Bas Me Briga!

Pisma se više ne šalju kao pre. Šta sve pošte ne smišljaju kako ovaj običaj ne bi zamro – popusti, nagradne igre, lične poštonoše, a poslednji hit je mogućnost da za simbolične pare dobiješ poštansku marku sa svojim likom! Po današnjem odnosu evro-dinar u Beogradu bi za 200 komada zvanične poštanske marke sa tvojim likom trebalo da platiš jedva 35 evra.

Međutim, to je lakomi elitizam. Ono što pisanje pisama čini zanimljivim pominjanja na blogu, jeste mogućnost da zaradiš na ljudskoj sklonosti. Ideju sam dobio čitajući vesti ovoga jutra:

** Poštanska marka sa ukusom svinje!
Petak, 19. januar 2007. 09:11
Nova poštanska marka, povodom kineske Godine svinje, ne prikazuje samo svinju, već ima i ukus po njoj. Kada zagrebete po površini te poštanske marke, iz nje će se osloboditi ukusne arome svinjetine pripremljene po tradicionalnom kineskom receptu, na slatko-kiseli način. Ako je liznete da biste je zalepili, takodje ćete osetiti ukus tog popularnog kineskog jela, piše na jednom hrvatskom sajtu. Markica će se u Kini pojaviti u prodaji neposredno pred kinesku Novu godinu, koja počinje 18. februara. (Tanjug) **

Znači: ljudi vole da ližu, privlače ih određeni mirisi, plaćaju za to i nemaju problema sa publicitetom. Odlično. Hajde da naprvimo poštanske markice sa mirisom i ukusom pičke. Obične, ženske pičke, ništa posebno.

Cena takvog egzotičnog proizvoda bila bi srazmerno viša od običnih poštanskih markica. Klijenti bi bili uglavnom korisnici uzaludnih kladionica, krezubi vidovnjaci koji ionako po čitav dan u zadimljenim zidinama klađenja prebivaju daleko od žena. Njihov manijakalni nagon za klađenjem uplovio bi u manijakalno zadovoljenje animalnih potreba prostom kupovinom poštanskih markica.

„Au, brate, al’ sam se ja naduvao“, mogla bi da postane česta izjava nekog od ogavnih kladioničara koji bi preterao sa konzumiranjem mirisa intimne markice. Takav bi kući ili svojoj dragoj pod prozor otišao lišen uobičajene muške životinjske strasti te bi joj dojahao nežan, smiren i ljubak. Mogla bi da ga popije od miline.

Momcima vredi ponuditi izbor, kao i obično, pa bi valjalo štampati serijale – markice plavuše, markice brinete, markice crvenokose i obrijane markice sa grubljom površinom, kao epilacija 12. dan! Imajući u vidu da nam je svet postao globalno selo vredi planirati i štampu „VIP edition“ markica. Na njima bi se pojavljivali navodni mirisi i ukusi nekih od željenih celebrity. Markica Britni Spirs, Kameron Dijaz, preporučena pošta sa markicom na kojoj je miris i ukus od Šeron Stoun...

Uistinu zamišljen nad poslovnim potezom o kojem je reč, domišljam i mogućnost štampanja „limited edition“ markica namenjenih članicama lezbijskih organizacija. Marketinški gledano, slogani moraju da odigraju odlučujuću ulogu u ovom poslu. Narod ne sme da zbog zastarelih tabua odbaci unosni posao, samo zato što bi svaki drugi stanovnik na planeti želeo da lizne i onjuši neku od markica.

„Oližite Kondolizu Rajs“ ili recimo „Samo za vas, intimni miris Monike Beluči“.

Šta kažeš, preterano? A lizanje i njuškanje svinje, nije?

Kako će na činjenicu da postoje markice u trafikama na kojima možeš da oližeš i onjušiš svinju, reagovati imami islamskog sveta? Njima neće biti milo da u trafici pored njima omiljenog „Marlboro“ lights-a stoji paket poštanskih markica sa ukusom debele, dlakave, smrdljive, crne svinje sa žutom njuškom.

Zato predlažem da miris i ukus na poštanksim markicama koje će nama doneti novac pripadne njenom veličanstvu – pički. Taj reporduktivni organ opšte je prihvaćen i sa medicinskog, religijskog, filozofskog i kulturološkog stanovišta. Skoro kao „Coca-Cola“. Samo mnooogo manje američki.

