bobica

Gledam je pazljivo kroz poluzatvorene kapke. Osecam da je napeta, uznemirena, pomalo ljuta. Sta se desava? Sto li me je nocas spijunirala? Nikad je dosada nisam video da me kontrolise ili prati. Pa ona je kul lik: razume, tolerise, zna. Zna moje drustvo. Zna gde izlazim. Zna sta me interesuje. Zna  moje najskrivenije snove i tajne. Ona zna sve. O meni.

Pa da, videla je svesku!  Kako da joj sada objasnim da su to samo moje malene, glupave skrabotine, ludovanja po belim stranicama, misaoni slalomi izvan moje stvarnosti i sustine? To nisam bio ja i ne zelim biti takav. Zaneo me Soho. I ona slatka, crnokosa Portugalka blistavog osmeha.  I zamor polumracnog, oronulog paba na uglu . I duge, usamljene setnje mokrim ulicama bljestave Londre. I misao na voljene  u daljini.

Ne, draga, ja ne koristim te gluposti! Za dizanje ili spustanje mi ne treba nista i niko.

Ne volim taj grc na njenom licu. Moram to da rascistim s njom. Odmah! Otvaram oci. Zaustavljam je na pola puta.

Dobro jutro, mama!