bobica

Misao, beži mi misao.

Il’ je to smisao.

Eh, sad ćeš reći nešto mudro.

Znam Te dobro.

Deo si mene. I to dugo.

Ne umem Ti stihove slagati.

A tek ne umem Te lagati!

Ruka u ruci. Hodamo dugo našom ulicom. Šutiramo lagano šutnju  i jedno drugom je usporeno bacamo pred noge. Između nas već dugo ćuti i mudruje muk. I šta da kažemo jedno drugom, posle toliko zajedničkih godina?! Kada  dobro sve oboje znamo. Kad je samo jedan pogled, ili iskra u oku, ili čak nagoveštaj jednog malog treptaja dovoljna.

Dragi, dragi moj!

Ruku izvlačim iz njegove šake i lagano je krećem niz leđa mu. Blago pogrbljena: klizeći, postajem svesna svog tereta koji je ovih mučnih decenija vukao i teglio na njima. Trzam šaku natrag, tražim utočište u njegovoj, sigurnoj i teškoj. Gleda me s visine, blago osmehujući, kao da mi čita misli.

Sami. Sada smo zaista ostali sami. I sami na sebe upućeni, jedno drugom okrenuti.

Udaljeni zvuk avionskog motora zgušnjava mi iskidane misli, trza me i spušta na dole. Dižem pogled prema nebu i rastresitim , paperjastim oblacima. Na koji li se oblak sada naš najmlađi ptić spušta? Pogledam u njega, i on je žacnut zvukom motora. Nemo pratimo naše paralelne misli. Osmehujemo jedno drugom i osećamo bezglasnu podršku koju u talasima odašiljamo.

Dobro je, dobro je.

Tu si.

     Tu, nedavno, behu dva koncerta, takoreći jedan za drugim: Nick Cave i Julio Iglesias došli nam u goste. Sve ste čuli ili pročitali, ako vas je interesovalo, pa ne bih da repriziram reprizu. Štimah se za koncert dragog mi Nika, baš sam se spremala i oštrila za poseban ugođaj, ali....Ne odoh!

    Na koncert su otišli momci sa curama, a ja ostah kod kuće. Jer, rekoše neki:

„ Pa kud ćeš s decom da se muvaš i tiskaš? Ne misliš, valjda, da đuskaš s njima? “

    Beše tu i još nekih komentara, no, preskočiću ih - nisu za publiku. A ne znaju dotični, da ja nikad više neću imati priliku da ga uživo slušam, naravno i gledam. I moja prijateljica je skoro išla na koncert mlađane Riane, pa šta? Ta je prijateljica naprednija od mene – ima već dvoje unučića i jednom od njih je bila pratnja na koncertu. Kaže da se božanstveno provela. A komentar njene jedanaestogodišnje unučice je bio:

„ Riana je baš smor! „

    I tako, posramljena, odustah i kartu dadoh deci da je tapnu.

    Deca me sa koncerta zvala na svakih deset minuta i sa mobilnog sam pratila koncert. Jeste da nisam ništa čula od buke i galame, ali je bilo superrr! Dobro je da su momci zaposleni i sami sebi plaćaju račune, jer bi me taj koncert zaista skupo koštao!

    Sutradan po koncertu, navedena persona me, s osmehom od uva do uva, obavesti da ima karte za koncert.

„ Koji koncert? „ – zinuh.

„ Pa, za Hulia! Ide i moja sestra, ti znaš da ja ne volim gužve, pa ćete vas dve. „

    Super! Nije da ne volim Hulia, ali Nik je Nik! Krenuh, da ne uvredim zaovu. A pred Arenom – AFeŽe (ako se neko, uopšte, seća šta je to!) - vremešne dame, poput mene, uglavnom u gomilicama po 4 – 5; nađe se i po neki stariji bračni par i nešto mladeži. Lepo je Hulio pevao, lepo. Ali, mlako. Sala ćutke sluša, a on se trudi. Nije da nije. Pa, ko pravi latino zavodnik, štipne ili ljubne devojčicu  iz pevačke pratnje, baca farove na nju, i sve tako. Što reče ona unučica: smor!

     E, da znate – niko me i ništa neće zaustaviti u utorak: ja idem da gledam Stinga! Mnogo mi se, bre, sviđa kad zapeva onu „ Poruku u boci „ ! Naša mala kućna šala je da on, zapravo, kaže: Mesečina, baaato....

     I danima mi se pesma mota po glavi. Ne ispušta me, pa „ pjevam danjom, pjevam noćom, pjevam, brale, sve što hoćom„.....     

     Evo me , Stinže –  J. ti stiže! Pa kad mu odašljem poruku, iz sveg glasa: MESEČINA,BAAATO!