Pička na markici ne treba da ima oblik kakav ima u stvarnosti. Neka bude neka šifra, kao boja za kosu ili marka karmina. „Molim vas, Revlon 6 za usta i markicu F87 za njuškanje i lizanje“. Umesto slike može da piše samo broj. Zapamtiš svoj omiljeni kao pin code za platnu karticu.

Ljudi, mene je u stvari baš briga. Oni što bi lizali i njuškali takve markice žive svuda unaokolo. Ili ćemo prestati da ignorišemo da je tako i zaraditi novac te promeniti svet, ili će nas nestati.

Ako je vas baš briga i mene je...

Zanimljiva situacija.

Dvojica predstavnika engleskog proizvođača nekakve hemije i jedan predstavnik srpske firme razgovaraju o mogućem poslu. Prevodilac - mlad momak koji se zaposlio pre nedelju dana. Razgovor se sa obe strane odvukao miljama od posla, a mučenom se sliva znoj iza ušiju od onoga što čuje, još i više od onoga što treba da prevede.

Pitaja domaćin, konačno, koliko tona neke materije mesečno treba izvesti u Englesku. Englezi nisu sigurni pa protivpitanjem uzvraćaju: "Čemu taj materijal služi?"

"Za kalupiranje i ojačavanje vrhova kod mašinskog pletenja muških čarapa".

Mlađani se pokajao što je ikada i reč engleskog jezika prozborio. Pada mu na pamet Toni Bler i kraljica Majka te se pita kako bi oni ovo preveli, razumeju li uopšte da neko u Srbiji "kalupira" i "ojačava" čarape.

Vidi gazda da se momak smrzao pa na brzinu šutnu cipelu u stranu i podiže stopalo na sto. Englezi u šoku, zgledaju se očekuju ili poniženje ili materijal za emisiju na "Explorer-u".

"Reci im da vide, ovo ovde, na vrhu mašinski se završava i ojačava, a da se ne cepa ubacuje se taj materijal". Vrh stopala mu pokriven mrljov kao da je mastan burek njime doneo. Namrštio se momak i upiljio u iskrzani vrh čarape koju kao da je najmanje tri godine gazda nosio. Svaki dan.

"Reci ima da to nije iscepano, to se samo čarapa prosenila". Momak ga pogleda: "Kako to mislite?"

Ovaj iznervirano spusti stopalo na pod: "Tako lepo, nije bušna nije ni cela samo se prosenila. Senke pušta od svetla, kao da kroz seno gledaš nešto, otkud znam...prevedi!".

Istamburao je momak nešto Englezima koji su samo otklimali glavama. Klimali bi oni i da im je na engleskom rekao "ovaj ovde nije normalan, ali se pravite da vas to ne zanima".

Posao je, ipak sklopljen. Kad ga je, pošto je polupijan ispratio goste pozvao u kancelariju, momak je mislio da o čarapama više neće biti reči. Bilo je.

"Vidi. Kad ja nešto kažem, ne pitaš da li je tačno i da li tako treba - ti samo prevedeš. Kad kažem da se čarapa prosenila, ona se prosenila i tačka. A, ako ne znaš kako se to kaže - siđi u restoran i od korica do korica da pročitaš one rečnike što si mi dovukao u firmu".

Na izlasku, kroz poluzatvorena vrata još mu je dobacio. "Bravo za danas. Dobićeš povećanje 15 posto za novi posao. Ajde sad beži".

Na engleskom jeziku čarapa je ili cela ili bušna, ne postoji međustanje u kojem je ona čitava, a providna ili bušna, a cela.

Sve i da postoji, taj termin upotrebljava izumrla populacija nekadašnjih vitezova podzemnih železnica Londona koja se oblači po đubrištima. Oni koji, zasigurno, ne sklapaju poslove sa Srbijom.

Šta to šuška?

