Upravo sedim za kompom, blejim uz muziku i razmišljam o proteklim godinama. I kako sam kroz 2-3 godine odjednom doživela takvu metamorfozu i shvatila mnoge stvari. Shvatila šta je u redu, a šta ne.
U petom razredu bila sam obična naivčina i verovala sam raznim kretenima koji su to koristili. Družila sam se sa osobama sa kojima nisam trebala. Sa običnim licemerima. Ne zbog toga što sam bila prosto naivna, već zato što jednostavno (jeste skapirali da sam dva puta rekla istu reč, samo u drugom obliku, kako bi zvučalo bolje? Jednostavno i prosto... :D) nisam želela da dolazim ni do kakvog konflikta sa drugima. Želela sam da budem dobra sa svima. Oni su moju dobrotu koristili. Ne toliko ružno, nisu me mučili ni sa čim, ni fizički, niti mentalno. Ali su naterali da u mom nesigurnom mozgiću obične (tadašnje) jedanaestogodišnjakinje nastane zbrka. S kim da pođem, a od koga da se udaljim? To je bila ta godina... Godina dvoumljenja. Sada kad se setim toga, razmišljam o svojoj naivnosti i kritikujem je. Patetika...
U šestom razredu bila sam...pa kako da kažem, prosečan šestak koga je počeo da hvata pubertet. Odjednom počneš da misliš da si neka faca. Misliš da si nezaustavljiv i odjednom počneš da se ističeš. Tada sam dosta slušala metal muziku i bila sam običan patetični utripovani darker. Nosila sam crno, bodiljikave narukvice, majice sa logoima raznih grupa, crtala pentagrame umesto srca i zvezdica (što sad često radim kad mi je dosadno...takođe i pišem neke gluposti, crtam smajlije, pišem neke stihove nekim ludim slovima pa to sve okolo ukrasim smešnim crtežima...ali o tome u nekom drugom postu.), nosila ogrlicu sa pentagramom i ko zna kakve još fore, ne sećam se... Ali znate na šta mislim. Mada, i dalje sam bila neka vrsta naivčine. Ali, tu ima i onih dobrih strana, uspomena koje nikada neću zaboraviti, jer su mi još i najdraže do sada. Sa 12 godina imala sam i svoje prve nastupe i bilo je dosta svirki. Moj brat je imao neki bend „Dwarf“. Običan početnički bend, ali tada je za mene predstavljao nešto posebno, i zaista sam se ponosila svojim bratom jer je „gitarista taaako cool benda!“. Hehehe... I pošto je tad svirao u bendu, odlučio je da uradi nešto i sa mnom, zato što me je u šestom razredu učio da pevam scream vokalima. Mislim, on mi je samo pokazao kako se to radi, a ja sam bila dosta uporna, i nakon 9 meseci naprezanja grla, usavršila sam svoje scream pevanje. I tako krajem marta imala svoj prvi nastup. Svirali su od „Metallice“ – „Seek and destroy“. Jeste bilo malo blamirajuće, ali ipak mi je drago, jer sam se dopala svim tim ljudima. Drugi nastup je bio 31. juna. Tad sam već poboljšala svoje pevanje, a i scenski nastup. Šta reći, bilo je super. A onda, 15. jul. Treći nastup. Čoveče. Najbolji. Istu pesmu sam pevala. I super sam otpevala. Scenski nastup – odličan. Ma, sve je prosto bilo super... I kad sam gledala u svu onu publiku... Mislila sam da se svet obrtao oko mene. Kao da zaista jeste. Publika je bangovala, pevali su uz muziku, bili su zadovoljni. A znate kako je lep osećaj učiniti nekog zadovoljnim. Pogotovo svoju porodicu. Svi su bili tamo, a moj ćale je bio tonac (a svirku je brat organizovao sa svojim drugarima iz benda :D). Bolje se u životu nisam provela (istina...). I posle je dosta ljudi pitalo za mene, bila sam odjednom opažena. Svi su govorili kako dobro pevam. Sada, kao uspomenu na nezaboravno veče, imam samo jedan klip od 15 sekundi i nekoliko fotografija. Ali bar imam nešto.
Jebote, napisah se za šesti razred...
A sedmi... U sedmom sam bila utripovani buntovnik. Šta reći... Mada, dok su se mnogi opustili, ja sam i dalje ređala uspehe u školi. Sećam se da je na kraju bilo 27 slabih ocena... STRAŠNO. A ja prešla 4, 90. Kekeke... Suckers :DD. Leto je posebno ostavilo utisak na mene. Pogotovo što sam bila zaljubljena u nekog običnog kretena i smarača, a da to sama nisam shvatala. I prosto mi se smuči kada čitam svoj dnevnik iz tog perioda. I drugi su mi još govorili koji je on idiot, a ja to nisam slušala. Ma znate već tu priču – PORICANJE. PATETIKA. Šta reći... Zbog toga sad ni ne želim da se zaljubim. Moram da ostanem što bliža razumu. Tada sam takođe prestala da ograničavam sebe po pitanju muzike. Shvatila sam da je bolje biti zainteresovan za više stvari, nego samo za jednu. I počela sam i više da čitam. I na to leto sam puno izlazila i super se provela.
A osmi razred... Mogu reći da sam se, posle raznih oblika metamorfoze, konačno opametila. Iako se moj um još uvek razvija, i taj pubertet još uvek traje, ja se osećam kao da sam iz te neke glupe faze utripovanosti potpuno izašla. Dosta toga sam naučila i počela sam da gledam na stvari onakve kakve zaista jesu. I naučila sam više da volim i cenim, što je zaista komplikovano za većinu mojih vršnjaka (čast izuzecima), koji to ne umeju. Tuga i patetika... Ali i oni će se jednom opametiti, I hope so. I šta drugo da kažem – sazrevam. I fizički, i još važnije – psihički. I to u smeru koji sasvim zadovoljavajući i za mene, i za moju porodicu i najbolje prijatelje. Stvorila sam jedinstvenu, originalnu sebe. Imam posebne želje i ciljeve kojih se pridržavam. Mnogo više muzike sam čula, i mnogo više čitam. I hranim svoj mozak informacijama. I želim da budem poligota. I modni dizajner. I poslovna žena. I voice actor. I da puno pišem i filozofiram. Ali, ima još dosta toga da naučim... Mada, mogu reći da sam sasvim zadovoljna osobom kakva sam sada. Iako znam da ću se još promeniti, učiniću da bude što pozitivnije. I znam da će biti.
Ja sam u petom bila frik,u sestom streberka u sedmom nekako nesigurna a u osmom cool riba.
Osecam da se necu tu zaustaviti,fali mi jos jedan ''cool''..ili dva
dobro je shto si ti to shvatila u osnovnoj shkoli, nekima ni posle srednje (chitaj - meni) stvari najcheshtje nisu najjasnije. I extremno je dobro shto ne dozvoljavash da se uklopish u masu i shto radish na sebi. Da, zaista. Svaka chast. Naklon.