Kako i koliko ja razumem funkcionisanje nekog blog sistema, biti prijatelj nekog blogera (i to posebno kad te on prvi imenuje) nosi neku svoju težinu, može se reći i odgovornost. Prijateljeve postove treba pažljivo čitati; razumevati ili bar pokušavati da razumeš; kritikovati; iskreno učestvovati u njegovom blog-radu tj. pisanju; davati mu podršku itd.itd.itd. Što te, naravno, ne sprečava da čitaš i pratiš, hvališ ili kudiš i postove drugih, koji ti nisu blog-prijatelji.

Toliko za uvod.

A, da, još nešto! Nedavno je par blogera “ opučilo “ svojim blog-prilozima po masi haj/naj .... jooooj…..woouh…. heeeeej…. pa swrati….. i drugih raznih ……ica blogera. Bilo je tu raznoraznih humorno-satiričnih priloga, pa i pesme su se rojile! . Ali, za sada, koliko vidim, osim komentara na njih, vajde nema. ….ice ne čitaju ostale; one/i su u svom, zatvorenom, nedodirljivom, začaranom, sajber svetu! Pa, dobro, kako neko iskomentarisa, svi imaju prava da pišu šta i kako hoće, možda i nauče nešto, ima vremena.

Dalje nisam pratila.

Ali, pre neki dan, vidim, jedan od …ica blogera me imenovao za prijatelja. Opa! Mislim se, pa ta deca ipak čitaju ostale! Ček da vidim o kome je reč, a i čime sam zaslužila tu čast! Nemam ja nekog staža ovde, loš sam bloger, a nemam ni nekih velikih pretenzija, tek da sam tu. Svidja mi se i nick name, možda i bude nešto od malog blogera! Pa kad videh spisak prijatelja, sve blogerske face, mislim se, neka i mene. Sigurno mu važan broj blog-prijatelja, da se puva pred vršnjacima! Da ne odbijem, možda time uvredim ili obeshrabrim mogućeg prijatelja. I prihvatim. Ali, ne leži vraže, ne da mi jedna misao mira! Ajde sad, da se javim novom prijatelju. Da otkomentarišem njegov happy raspusttttt post! Pa ja tu sve mudroserski (izvinjavam se na izrazu, nešto mi ne pada na um bolji!) nadrobim, tako to, u fazonu vaspitno-edukativnom. Čekam komentar na mudroliju svoju. Nema ga, moj prijatelj ….ica štancuje nove, šarene postove, ali komentare - komentare očigledno ne čita! Digoh ruke. Kad ono sinoć – pp! Javlja se moj novi prijatelj kratkom, ali odmerenom porukom. Pristojno, nema šta. Nije koristio post i komentar, ono što je hteo reći, rekao je direktnom porukom.

Poslednja rečenica mi se posebno svidela: “ Nisam te obrisala sa liste prijatelja”.

Pa se sada  pitam: ko je ovde zreliji, a i pametniji ? Ja, šestobanka ili, jedan/a četrnaestogodišnjak/inja koji pušta tako glupave postove uz i niz vetar?

I tu se moje dileme počeše množiti:

1.    Da li je, uopšte, reč o četrnaestogodišnjaku?

2.    Ko li sve šparta ovim čudesnim sajber svetom?

3.    U kom sam izdanju Matrix-a  i ja lično? I s koje strane?

I još mnogo, mnogo drugih.... 

Kao i svake nedelje kad sam kod kuće, čeka me moja pegla, neizbežno kućno pomagalo ili rekvizit. U korpi gomila neispeglanog veša, pegla, fajtalica i moj kiseo izraz lica: to je sve što je dovoljno za početak ovog posta. Znam da će mnogi blogeri/ke brže-bolje odlepršati na drugi post – unapred zahvalna izdržljivima. O toj prozaičnoj stvarčici, verujte, i nije vredno pisati, a ni posao peglarke nije naročito inspirativan i kreativan.

Ali opet , ima i tu nečeg! Jer ako slučajno nabasate na podatke iz šarene štampe , saznaćete da se peglanjem u odnosu na ostale kućne akcije, troši najveći broj kalorija.

Pa...

Posao započinjem u sitne, jutarnje sate, kako ostatak familije, što još blaženim snom spava, ne bi, kojim slučajem, čuo kada mi se, nenamerno ili ne, omakne težak uzdah samosažaljenja ili vapaj. Jeste da me odrasli sinovi, već nekih par godina unazad, svojski grde što se laćam pegle; što ne zovem neku kućnu pomoć; ili što uopšte to radim. „ Dovoljno je da se kod sušenja veš lepo raširi“- kažu. Jeste, da, raširi! A muž mudro ćuti i njegova jedina reakcija ili akcija po tom pitanju je:  „ A da li mi je ona plava košulja ispeglana, ona sa sitnim prugicama?“

Ja uporno istrajavam.

Pa, zašto, možda se pitate ? Pa zato, što je to jedino, moje vreme, kad sa sobom zborim! Ništa lepše, nego kad u miru doma svoga, bez prisustva ostalih i zaostalih, peglam svoj veš i svoje misli.

