Sunday 2 March 2008 - MUHAMED ALI
Njegovo ime bilo je Cassius Clay, što je izgledalo dovoljno za postizanje velikih stvari. Uz to, bio je visok, snažan, lep. I crn. Ime za pobednika, telo za pozornicu. Proglašen je najvećim sportistom dvadesetog veka. Bio je i ostao američki heroj - najveći od svih. Njegovi udarci bili su bučniji od buke Nijagare i jači od uragana
KRALJ
Profesionalni bokser od 1961. godine, svetski šampion 1964. kada mu je bilo samo 22 godine, a već je bio osvojio olimpijsko zlato u Rimu. Nakon osvojene olimpijske medalje, Clay je bio neverovatno ponosan i nije je skidao. Kažu da je s njom i spavao i izlazio napolje. "Prvi put u životu sam spavao na leđima, morao sam da mi se medalja ne ureže u grudi." Tu zlatnu medalju bacio je u rijeku Ohio, nakon ko zna kojeg odbijanja da ga posluže u restoranu zbog boje kože. "Šest godina sam sanjao ovu medalju i borio se za nju, a kada sam je bacio i postao profesionalac, osetio sam ogromno olakšanje." Shvatio je da ne prepoznaje zemlju koja njega prepoznaje samo s bokserskim rukavicama na rukama: "Boks je kada gomila bielaca gleda dva crnca koja jedan drugog besomučno udaraju." Od 191 meča u amaterskom boksu pobiedio je 167 puta, a kao profesionalac je triput osvojio titulu šampiona u teškoj kategoriji. Prešao je na islam 1964. godine i promenio ime u Muhamed Ali. Osam godina ranije, Svetski bokserski savez oduzeo mu je boksersku dozvolu: "Ali, oni su bili pioni, a ja sam još uvijek kralj!"
TRAŽEĆI BICIKL
Cassius Marcellus Clay junior rođen je 17. januara 1942. godine u Louisvilleu, Kentucky. Majka mu je pričala kako je malo nedostajalo da ga izgubi nakon poroda. Stavili su tuđe dete u njen krevet. Bilo joj je čudno kako je miran, sve dok nije ugledala cedulju s prezimenom Brown, a ona s prezimenom Clay bila je na drugom krevetu. Sasvim slučajno je počeo trenirati boks, kada se kao 12-godišnjak iznenada našao u dvorani za vežbanje, tražeći svoj ukradeni bicikl. U osnove boksa uputio ga je jedan bivši policajac irskog porekla i ubrzo je počeo pobeđivati u amaterskom boksu. Tako je započeo uspešan put u svet sporta, mada je njegov otac predviđao da će postati učitelj.
SVE JE BELO
Spustiti glavu, oboriti pogled, nikad. Muhamed Ali. Jedno novo ime zbog jednog novog razloga, odabrana jedna nova religija, mnogo bliža njegovoj sudbini, uklopljena u njegove mečeve. Obarao je na pod one manje odlučne, brze, motivirane, crne kao što je on sam. Očiju širom otvorenih, magnetičnog i nadahnjujućeg pogleda. Očiju punih jednog divnog ponosa i neočekivane sreće. I oštrih reči, savršenih atributa koji su znali pogoditi pravo mesto: "Deci govore da je Isus bio beo, kao apostoli i anđeli. Mesto gde živi predsednik zove se Bela kuća. Čak je i Tarzan belac. Jedan koji je rođen i odrastao u džungli!?"
MINISTAR ISLAMA
Odbranio je svoju titulu osam puta, nakon čega je njegova karijera prekinuta kada je odbio otići u Vijetnam. Htjeli su poslati u rat tog bezobraznog mladića, tog besnog šampiona. Kao i sve ostale, po propagandnoj i patriotskoj praksi. Zbog odbijanja, završio je na sudu. Jedan diskriminirajući postupak, jer je suprotstaviti se značilo ostati i voditi jedan drugačiji rat, više se istaknuti. "Nijedan Vijetnamac me nikada nije nazvao crnjom", izjavio je nakon svoje odluke. Muhamed Ali se proglasio "ministrom islama" i "prigovorom savesti", odbijajući odlazak u rat. Osuđen je od porote sastavljene isključivo od belaca na pet godina zatvora, ali je, uz kauciju, ostao na slobodi za vreme žalbenog procesa. Oduzeli su mu sve, uključujući i titulu i licencu. Bio je to jedan od najmračnijih perioda njegovog života. Odlučio se povući i bio napadan zbog svog zauzimanja u borbi koju su vodili Martin Luther King i Malcolm X.
Mogao se vratiti na ring 1971. godine, kada je oslobođen optužbi zahvaljujući neregularnostima tokom istrage. Pobedio je tada Jimmyja Ellisa, a zatim izgubio od Joea Fraziera u susretu nazvanom "meč stoleća." Morao je sve ponovo. S uobičajenom, preciznom, neumoljivom brzinom: 61 meč, 56 pobeda, jedan poraz. U međuvremenu, četiri žene, devetero dece. Kada ga je 1978. godine tehničkim nokautom pobedio mladi Larry Holmes, Alijeva karijera krenula je silaznom putanjom. Prestao je boksovati 1981., kada je obolio od Parkinsonove bolesti.
