilo za vikend moglo samo MENI da se desi. Dobro ne bas, ali je u tom trenutku izgledalo bas tako. Dakle, zanesena nocnim zivotom, krenula sam ja - ponosni vozac, sa svoje 4 drugarice malo do grada, na zivu svirku poznatog, dragog mi umetnika Zeljka, prethodno pomennutog. Kapiram, 8 sati uvece, nacicemo parking lako. Cvrc Milojko (mnogo bolje zvuci od Mileve). Braca Jugosloveni (kako cu sve grupno da ih oslovljavam) se okupili u rekordnom broju od 7 do 77 godina. K'o da znaju da mi je parkiranje jaca strana.

I tako, jedva iskusni vozac nadje parking u toj gunguli zaboravljajuci jednu bitnu stavku. Al' o tome kasnije. Noc super. Igralo se, pevalo, igralo, snimalo, pilo (a dedina kao bolid, trezna) u principu okej. I dosle sto kazu 2 cuke i mi polako krenemo prema autu, vec je 90% mase otislo kuci, redno i nama... Otkljucam ti ja vrata, kad ono, samo se moja otkljucaju. Sumnjivo to meni, al nista ne kapiram a i ne volim brate tu tehniku i sto kazu ic mi nije tesko da ja rucno otkljucam ostala vrata pa to i uradim. I krenem tako, sva smirena da upalim kola, nece. Izbecim ja oci, okrenem kljuc opet - ne ide. Mislim se ja, ma mozda kljuc nisam dobro stavila, mozda sam stranu pogresila (a sve da bi onda onako lepo kliznuo) ma nije ni to.

I onda ti ja, mozak, skapiram. Pa ja nisam svetla ugasila. Bolid. I akumulator naravno crkl'o. Crk'o, ali skroz. 2:30 ujutru, mi na parkingu, zive duse nema okolo, a meni akumulator otis'o. I to, rekla bi moja pametna majka, samo meni moze da se desi.

Da zlo bude vece, te crne, nesrecne kablove koji su mi bili potrebni da auto "dzamp startujem" (izvinite, u Srbiji nisam bila vozac tako da nisam upoznata sa terminologijom) u autu nisam imala. O drugom autu i da ne spominjem. Sta cu, pocnem da se smejem od muke. Odozgo, sa balkona, neki momci pijani ko letve dobacuju: 'Sta je bilo, nece da upali, a?', 'E treba li pomoc?'... Da sam je prihvatila, tu bi verovatno bio i kraj mom jadnom auticu koji je idalje iscrpljeno lezao na parkingu...

Sva sreca, pa nadjosmo neke ortakinje kojima se isto to desilo pre neki dan, te su imale potrebne kablove. Doduse, malo se nas 9 devojaka pomucilo da tu, na parkingu, u pola noci otvori haubu drugog auta, ali kad se snage ujedine (20 minuta kasnije) nista nije nemoguce.

I tako vam se moj autic vratio u zivot. I to, naravno, samo meni moze da se desi.