Ruka vodi peglu gore/dole. A moje namreškane misli strpljivo čekaju u redu: pegla preko njih, vrela para, levo/desno! Nema tu može/ne može - sve se ravna, sve pod konac!

I koji lep osećaj, kad vidiš opeglano, uredno složeno rublje, naslagano po policama  ormara!

I koji zdrav osećaj, kad sve nedoumice, sve dileme, sve probleme protekle nedelje, sama sa sobom izravnam, svojom magičnom peglom, i tad srećna i zadovoljna rezultatom rada svoga, složim ih u svoje, lične fioke!

A da li, možda, ima nekog dokonog, koji će umeti da izmeri ili izračuna koliko kalorija troši svaka domaćica, peglajući svoje naborane misli i osećanja?

Jedan post od pre neki dan, u kome blogerka koja ga pisala lepo reče „ Ljubav je Život a život čine sve one stvari koje se pravimo da ne postoje, bacanje smeća ...itd. “, dade uvud ovom postu. Pošto o ljubavi vrve gotovo svi postovi, njom se inspirišu, pesme i prozna delu pišu, kliču joj u čast ili oplakuju, ja bih nešto drugo.

E, baš o tom bacanju smeća. U Beogradu.

Da li ste znali da je u delokrugu (beo)gradske ćistoće 10 opština sa gotovo pola miliona domaćinstava, gde je zaposleno preko 2200 radnika i oko 500 povremenih radnika, sezonaca? Pitam se, kad li je njima sezona ili vansezona? I još malo podataka: dnevno se prikupi i deponuje oko 1200 t smeća. Koliko li je to smeća po glavi stanovnika ovog štrokavog grada? I opet se pitam, da li ovaj podatak uopšte nešto znači? Šta je sa onim smećem, svuda oko nas, koji nije pokupljen i nije ušao u statistiku?

Gotovo sa strahom svakog jutra pri odlasku na posao, ulazim u lift zgrade u kojoj stanujem. Ne, ne zbog toga što lift  nije već skoro 20 godina čestito remontovan, ili što škripi, pukće i cvili pri upotrebi ( i on se na svoj način žali, no zaludu mu trud! ). Nemam ni klaustofobiju, Bogu hvala! Moj strah je druge prirode. Kad zakoračam u gore pomenuti lift, činim to jako, jako pažljivo, skoro bojažljivo, jer nikad ne znam šta me unutra čeka! Mala ili velika? Ili obe!

Obožavam kućne ljubimce, zaista! Ali većinu njihovih vlasnika, nikako! Na stranu moje mišljenje da njima, tj. ljubimcima nije mesto u malim, prenatrpanim stanovima–golubarnicima, i da im za život treba otvoren prostor. Kao i ljudima, naravno! Ali, ako su već tu, daj učinite to na svima prihvatljiv način – Ljudi!

Moja terasa i simsovi prozora, koliko prostor dopušta, su obeleženi cvećem: to je moja želja da budem ušuškana mini-parkićem  i da pusti beton barem malo oplemenim! Ništa pretenciozno, ali je meni lepo. Iznad našeg stana–golubarnika ima još spratova i ljudi, dakako. Moje skromno mišljenje je da ja nikako ne bih trebala da znam šta se u svakom tom stanu, iza zatvorenih vrata, dešava. Privatnost je neprikosnovena! Znatiželja je ružna! Ali, šta ću, ni kriva ni dužna, ja komšinicin jelovnik znam u prste, i to sve štampano na mom skromnom, prozorskom parkiću! Ne znam gde u kući drži kantu za smeće ( nisam proveravala, privatnost! ) ali sam  sigurna , negde daleko od očiju. Bezbroj puta sam se pitala, ima li je uopšte? Ali, onda sam je videla, komšinicu lično, i tu su moje sumnje raspršene. I to sve sa kantom za smeće, zaista! Ulazi, ponosno mašući polupraznom kantom, u lift: sa sveže onduliranom, kiflastom frizurom; opasana besprekorno belom keceljicom; našminkana i doterana kao za štraftu! Tipično naški: ja i sve moje – cakum/pakum, za ostalo, naše, baš me briga! Ima ko će! Ima li, zaista, ko će da brine o nama i našem, ako to sami ne činimo?

I da li je komšinicin današnji ručak ili ostalo smeće, ušlo u statistički podatak iz uvoda posta, po glavi stanovnika?

Ulazim u mračnu konobu, na par koraka od kuće prijatelja. Ja, inače, retko pijem žestoki alkohol, ali mi je tog trenutka upravo to trebalo. Ulazim, ne stideći se uopšte činjenice da sama, apsolutno nedamski, tražim od konobara da trgnem jednu. Bio mi je neophodan brz oporavak, posle susreta sa kućom u kojoj sam se rodila i u kojoj sam dobro parče detinjstva provela.

Ali i snage za naredni susret.