Šareni pramenovi dok joj padaju niz belu košulju. Suvi list hrasta na koji je stala malim prstom belog stopala. Najlon čarape dok smešta butinu preko butine. Šiške dok ih levom šakom baca na vrh glave. Nokat kojim češe vrh nosa dok mršti čelo. Eho u mom uhu pored kojeg diše. Trepavica kojom zakačinje moju bradu. Ivica marame kojom je prekrila dekolte, baš iznad grudi. Zvezdica na minđuši koja zapinje o kragnu kad okrene glavu. Nadlaktice kojima očeše grudi kad skupi ramena. Pojas na ljubičastoj suknji dok okreće torzo ka prozoru. Koleno o koje joj se češu drvenaste perle.

Otvaram oči. Šuškanje ne prestaje. Vidim uključen TV i sneg na ekranu. Čujem šuškanje iz oba zvučnika.

Ne vidim je i hitro gasim šuškanje.

Zatvaram oči. Baš me briga što ne šuška...

...globalno se zagrejala, naložila se planeta, napaljena i crvena u licu, dahće. Globalno se otopljava, curi sa vrha ka dnu, raste nivo tečnosti naokolo.

Zemlja duva zajapurena, uvija kukovima i mrtka guzicom te izaziva tajfunčiće i cunamije. Kad zaljulja oznojenim sisama zaspe nas žuta kiša, sunce u zimu, a sneg na leto. Kao istrošena svemirska kurva, Zemlja nas iskušava i odlaže orgazam suprotno svim prognostičarima kraja sveta. Podvriskuje dok preklapa butinu preko butine, a sa azijskog neba samo još karburatori nisu padali na lokalno stanovništvo, sve ostalo jeste. Američki seizmolozi cepaju osmu verziju analize ponašanja Zemlje, a niko da ih ubedi da je Zemlja napaljena opajdara koju niko iz vasionske menažerije švalera nikako da opali.

Nije jednostavno opaliti Zemlju. Krupna je, mišićava, nepredvidive naravi, ali je spremna za odnos i to seksualni. Oseća to svaki njen stanovnik.

Treba imati jaja i pojebati Zemlju. Treba biti načisto s tim jebeš li planetu iz ljubavi ili sporta radi. S druge strane, jezgro joj je užareno, valja kondom od dobrog materijala nabaviti. Ne jebe se Zemlja svaki dan, eeej!

Dakle, ko ima jaja u svemiru da pojebe Zemlju? Da je smiri. Da joj pruži fizičko zadovoljstvo kako bi ona prestala da jebe nas, zemljane.

Da prestane da divlja i da se ponaša kao ženka gnua pred parenje. Jer nama više nije do jahanja po pobesneloj kobili. Voleli bismo da uživamo ovo malo lepog života što nam Zemlja, zajapurena, napaljena junica, pruža.

...što je završeno prikazivanje "Velikog brata", što je Sadam Husein javno obešen, što je pola januara neradno, što manijačenje oko izbora jača, što je "Fox Televizija" počela emitovanje, što treći dan za redom čitamo o ubistvima u porodici, što sve manje devojaka nosi tesne pantalone, što sve više Slovenaca dolazi na ludovanje u Beograd, što je skijanje na Jahorini ponovo popularno...šta me to uopšte briga?

Šta me briga što je možda nekoga briga što me nije briga za ovakav, a prvi post? Šta koga uopšte briga za moj post, za moj blog, za brigu...šta koga briga?

Šta me briga čija je fotografija na kojoj dve raskrečene muške noge stoje tik iznad aparata koji je u sred svog zuma uhvatio ljuljanje muda? Šta me briga kome se muda ljuljaju na sred peščane plaže, šta me briga ko je to slikao, šta je koga briga zašto se taj slikao i da li je ta ili taj pritisnuo okidač na aparatu? Baš me briga, al je gotivno.

Šta ima da se briga oko tuđih briga, kad više od polovine nas ne ume sa svojim brigama da izađe na kraj? Da je drugačije ne bi bilo tugaljivih postova o brigama, ne bi bilo naslova kojima srce možeš da pocepaš, ne bi bilo emisije "Sve za ljubav", ničeg ne bi bilo i sve bi prekrio sneg. Šta me briga što nema snega? Ima ga na Zlatiboru, a šta koga briga što ja nisam na Zlatiboru i zašto ni ne planiram tamo da idem?

Briga je imenica lične prirode, mada zajednička. Nego...šta koga za to briga?

Baš me briga.