U zoru je pod dno stabla iznikao malen Cvet. I tek što je otvorio oči, ugledao je stablo.
- Ti si, sigurno, veliki Cvet - reče mu.
- Ne, ja nisam Cvet. Ja sam stablo - odgovori stablo.
- Kakva je razlika između stabla i cveta? - upita Cvet.
- Cvijet živi nekoliko dana, a stablo mnogo godina - reče stablo.
- I to je sve?
- Ne - odgovori stablo. - Mi stabla izdržimo i najače vetrove, a vi, cvetovi, prehladite se i od najblažeg lahora.
- To je sve? - ponovno upita Cvet.
- Vi se možete ubrati i darovati. Vi se možete staviti u vazu i negovati. Vas ljudi vole, a i vi volite ljude. A s nama stablima je drukčije. Nas ne mogu ubrati i pokloniti. Ni ne mogu staviti u vazu i negovati. Mi uvek ostajemo po strani.
- Zar smo mi cvetovi na putu?
- Ne, uglavnom niste. Ali ljudi vas primete i kada ste daleko od puta. Često vas i pogaze. Uostalom, lako je pogaziti one koji vole, jer oni nisu zaštićeni.
- Što se dogodi kada netko pogazi Cvet?
- To se uvek sazna. I zbog toga se može mnogo plakati. Neki i nakon mnogo vremena spominju pregažen cvijet. Nas stabla nitko ne može pregaziti, ali nas i ne vole kao što vole cvjetove.
- Onda si ti - reče mu cvijet - izuzetak medu stablima, jer tebe voli jedan mali cvijet.
Kada je oko podneva pripeklo sunce, stablo je svojom sjenom zaštitilo cvetić.
(S. Lice)

 Deca i škola, Mladenovac