Moj dragi prijatelj kome sam došla, nije me dočekao, kao ranijih godina, na pragu, sa širokim, dobrodušnim osmehom. Bacih brz pogled na kavez u uglu dvorišta - bio je prazan. Tu su, koliko me sećanje služi, vazdan bivali neki opasni lovački kerovi. Prijatelj i njegovi sinovi su se bavili lovom, i mnogo fazana, divljih golubova, jarebica, pa i divljih svinja omastilo je moje brke. A tek pastrmki, rečnih rakova i morskih školjki!

On nas je naučio kako da lovimo rečne rakove; pokazao nam prava mesta gde se kriju rakovi kapitalci; upoznao sa lokalnim mesarima koji su nam, besplatno, davali otpatke koje smo, napola usmrđene, bacali na ta mesta kako bi rakove namamili u mreže. On nam je pokazivao kako se rakovi čiste pre spremanja; on je gulio i čistio žabe, nizavši ih na duge štapove ( da se mi ne mučimo!); on nas je vodio kroz rečne brzake, na prava mesta gde su najbolje vrste pastrmki; on je palio motor svog čamca i vozio nas i naše goste do najlepših mesta na Krki gde smo okretali janjce ili pokojeg domaćeg, kljukanog  „pivca“ ( pevca ). On je, nama u čast, sekao svoj najbolji domaći, trogodac pršut i donosio iz nekih zabitih sela najčuveniji „mišni“ ovčji sir ( sir iz mešine ). On nas je, ponosan i radosan kod dobre berbe, uvodio u svoje carstvo – vinski podrum, gde su se, u polumraku i debelom hladu, kao đaci u redu, tiskale i šepurile njegove vinske bačve sa najboljom „belinom“ ili „crncem“, kako ih je zvao. I vodio nas u polje, gde je u specijalnoj kućici, na specijalnom , vetrovitom mestu , sušio svoje pršute.

Obred je bio brz i jednostavan, toliko različit od ovih naših, običajima opterećenim. Žalost i umor su me potpuno skrhali, tako da sam  s nestrpljenjem očekivala vreme povratka. Kao da sam, nimalo postiđena time, jedva čekala da još jednu stranicu sopstvene istorije, brzo zaklopim.

Pokret, igra, ples, ritam… su oduvek deo mog bica, moje sustine.

I kao beba jos, kazu, znala sam sa visoko dignutim rukama da cupkam u taktu muzike, uz siroki osmeh na licu , sa ociglednim zadovoljstvom koju su muzika I pokret stvarali u meni.

Eto, nanizah tolike godine, a isto to zadovoljstvo ne prestaje. Dapace.

I prvi, lelujavi koraci su, cini mi se, bili po taktu neke unutrasnje, moje muzike. Ritmikom sam se bavila dugo, sve dok moja omiljena nastavnica nije napustila rodni grad. Mali provincijski grad, slab izbor. Folklornoj grupi sam se, relativno, kasno prikljucila. I trajno zavolela.

Kazu da sam te igre sjajno izvodila, bez lazne skromnosti, i skoro u svakoj bila solista. Nas koreograf nije bio profesionalac, ali je sa puno ljubavi vodio sekciju. Istovremeno je bio I nas profesor: filosofija, sociologija, psihologija. Posebno moram naglasiti, da je bio priznati strucnjak iz Profesionalne orijentacije . Moram priznati, uz sve pohvale njegovoj revnosti , profi radu I odnosu, bio je pomalo cudak. Nas, devojcice, nije mario. Trudio se da bas , bas nista nema s nama: kad prica , ne gleda nas u oci, vec negde pored nas ili kroz nas; kad nam pokazuje plesni korak, ne hvata nas za ruku, vec izmedju igra neki nas drug; kad nas hvali ili kritikuje, govori kao o trecem licu, nikad direktno. Jednom recju, cudak. Ipak, lagala bih kad ne bih pomenula da je medju devojcicama bilo I izuzetaka, gde sam se I ja ubrajala. Osecala se neka tiha simpatija I manja ukocenost nego prema drugima.

Zadnjih, predmaturskih dana dobijemo od njega test, upitnik, sta god, iz Profesionalne orijentacije u kome smo, izmedju ostalog, trebali da napisemo: sta cemo raditi posle srednje skole. I tako, raspisemo se mi: te ovo cemo studirati, te ono cemo raditi…

Sledeci cas, donese on nama testove I krene sa komentarisanjem:

jednom rece – dobar ti izbor, drugom – mozda bi trebao nesto slicno, trecem - svakako ti ovo ne lezi, itd.itd.., uglavnom, svima je dao neki svoj strucni komentar, savet ili primedbu. Dosao I do mene. Dugo cuti, okrece moj test, cuti. I bi mi malo neprijatno pred drustvom.

A onda rece:

- Kakve su ovo gluposti, J.? Ti, isto kao I ja , dobro znas: rodjena si za igru; ti igras dusom, telo je samo mehanizam. Dakle, zaboravi hemiju! Kakve su ovo trice I kucine od razmisljanja o, eventualno, studiranju knjizevnosti? Dete, mani se gluposti, dodji ovih dana u moj kabinet, da ti napisem preporuku za profesionalni ansambl.

