bobica

Kao i svake nedelje kad sam kod kuće, čeka me moja pegla, neizbežno kućno pomagalo ili rekvizit. U korpi gomila neispeglanog veša, pegla, fajtalica i moj kiseo izraz lica: to je sve što je dovoljno za početak ovog posta. Znam da će mnogi blogeri/ke brže-bolje odlepršati na drugi post – unapred zahvalna izdržljivima. O toj prozaičnoj stvarčici, verujte, i nije vredno pisati, a ni posao peglarke nije naročito inspirativan i kreativan.

Ali opet , ima i tu nečeg! Jer ako slučajno nabasate na podatke iz šarene štampe , saznaćete da se peglanjem u odnosu na ostale kućne akcije, troši najveći broj kalorija.

Pa...

Posao započinjem u sitne, jutarnje sate, kako ostatak familije, što još blaženim snom spava, ne bi, kojim slučajem, čuo kada mi se, nenamerno ili ne, omakne težak uzdah samosažaljenja ili vapaj. Jeste da me odrasli sinovi, već nekih par godina unazad, svojski grde što se laćam pegle; što ne zovem neku kućnu pomoć; ili što uopšte to radim. „ Dovoljno je da se kod sušenja veš lepo raširi“- kažu. Jeste, da, raširi! A muž mudro ćuti i njegova jedina reakcija ili akcija po tom pitanju je:  „ A da li mi je ona plava košulja ispeglana, ona sa sitnim prugicama?“

Ja uporno istrajavam.

Pa, zašto, možda se pitate ? Pa zato, što je to jedino, moje vreme, kad sa sobom zborim! Ništa lepše, nego kad u miru doma svoga, bez prisustva ostalih i zaostalih, peglam svoj veš i svoje misli.

Ruka vodi peglu gore/dole. A moje namreškane misli strpljivo čekaju u redu: pegla preko njih, vrela para, levo/desno! Nema tu može/ne može - sve se ravna, sve pod konac!

I koji lep osećaj, kad vidiš opeglano, uredno složeno rublje, naslagano po policama  ormara!

I koji zdrav osećaj, kad sve nedoumice, sve dileme, sve probleme protekle nedelje, sama sa sobom izravnam, svojom magičnom peglom, i tad srećna i zadovoljna rezultatom rada svoga, složim ih u svoje, lične fioke!

A da li, možda, ima nekog dokonog, koji će umeti da izmeri ili izračuna koliko kalorija troši svaka domaćica, peglajući svoje naborane misli i osećanja?