17.6.2008 - • Shapes of black •
Radim. Mislim. Stvaram.
Noć u meni budi neku čudnu inspiraciju. Noć... Veoma misteriozna i nedovoljno objašnjena pojava. Naučnici kažu - smena dana i noći. Znate ono - 24 sata, i tako to...
Da li su neke definicije zaista tačne ili ih ljudi samo tako prihvataju jer im ne pada na pamet ništa drugo, ništa bolje i logičnije?
Uvek me je zbunjivala sama pojava shvatanja i samo postojanje nečega... Šta je u stvari to? I da li mi uopšte postojimo? Drugi bi rekli - da, jer je stvarno sve što ima masu, što je opipljivo... A da li iko shvata šta stvarnost zaista jeste?
Ne znam koji mi je i ne znam zašto ovoliko filozofiram odjednom...
I ta noć... Tera me da pomislim na svašta. Verovali ili ne, oduvek sam osećala neko strahopoštovanje prema noći. To jest, istovremeno sam je volela i istovremeno sam je se plašila. Na primer... Noć ume izuzetno da me smiri i opusti (ili je to isto?). Jako mi prijaju letnje noći. I kad uveče šetam s nekim. Dopada mi se vazduh noću. Prosto mi sve daje neku neobičnu inspiraciju za druženje i za sate, i sate dobrog razgovora.
Na novoj tastaturi slovo 'Ž' je na tako glupavom mestu...
Lepo je letnjim noćima sedeti na klupi u parku. Kod velikog ispisanog drveta u pozadini parka u blizini centra grada.
Volim da gledam tuđe pisanije. Samo da gledam, i buljeći u ta mala slova, te beznačajne reči, skapiram da oni kriju mnogo više nego što izgledaju. Ti glupi, beznačajni skupovi slova... A ipak tako značajni istovremeno.
Lepo je i u parku u Kevinovoj ulici. Lepo je uveče sesti tamo na klupu do puta, koja gleda u tuđe kuće.
Prokleti komarac... Znala sam da ću pronaći bar jednog... 'Ajde, mrš odavde, siso!
Noć budi u meni i moje najveće strahove. Pa, bar neke. Kada šetam nekim pustim delom (ne mora to biti neka vukojebina sad... Ponekad me plaši i obično školsko dvorište.... x.x), imam tendenciju da stvaram stvari od mraka. Priviđaju mi se stvari koje se kreću. Zli ljudi sa pretećim pogledima. Jednom sam od obične kante za smeće u daljini (koju nisam prepoznala, baš zato što se u daljini videla kao običan crni oblik...mada meni ipak neobičan.) utripovala da je osoba, pa sam se prepala. Dok spavam, obično mislim da vidim nešto u noći. Nešto što se pokreće. Bilo šta... Nekad umem biti prilično paranoična...
I pitam se - je li nešto u redu s mojim mozgom? Ili samo previše mislim o nekim stvarima...
Uklapam se u razne uloge neverovatno. Nekad toliko da umem da kažem nešto potpuno neočekivano. A da ne mislim to. Na neko vreme se poistovetim s ličnošću nekog lika, čisto da bi mi neko rekao da ličim na njega. Ili da bi se pravila važna. Ne znam. Ili čisto tako, zato što mi se ličnost te osobe dopadne... Ali u suštini, ja sam dobra osoba.
I dalje mi ide na glavić ovo prokleto 'Ž'... Stvarno, šta će ono kome? I zašto neki ljudi ne mogu da izgovaraju nešto iz stranih jezika? Valjda navika... Mada, verujem da bi svi trebali da znaju kako se izgovaraju neka sranja... Kao na primer kad Englezi nemaju slovo 'LJ' u rečniku, pa se pate sa izgovorom...i slično. Valjda su tako naučili... Ili imaju nekih mana sa razvojem organizma? Ne znam... Oduvek me je čudilo tako nešto.
Kao klinac sam mislila da, samo zato što ja umem lepo da pevam, svi ostali trebaju da imaju dobar sluh. I kada sam, valjda u svojoj 7. godini, dok sam počela sa muzičkom školom (više ne idem), pevala neku pesmicu sa svojim drugarima, uvek sam se čudila kako neki ne mogu da otpevaju nešto što ja mogu.
A umem dobro da imitiram, jebeš mi mater... Mogla bih da budem voice actor. To je jedna od mojih želja. Umem i da glumim, ali mislim da je isuviše komplikovano za mene da pamtim onoliki scenario...iako imam dobro pamćenje zahvaljujući Merkuru u Raku... Ili me je prosto sramota da glumim.
Ubijte me, ljudi. :D
Ja sam završila svoje za danas... U stvari, sutra... Sad je 02:16. Mada ja to i dalje smatram za 'danas'.
Sve dok ne svane dan...
|