Zinuh. Zanemeh. Zblanuh se. I odmah posramih: da svi moji vrsnjaci zavrse fakultete, a ja ostah da djuskam? Pa zar u mojoj glavi nema ama bas nista? Mislila sam da mu nikad necu oprostiti taj blam pred drustvom. I taj osecaj inferiornosti. I taj bes sto je iz mene kuljao.

Kad bolje razmislim, iz sadasnje perspektive, on je duboko bio u pravu. Moj profesor je, zaista, bio vrhunski strucnjak Profesionalne orijentacije.

Stigoh u rane jutarnje sate. Ne osećam umor, ni od puta ni od neprospavane ove i predhodnih noći, probdevenih zbog N-ijeve bolesti. Dilema me je neko vreme mučila: ostati kraj bolesnog deteta ili zaputiti se na dalek put. Dobro, nije mali i ne ostaje sam – tu su otac i brat, devojka... razmišljala sam. A poslednji susret i rastanak od dragog prijatelja je samo jedan, neponovljiv. Odlučih se: krećem.

I evo me, tu sam. Prvo me, kao dobri, stari  znanac, srdačno pozdravi blagi miris Mediterana. Na izlasku iz autobusa skoro se zagrcnuh od blage sreće: sve je tu, kako je i pre bilo. Stanicu, razrušenu zgradu u ratnom vihoru, ponovo su digli. Skoro da se ne primećuje razlika: ista betonsko-siva  skalamerija, sa malim bifeom u uglu, drvenim klupicama za umorne putnike, reklamnim suncobranima i žardinjerama sa cvećem. Gotovo da nikog nema. Samo se neki omanji pas izležavao na ranom jutarnjem suncu, povremeno se protežući i dižući nezainteresovano glavu da lenjo osmotri došljake. Peške guram ka kući prijatelja, a usput se premišljam: možda ipak, da prvo skoknem do naše kuće. Noge same okreću na drugu stranu: lagano, lagano se penjem kamenom, strmom ulicom, pa pored djardina i poljane, pa opštinske zgrade i osnovne škole i evo me. Zastajem u šoku. Na mestu stare kamene zgrade na dva sprata sa ogromnim ulaznim vratima i kvakom koju nisam mogla da otvaram ni kad sam dobro poodrasla, kaćiperi se u crveno okrečena zgradurina, sa nekim majušnim ulaznim vratima, sa groznim zelenim škurama:  liči mi na picnutu  kazneno-popravnu ustanovu. Nedostaju samo rešetke! Okrečena, ali svejedno, ostaje KPZ. Prilazim ulaznim vratima, hvatam se za kvaku i ulazim u portun: još jedan šok! Sve je promenjeno, a rekli su da je zgrada stavljena pod zaštitu države zbog svoje istorijske važnosti i da je zato obnavljaju nakon razarajućeg ratnog požara, te vraćaju u prvobitno stanje, kao nekadašnju, četiristoikusurgodina staru lepoticu. Ne pamtim nonine slike koje su kuću takvom prikazivale. Pa dobro, osim što ruži okolinu, šta ja imam s tim? Više nismo vlasnici, i tu se ništa ne da promeniti. Prodata u bescenje, onih davnih godina ludosti. Pa ipak... Gledam u prozor nekadašnje sobe iz mog detinjstva. Koliko li sam samo sati provela sedeći u tom prozoru, gledajući niz ulicu. Ili gledajući u nebo. Ili prema poljani gde su se odrasli šetali, a ja čeznutljivo pogledala ko s kim i kad ide jedan djir osvetljenim šetalištem ili beži u škurić djardina pored! Svi bitni dogadjaji, iz perspektive jedne školarke, prošli su ispod ovog prozora. Prozora takve dubine da smo mogli i ja i moj brat zajedno komotno sedeti, jer su zidovi kuće bili jako, jako debeli, što je za letnjih žega davalo divnu, prijatnu hladovinu. Hodnik, jezivo dug i širok kao drum, i u večitom polumraku, služio je nama deci kao odličan poligon za zimske, kućne igre, pogotovu što je u njemu bilo raznih divnih, zgodnih stvarčica. Napr., stari drveni sanduk, na uglovima okovan bakarnim ojačanjima, s posebnom bravom i ključem koga je nona brižljivo krila od nas. Kovčega,  koji je moj nono, večiti sanjar i lutalica, doneo sa svog putešestvija po Južnoj Americi, s posebnim naglaskom na Argentinu. Ili rasklimana stolica za ljuljanje, koju je moja mama izbacila iz kuće, a mi deca je silom vratila. Ili visoki drveni, u duborezu radjeni stalci za cveće, na kojima je nona držala saksije sa asparagusima, koji su se zimi otresali bodljikavih, sitnih kao iglica listića što su nam se uvlačili u čarape ili rublje i neprijatno podsećali na svoju prisutnost. Slike u hodniku su bile nešto posebno. Naročito mi se dopadala jedna, iako je ne bih mogla zvati slikom - pre je bilo, ovalnim ramom omedjeno, poprsje našeg pretka po kome smo ponosno nosili prezime. Kao devojčica sam to ( ne znam kako nazvati delo ) smatrala kućnom relikvijom. Uplašena nestašlucima sopstvenih dečaka i mnogih malih gostiju koji su prolazili godinama kroz našu kuću, sklonila sam ga kasnije u neku, manje prometnu sobu. Naravno, po dobro znanom zakonu, te godine kada sam ga preselila iz bezbednosnih razloga, on se i urušio: moja revnosna gošća, najbolja prijateljica, mašući dugom cevi usisivača po sobi, zakačila ga je i nepovratno uništila. Mama me je dugo zbog toga prekorevala ne opraštajući gubitak dragog pretka. Ali, svejedno: pitam se sada, da li bi ta naša kućna relikvija preživela ratni užas? Jedino što je preživelo je bio deo starinskog nameštaja, par antikviteta, koje sam brzo po noninoj oporuci, ščepala i drvenim sanducima, vozom poslala za Beograd, kao da sam slutila  šta će se , mnogo godina kasnije desiti. A godinama, živeći po malim, iznajmljenim stanovima, sudarala sam se s njima, gundjajući i prekorevajući sebe i svoju glupost.

