Ok, ovo je sranje. U poslednje vreme zbilja nemam šta da pišem. Niti imam ikakvu inspiraciju za pisanje pesama. I nisam više zaljubljena. Totalno EMPTY. Oh, kako dosadno... Zašto mi je skoro svaki dan ovako dosadan? Sve ide po prokletoj rutini. Ustajanje, doručak, malo slušanja muzike pred učenje, učenje, ručak, muzika, škola, smaranje u školi, vraćanje kući, određeno vreme za kompjuterom, večera, komp, spavanje.
Vreme za kompom obično provodim na internetu ili pišući, to jest - pokušavajući da se setim nečeg korisnog o čemu ću da pišem. Mrzim kad nemam inspiracije. Onda pokušavam na netu da nađem nešto što će me inspirisati (obično lutajući po raznim blogovima ili po bilo čemu što se sastoji od rečenica). I nikad ne uspem, jer mi pažnju privuče nešto sasvim šesto. Pre neki dan sam skinula gomilu knjiga sa nekog sajta (staviću linkove na kraju posta). Još uvek ih nisam videla, ali one bi trebalo da mi posluže kao inspiracija. Pišem dnevnik jednog mog omiljenog anime lika, pa sam na tom sajtu našla i neke dnevnike. Možda će mi koristiti, možda ne... A valjda znate kakvi su dnevnici kao književna dela, u svakom danu mora biti nešto zanimljivo da se pročita... Pokušavam da ga napišem što realnije, kao kad bih pisala svoj, ali nisam sigurna da li mi je to još uvek uspelo. Možda se život jednog osamnaestogodišnjaka znatno razlikuje od života jedne četrnaestogodišnjakinje? To sigurno jeste. Život starijih adolescenata je više uzbudljiviji. Oni više izlaze, imaju više prijatelja (Ok, ima i mojih vršnjaka koji imaju tone prijatelja... Oni više izlaze od mene. Ali tako su vaspitani - roditelji im previše toga dopuštaju, ali kao da je njih briga... Imaju tone prijatelja samo zato što u ovom gradu ima mnogo više ljudi s njihovim interesima, nego ljudi s interesima poput osoba koje se razlikuju.), imaju drugačije i teže probleme, drugačije obaveze, itd, itd... Nekoliko poglavlja na početku su mi ispali odlični, al' sam se kod jednog dana tako zapucala... I kad god bih polela da pišem, bila bih izvan tog stila kojim inače pišem... Oh, Isuse... I dalje ne znam šta da pišem. Nema veze...
I was born in another world,
strictly connected to a piece of my mind.
Nothing more then a little land,
it is a small cradle where I'm a kid.
I am the princess in there,
nothing wrong with my fantasy world.
I am the king, the nation.
No dictators or religions.
No laws laid down on me,
I have my own liberty inside of me.
Nothing to lose, I want to live here...
