I... taman kad pomislis da je gotovo sa svim brigama,da si slozio sve svoje kockice,da mozes da nastavis dalje jer si se koliko toliko pomirio sa prosloscu koja ti nije dala da se pomaknes iz crne tacke,pojavi se opet ono nesto sto te sputava,sto te tinji i sto te tera da pomislis cemu ovaj suludi zivot.

  ... Zao mi je sto vam ovo moram reci,ali vas otac boluje od raka pluca, i nismo sigurni kolika je mogucnost da se izvuce... To su reci doktora koje mi vec dve nedelje odzvanjaju u glavi. Pitam se cime sam to zasluzila, zasto opet, i hoce li me ta opaka bolest vec jednom ostaviti na miru, jer osecam da vise nemam snage da se borim protiv nje. Osim sto polako zauzima telo mog oca meni je celo srce obavila u crno,naterala me da se secam muka moje make,i da opet nocima neprestano placem.                                                                           Opet pitam,cime sam to zasluzila?! Ali nema nikog da mi odgovori,svi ili se prave da me ne cuju,ili samo slegnu ramenima,ili najjednostavnije pobegnu,lakse im je,nego da gledaju devetnaestogodisnjakinju koja vise ne zna koja je svrha zivota. Do sad sam imala jaku veru u Boga,ali posle ovoga vise nisam sigurna da mogu bilo kome da verujem,jer gde god se okrenem i koga god da volim,uvek nadje nacin da me popvredi,a meni samo ostane da pitam CIME SAM OVO,PROKLETO, ZASLUZILA!!!!!