Eh, vreme mi je da krenem prijateljima – skoro će se krenuti ka groblju.

Zatvaram ulazna vrata. Ovde skoro dolaziti neću.

Možda u snovima samo.

- Želeli ste da pričate sa mnom?- hladne oči me odmeravaju pomno, od glave do pete.

- Da- rekoh pomalo zbunjena njenim tonom i tim merkanjem- nakratko, ukoliko imate par trenutaka.

- Pa, izvolite! – seda u rasklimanu stolicu, skuplja krajeve suknje koja viri ispod belog mantila.

Sedam i ja, neponuđena. Sad smo u istoj ravni. Mislim.

- N. je vec sedam dana ovde – pravim uvod - koliko vidimo, nema poboljsanja. Naprotiv, on je sve slabiji, temperatura je jos visoka, skoro da ne spada. Možete li mi pojasniti o čemu se radi?

- Kako? Ja sam sasvim zadovoljna kako to ide .

- Možda Vi, ali mi nismo zadovoljni – uporna sam.

- Eh, vi, tehnička lica! – smeje se. Vi bi sve u isti šablon, kalup! Znate, svaka osoba je za sebe, jedinstvena, neponovljiva. Ovo je biologija – otkriva mi Ameriku.

- Slažem se – odgovaram – ali to je naše dete, mi osećamo da nešto nije u redu. Objasnite mi, pre svega, od čega boluje, šta da očekujemo, koja su Vaša predviđanja...- nastavljam.

- Dakle, on ima (...) Ali, rezultati su negativni.

- Čekajte, pa kako ima (...) kad rezultati to ne potvrđuju?- zbunjena sam.

- Eto, rekoh ja! Vi bi sve u kalup! Ovo je atipično. Sporo se razvija, pa će sporo i da se završi. Strpljenja, majko, strpljenja! – pravi pokret da ustane. Za nju je razgovor završen.

Ustajem i ja, zbunjena i razočarana.

Nisam zadovoljna razgovorom. Sedam ponovo, dajem joj znak da ja nisam gotova.

- Pa, gospođo – nastavlja – ako niste zadovoljni, možete dete izvesti i smestiti u drugu ustanovu. Ako ne verujete svom lekaru, možete ga odvesti drugome. Samo recite, nije problem.

Ja ne želim da pravim nikakav problem, i bez nje ih imam trenutno  dovoljno.

Nastavljam, sasvim skrušeno, skoro da mrzim sebe:

- Doktorka, nismo mi nezadovoljni Vašim radom. Nego ne znamo šta, zapravo, radite. Ne pričate N. ništa, meni sad niste rekli ništa. Valjda imamo neko pravo da znamo šta se dešava?

- Da, da, svi se sad hvataju za neka svoja prava! Nego, da ja Vas nešto pitam? Znači li Vama nešto kad Vam kažem da su mu je urea niska? Ili, šta znači šećer 7.9? – smeška se.

- Za ureu ne znam, ali za šećer znam da nije dobro – mrsim kroz bradu.

- Eto! – likuje. Znate šta, gospođo, kad budete završili medicinu, pa budete specijalizirali (.....), onda Vi dođite do mene, da se nas dve leeeepo izrazgovaramo. – ustaje definitivno.

Odlazim definitivno.

