bobica

List nehajno zgužvanog papira, odbačenog i zaboravljenog na radnom stolu, pomera se lagano, zatrepereći ponekad kao raskošna kruna tek precvalog maslačka, dok sveži nalet vetra sa mirisom kiše, pale negde u blizini, ne osvoji moju pažnju i vrati mi misli u kolosek.

Posmatram stvari na njegovom radnom stolu. I ima i nema reda. Besprekorno čisti monitori ( pa, naravno, skoro da glasno kažem– tipično za poslovično preciznu Devicu ); tanka, srebrna tastatura; paukova mreža kablova obmotana oko silne tehnike; stručne knjige, nehajno složene u uglu; gomile diskova – filmovi, muzika, instalacioni...; papirići raznih boja sa nepoznatim imenima, mail-ovima, telefonima... Dok posmatram njegovo svakodnevno okruženje, njegovo carstvo,  pitam se čudom: kako malo upravo znam o njemu? Ko su sve ti ljudi koje on zove, koji trebaju njega ili on njih? Bože, kako je brzo odrastao i kako sve manje i manje poznajem njegov svet, pa i njega samog?

Preturam, tražim ono za šta me poslao: već se nerviram, jer ga nisam pažljivo pratila – dok mi je skoro šapatom, sklopljenih očiju, davao uputstva gde da tražim.

Eh, te njegove plave, nežne oči iz kojih još uvek, kad poželim i hoću, mogu sve da vidim! I široki lukovi gustih obrva, skupljenih na sredinu u zamršen klupko mrgodnih bora, koje sam, dok je bio mali zvala „kučke“, na njegovu žalost i ponekad bes!

Kakav mu je jutros pogled bio: mutan, odsutan, stran! Kao da mene okrivljuje za sve! Par trenutaka sam gutala, nemo, jecaje što su grudima tumarali. Kroz tanku plahtu sam, očajna, nazirala njegove smršale noge. Atrofirane mišiće. Slabost i bolest. Stajala sam uz bolnički krevet, posmatrajući njegov bol i umor, pokušavajući da smislim reči, na koje bi hteo da odgovori.

Ćuti, sklopljenih kapaka. Bez reči, kao da me gura od sebe. Okreće se zidu. Za njega, poseta je završena.

Odlazim, poražena.

Odlazim, ali s nadom da će mom Naniju sutra biti bolje.