15.6.2008 - .Creeps.
Isuse. I am completely freaked out. I istovremeno iskusnija nekim delom. I Isuse, hvala ti što si me pogledao u tom trenutku.
Evo šta bi... Kevin i ja idemo, as usually, na, I don't think it will be ever again, naše mesto - na železničku stanicu, da tamo malo "visimo" i pričamo. Noću. Onuda često prolazimo kad izlazimo. But I don't think we will ever do that anymore. I tamo mi sad sedimo, pričamo i zajebavamo se...obično o dvojici anime likova na koje balavimo (I know, koji nou lajferi, al' svako u životu ima neku opsesiju... :D), hehe... I vidimo ga opet. Da, nekog tipa. Bolesnog tipa. Pretpostavljamo, žešći narkos i pušiona, prs'o s mozgom totalitarno. Ide, duva i priča sam sa sobom. A mi, k'o debili samo zurimo. On ode iza ćoška, mada mislim da je tamo stajao neko vreme, jer je pre toga zaustavio pogled na nama. Mi odlučimo da što pre odjebemo, da ne bi došlo do nečeg scary i creepy. To i učinimo. I tako, ubrzamo korak, i svo vreme govorimo nešto u stilu "shit, this guy gives me the creeps". I, jebem ti paradajz, dođemo mi do trećeg ćoška, kad ono - taj ludak. JEBOTE. Baš sam imala predosećaj da ćemo ga ponovo sresti, baš na tom mestu. Nismo dugo gledale u njega (koji bi bolid ostao i zureo u tu nesreću, Isuse?!), već smo bez razmišljanja odlučile da krenemo pravo, putem, gde je svetlije. Kevin se, kad smo se još udaljile, sagne da "veže pertlu", to jest, da vidi je li tip i dalje tamo. A on, stoji i gleda. Ubrzasmo korak i utekosmo dalje u grad, među ljude.
ISUSE. Još uvek sam totalno FREAKED OUT. Isus nam se, za divno čudo, smilovao. Moglo je biti i gore. Srećom, nije. Kada sam došla kući, pred kevom sam se ponašala opušteno, kao da ništa nije bilo. O ovome joj neću govoriti. Pogotovo ne, jer bi tako samo dovela sebe u nevolju. Već mi je govorila da ne smem da se krećem po takvim mestima noću. A ja sam, kao što bi, verujem, većina buntovnih tinejdžera uradila (znate onaj stav - "Baš me briga, ja znam da do toga i toga neće doći, blablabla..."), slušala only me, myself and I. Ne mogu za sebe reći da sam neki buntovnik, mada ne mogu reći ni da sam neki "papučar" što se tiče slušanja nekog. Umem i ja da se opustim, a to je, za čoveka u mojim godinama, ja mislim, normalno. Tako da ima i gorih od mene, and that's for sure. So, bolje da ovo ostane samo među nama.
I mogu zahvaliti my little friend i njenoj hrabrosti. Ona će se, bez obzira koliko se obe osećale izbezumljeno i šokirano, potruditi da se reši napetosti svojim duhovitim dosetkama. Ne mogu sebe nazvati pičkom, ali mogu reći da se užasno bojim zlih ljudi i ludaka. A to je normalno. Ko se njih ne boji? (osim njih samih, mada ko će njih znati...iskreno da kažem, ja neću, niti želim.) Mada, s obzirom kol'ko sam introvertna i koliko mnogo razmišljam o raznim stvarima, mene stvari više pogađaju i lako umem da se uznemirim. Ali se trudim da ostanem pribrana, da neko ne posumnja.
Još uvek osećam srce kako mi lupa, i isti sjaj u očima... Ne želim više ići na to mesto ever again. Tip me je istraumirao, definitivno. U stvari, ne želim više ni da idem na bilo koja druga mesta gde slabo ima ljudi. Mislim da će me isti osećaj pratiti kada (ako, a znam da hoću, jer to je železnička stanica, a ljudi pututju...) budem prolazila tamo. It will never be the same again... Umem biti užasno paranoična. Ili je to samo moja opreznost, nisam sigurna. Mislim da ću o ovome dosta dugo razmišljati kad legnem da spavam i zato ne želim da spavam. Nekad bih baš volela da umem da zaspim tako brzo kao moj ćale, na primer. Ne želim da imam noćne more zbog ovog lika... Zašto imam glupavu tendenciju da preterano analiziram nešto? Da toga nema, zaspala bih bez problema. Možda bih trebala više da se opustim... Dosta puta mi to ljudi govore, jer sam, kako da kažem, "paljevina" od osobe... Stvari shavatm ozbiljno...I sad offtopicujem, što je verovatno posledica te proklete izbezumljenosti, koja me tera da razmišljam ubrzano, o nekim glupostima, samo da bih odvratila misli od činjenica. Oh god, make it stop... I, vidite, ne mogu da se odlučim... Da li je bolje da razmišljam o kompletnim glupostima ili o činjenicama? Sad mi vi recite... Oh, Jesus... I pretpostavljam da ću, kad bih pokušala da sanjarim, izmisliti neku situaciju o sretanju jezivih ljudi i zlostavljanju... I don't wanna think about that, ali me nešto tera da to baš uporno radim. Trebalo bih da pustim muziku i da se opustim... I da razgledam neki novi program što sam skinula...
Ali mene će misli i dalje progoniti...
Isuse, ja mislim da preterujem. Pogotovo s ovim glupim rečima, k'o da su iz nekog dramatičnog filma... Mislim, nije se baš ništa desilo, a pišem k'o da sam upravo silovana...
Pa, mentalno, jesam...
Oh god, WOULD YOU SHUT UP ALREADY?!?
Glupi mozak, umukni već jednom.
Moj alter-ego me progoni. U stvari, ima ih četiri... Marilyn, Mana, Neko i Yun. Ko njih jebe, stvarno...
Get out of my head,
Get out of my head,
Get out of my head,
Get out of my head,
Get out of my head.
Ali, naučile smo lekciju. A to savetujem i drugima, svojim vršnjacima, koji možda odbijaju da slušaju svoje roditelje kod nekih stvari - slušajte svoje roditelje, pizda vam materina, jer biste inače sretali ovakve ludake, a možda i gore, i možda bi vam se desilo još gore od samog zurenja, sunce vam vaše!! Slušajte ih, uvek, jer oni su, verujte mi, zaista u pravu (osim ako nemate neke abusive roditelje koji su možda ti ludaci (ovime ne nameravam da uvredim nikog, samo ljudima dajem do znanja da je na svetu sve moguće)). I kad vam kažu da nešto ne sme, onda ne sme (sve dok nije neka glupost, ali dobro, nemojte me shvatati bukvalno...). Jer, nekad je stvarno bolje ne učiti na svojim greškama. Ali samo u određenim situacijama.
I da - NIKADA ne idite mračnim mestima po mraku. Pizda vam materina. :D
|