Poslednju stvarčicu trpam u torbu, ovlaš pogledom prelazeći po sobi: sve je spakovano, ostaju samo sitnice u kupatilu. To ću ujutru, pred polazak. Pogled zastaje na knjizi koju ovih dana jedva da stignem otvoriti. Ne, ipak je neću poneti. Pomalo se mučim s njom, čitanje mi ne ide glatko, zapinjem na skoro svakoj strani, vraćam se po par puta na iste rečenice. Ona definitivno ostaje tu. Neka me sačeka. Možda usput uzmem neki časopis, prijaće mi neobavezujuće štivo. Začudo, ne osećam nervozu, niti uzbuđenje pred put. I to kakav put!

Stavljam slušalice, puštam muziku. Gasim svetlo u sobi i neka prijatna, omamljujuća atmosfera golica mi čula. Osećam kako mi muzika blago pulsira telom – stopala sama po taktu prave kružne pokrete. Slušam Yo-Yo-Ma, uskoro će Gotan project, pa U2, Bowie...

Krećem polako ka vrtu svog detinjstva. Kamena ograda: kamen nepravilnog oblika, ćoškast, nejednak, a poslagan gotovo geometrijskom preciznošću, bez ikakvog veziva. Ne jednom, zapitana koja je to ruka, tako skladno, mogla napraviti takvo delo, pokušala sam jako, iz petnih žila gurajući, poljuljati taj sklad. Ili, pak, ne obazirući se na slomljen nokat, izvući neki najmanji kamičak, kamen-liliputanac, misleći da on, svojom malenom prisutnošću , kvari i ruši ugled kamene lepotice. Iza velike, gvozdene kapije, kitnjaste i sa šiljcima na vrhu svake šipke, koja je svojim škrgutom i neprijatnom škripom najavljivala svakog zvanog ili nezvanog gosta, odmah s desne strane šepurio se kameni lav. Sa otvorenim čeljustima, razbarušene grive, s desnom šapom koja je pobednički stiskala, skoro gnječila svoj ulov- za mene nikad jasno definisanu, neku sitnu, pustinjsku zverku. Tog smo lava, grleći mu grivu, mi deca besomučno zajahivali, prutićem šickali po zadnjici, drvenim štapom kopali mu po očima, očima kameno – hladnog bezosećajnog pogleda. S te strane, desne, pružao se drvored: stabla velika, krošnje bogate, jedan neverovatan rajski izgled, tako suprostavljen okolini izvan kamene ograde, gde je iz zemlje rastao kamen i samo kamen, i tu, ponegde tek poneki kržljavi, bodljikavi grm. Između svaka dva stabla bile su postavljene klupe, drvene, sa metalnim, teškim nogarima, koja su znala, ne mali broj puta, da nas onako zverski pošteno, očepe i prignječe. Staza duž aleje je bila oivičena mlečno belim, benkovačkim kamenim pločama. A na sredini vrta – lepotica fontana, gizdava pa kitnjasta , zapravo maleni ribnjak u kojem nikad, barem ja, nisam videla ni jednu ružičastu, a kamoli ne zlatnu ribicu. Nona Ida mi je pričala da ribnjak ima ribice, samo se ne daju videti. Često smo mi, deca, bacali neke mrežice, čak je moj rođak Mario jednom doneo krišom, da ga majka ne ugleda, iz kuhinje neko staro cedilo za juhu, pa smo besomučno zahvatali, zahvatali, silno se nadajući ulovu. Fontana skoro nikad nije radila. Kad se sada malo bolje zamislim, čini se da nikad nije ni bila u funkciji. Svejedno, njena lepota je ostala u mom sećanju neokrnjena. S leve strane od kapije pružao se drvored lijandera, pre se mogao nazvati šumom, sa prekrasnim, raznobojnim cvetnim krunama. Bilo je tu još nekog rastinja, ali sve je to bilo nekako poludivlje, neuređeno, razbarušeno. Pravi raj za igre kauboja i indijanaca, ili Tarzana, ili Robinsona! Cveća nije bilo, a i kako bi, kada smo mi, sva deca iz okoline, provodili u vrtu po vasceli dan, do kasnih večernjih sati, dok nas roditelji, a mene moja nona, nisu zvali na večeru i počinak; tabajući crveno-mrku zemlju skromnim „japankama“ ili uglavnom bosi, divlji i nesputani kao morski vetrovi.

Ponoć je odavno prošla. San lagano, iz potaje, lovi moje misli. Valja se odmoriti pred naporni put. Noćas sam samo nakratko, između snova i jave, posetila daleki vrt mog detinjstva. A sutra već, stajaću pred njim, gurnuti tešku kapiju i ući, ako još uvek prima nezvane goste.   

Skoro mesec dana ne idem na kurs. Porodične obaveze su iznad svega, ispred ličnog zadovoljstva.

     Nedostaju mi kursisti i čavrljanje sa njima o tako sićušnim, beznačajnim stvarima kao što su “kako napraviti okret, a ne očepiti drugog”,”gde je moja, a gde tvoja ruka…”.

