bobica

Ulazim  u auto, sumornih misli i zbrkanih osecanja. Pocinje glavobolja, los znak na startu. Trazim aspirin po  prepunoj tasni. Boze, sta tu sve nema!? Nervoza me gnjeci. Ne snalazim se u vlastitom neredu.  Naravno, svega ima, samo... Nema veze, kupicu na nekoj pumpi. Valjda .

Kresem. Krecem. Konacno.

Sve sam sumornija. Vozim lagano: sto sam bliza cilju, to sporije. Na stotinak metara od kuce stajem. Pa, mozda odustanem. Neka taj susret, ipak, ostane samo u mojim snovima. Osvrcem  se . Sve se promenilo. Hodam , nekad prasnjavom  stazicom izmedju mladih borova. Asfalt stigao. Sada su to velika stabla, sa pristojnom , tamnom senkom.

Gotovo sam sigurna , da tu, u ovom hladu borova tamnih krosnji, odmara nona Bepina. Na pola puta od vinograda do  svog kucerka.  Noseci  korpicu  zrelih, tek ubranih , napuklih  smokava. Crna marama, crna slutnja.

Lice  mi i gole misice miluje blagi maestral, donoseci  dobro znane mirise . Golicaju  mi nozdrve.  Laki  miris lavande i lijandera. Tezak miris soli i  luke. O, tako znani mirisi, zapreteni negde  daleko, daleko u zadjepku  mog malog mozga! Grudi mi se napinju i sire od zestine  tih  skoro zaboravljenih mirisa.

A vitar puse, a vitar puse…pesma mi lahori kroz misli.

Trgnuh se. Nisam sama. Pored mene neki seljak, tezak kako ovde kazu. Pozdravljam ga, lako klimnuvsi glavom.  On me gleda : ispod oka virka mu znatizelja . Pa, pristojnost nalaze, obratih mu se, ipak. Govorim lako , tecno dalmatinski. I sama zacudjena , posle toliko godina . Pitam za nona Bepinu, pitam za komsije Karmelu i Nika. Pricam, a dusa treperi. Mozak na prazno, u leru. Nikako da izgovorim ime. Ipak pitam.

-        Zna si Mira? ckilji u mene . Blago pognu glavu, cupka  bradicu od tri dana . I  lagano povlaci stapom po tepihu  suvih, borovih iglica duz staze. Cutim. On sam nastavlja.

-        E, otisa  ca. K vragu, u Ameriku. A ni mora, bile  ruke ka lancun.  Osta  ji dite , ka i njegov smantani caca !

Odahnuh. Strepnju i radost susreta ostavih za neki drugi put.