CIRKUZANT
Trenirao ga je Angelo Dundee, kada je sa 22 godine stigao na svetsko prvenstvo, pobedivši Sonnyja Listona. Ni Dundee, kao ni oni pre njega, nije uspeo nagovoriti Claya da promeni način boksovanja. Svi stručnjaci su ga neprestano kritikovali zbog neobičnog stila, koji su nazivali cirkuzantskim. Zbog istog tog stila Clay je bio neuhvatljiv većini svojih protivnika. U tom periodu Clay je postao poznat po svojim provokativnim izjavama, te se i izvan ringa mnogo pričalo o njemu. Što se sigurno ne bi desilo da pored enormne medijske karizme nije ostvario izvrsnu povezanost s publikom.
FANTOMSKI UDARAC
Njegov boks baziran na pokretima nogu ostao je jedinstven, nijedan bokser teške kategorije nije ga mogao oponašati. Za Alija se govorilo da "leti kao leptir i ubada kao pčela", kako bi se istakla neverovatna lakoća njegovih pokreta, udružena s najfinijom tehnikom. U istoriju boksa ušao je njegov phantom punch, kada je nakon nepunog minuta jednim udarcem oborio Listona 1965. godine u Lewinstonu. Prema ekspertima koji su kasnije posmatrali i analizirali udarac na usporenom snimku, bio je skoro nevidljiv i iz neposredne blizine. Ali je 2004. u svom posljednjem zvaničnom intervjuu (koji je dao uz pomoć članova porodice) izjavio, vraćajući se na taj meč: "Sonny je bio dobar čovek. Ali, taj udarac ga je pogodio. Ne znam tačno koliko je bio jak, ali i da je hteo simulirati nokaut, Liston to nikada ne bi učinio u prvoj rundi."
POBEDA ZA PAMĆENJE
Najveća, najznačajnija i najdraža pobjeda mu je ona iz 1974. godine nad Georgeom Foremanom, u Kinshasi. Opklade su bile na strani njegovog protivnika i u Americi i u Japanu i u Engleskoj. "Kada smo stali u ring, pogledao sam ga u oči i rekao: blesane, dobićeš velike batine i to pred svim ovim Afrikancima. Tada me je sudija opomenuo da se ne obraćam protivniku. Dobro se sećam te 14. runde. Sudija mu je odbrojavao, a moja ruka je bila u vazduhu, visoko podignuta. Pobedio sam ga!" Taj meč zapamćen je i kao politički događaj, pre kojeg je Ali izjavio: "Neću se boriti za vlastiti prestiž, nego kako bih mojoj braći u Americi ulio nadu. Gladnim, siromašnim, ljudima koji nisu svesni svoje rase, onima koji misle da nemaju budućnosti."
POTPUNO DRUGAČIJI
Javnost nije baš oduvek bila oduševljena ovim bokserskim šampionom: bio je poznat kao brbljivac, hvalisavac i ne preterano skroman sportista. A bio je i previše nezavisan. Istoričar američkog sporta Frank de Ford ovako je objasnio odnos američke javnosti prema ovom kontroverznom bokseru: "Od američkih sportista očekivalo se da budu skromni momci, snažni, ali tihi. Cassius Clay bio je potpuno drugačiji. Najverovatnije je i činjenica da je crnac imala izvesnog značaja. Nekako se osećalo da bi bilo potpuno u redu da je neki belac takav hvalisavac, ali crnac - to je bilo teško prihvatiti. Nakon odbijanja odlaska u Vijetnam, mnogi su se pitali razumije li on uopšte posledice vlastite odluke. Ali, on je bio čvrst i postojan, nikada se nije pokajao ili nekom žalio zbog svojih ličnih problema. Amerika je tek kasnije uhvatila korak s njim i njegovo protivljenje odlasku u rat dijelili su milioni Amerikanaca. Tako se taj njegov čin više nije smatrao nepatriotskim, nego junačkim."
OLIMPIJSKI PLAMEN
Godine 1991. uputio se u Bagdad kako bi lično razgovarao sa Saddamom Husseinom, pokušavši učiniti sve da se izbegne rat s Amerikom. Uspelo mu je tada da oslobodi 15 talaca. Na otvaranju olimpijade u Atlanti 1996. godine iznenadio je i u isto vrijeme potresao celi svet, upalivši olimpijski plamen. Tada mu je ponovo uručeno olimpijsko zlato osvojeno u Rimu, 1960. godine. Muhamed Ali odlikovan je 2005. zlatnom medaljom za mir Otto Hahn od Deutsche Gesellschaft für die Vereinten Nationen.
REVOLUCIJA
Danas je Ali jedan stari čovek, usporen od Parkinsonove bolesti, slične osveti, od koje je zanemio, zbog koje izgleda kao da je primio sve udarce ovog sveta i postao neko potpuno drugačiji. Da bi se u potpunosti shvatilo kakav je bio, dovoljno je pogledati neke od njegovih fotografija. I to one koje pokazuju ljutitog, snažnog, nepobedivog borca koji je uvijek gledao direktno u kameru i objektiv fotoaparata. Cassius Clay je udarao onako kako to rade crnci, a Muhamed Ali je udarao iz potpuno drugog razloga. Kako crnci nisu radili, ne trebaju raditi, kako je bilo nezamislivo i predviđeno da rade. Bilo je tako. On nije samo svetski šampion u teškoj kategoriji. On je revolucija, posmatrana s ivice ringa, preko TV-a, iz knjiga, onda i sada... Veliki sportista, obdaren snagom, voljom i čeličnim karakterom, nije se predao. Nije se pomirio s bolešću i nastavlja voditi svoje bitke za mir, za odbranu civilnih prava, ostajući zauvek simbol obojenih pripadnika američkog naroda.
|