     Nedostaje mi ono slatko osećanje sreće kad me instruktor pohvali, ali i gordost , zadovoljstvo i samodopadljivost , kad sama osetim da sam dobro izvela plesni korak i koreografiju.

     Pa i moj partner mi nedostaje - debeljuškasti, sredovečni flegmatik za koga moj muž, kroz smeh, kaže “pa, suprotnosti se privlače”.

    Čak mi nedostaju i oni manje lepi trenuci dok me, vazda prenatrpani, autobus kotrlja sa periferije u centar.

    I oni trenuci kad, skoro trčećim korakom, uzbuđena kao šiparica koja juri na prvi sastanak, ŽURIM NA SVOJ ČAS PLESA.

List nehajno zgužvanog papira, odbačenog i zaboravljenog na radnom stolu, pomera se lagano, zatrepereći ponekad kao raskošna kruna tek precvalog maslačka, dok sveži nalet vetra sa mirisom kiše, pale negde u blizini, ne osvoji moju pažnju i vrati mi misli u kolosek.

Posmatram stvari na njegovom radnom stolu. I ima i nema reda. Besprekorno čisti monitori ( pa, naravno, skoro da glasno kažem– tipično za poslovično preciznu Devicu ); tanka, srebrna tastatura; paukova mreža kablova obmotana oko silne tehnike; stručne knjige, nehajno složene u uglu; gomile diskova – filmovi, muzika, instalacioni...; papirići raznih boja sa nepoznatim imenima, mail-ovima, telefonima... Dok posmatram njegovo svakodnevno okruženje, njegovo carstvo,  pitam se čudom: kako malo upravo znam o njemu? Ko su sve ti ljudi koje on zove, koji trebaju njega ili on njih? Bože, kako je brzo odrastao i kako sve manje i manje poznajem njegov svet, pa i njega samog?

Preturam, tražim ono za šta me poslao: već se nerviram, jer ga nisam pažljivo pratila – dok mi je skoro šapatom, sklopljenih očiju, davao uputstva gde da tražim.

Eh, te njegove plave, nežne oči iz kojih još uvek, kad poželim i hoću, mogu sve da vidim! I široki lukovi gustih obrva, skupljenih na sredinu u zamršen klupko mrgodnih bora, koje sam, dok je bio mali zvala „kučke“, na njegovu žalost i ponekad bes!

Kakav mu je jutros pogled bio: mutan, odsutan, stran! Kao da mene okrivljuje za sve! Par trenutaka sam gutala, nemo, jecaje što su grudima tumarali. Kroz tanku plahtu sam, očajna, nazirala njegove smršale noge. Atrofirane mišiće. Slabost i bolest. Stajala sam uz bolnički krevet, posmatrajući njegov bol i umor, pokušavajući da smislim reči, na koje bi hteo da odgovori.

Ćuti, sklopljenih kapaka. Bez reči, kao da me gura od sebe. Okreće se zidu. Za njega, poseta je završena.

Odlazim, poražena.

Odlazim, ali s nadom da će mom Naniju sutra biti bolje.

Dan treći: Priča o Simonidi

Možda se pitaš odakle moja ljubav prema plesu. Pa, sigurno ćeš razumeti ako se moj dnevnik otvori na pravoj stranici. Do tada, prepričaću ti kratku povest o Simonidi iz Bostona. Njena priča je neverovatna, ali meni razumljiva. Ja, sigurna sam, ne mogu biti tako radikalna ( neme veze sa Tomom i comp., naravno!), ali delić Simonide čuči i u meni. Priču mi je ispričala Seli, kao podršku u samom početku.

Dakle, Simonida je rodom iz nekog našeg grada , studirala u Beogradu, tu upoznala muža, koji je odrastao u Nemačkoj. Oboje pametni, brilijantni studenti; ova sredina im postala tesna, pa se otisnuli u svet, tačnije Nemačku. Sa dvadesetak  godina diplomirali oboje, on fiziku, ona pravo. Ona je čak, napisala knjigu o nemačkom zakonu, naravno, na nemačkom, a za nepune tri godine je nemački govorila kao da se tu rodila. Pogađaš, i Nemačka im postala tesna. Pravac – Amerika i dalje usavršavanje, rad na fakultetu itd.itd.

Pre četiri godine, iz zabave i rekreacije, krenuše Simonida i njen muž na besplatne časove argentinskog tanga, na fakultetu gde su radili. Oboje su se tako zarazili plesom, pogotovo Simonida, da je ona napustila posao i naučni rad iz oblasti prava i sad je instruktor tanga. Čak su i mesto boravka promenili. Trenutno žive u Bostonu, a svake godine ide po nekoliko puta u Argentinu, putuje po Americi i daje časove tanga. Kaže da je ništa drugo ne interesuje, da samo živi za tango.

Dan prvi: Šou može da počne!

Na ulazu sam, pred teškim, masivnim vratima sa kitnjastom, mesinganom kvakom – mreška se dilema preda mnom: ući ili ne? Zašto ne, preispitujem se – pa odavno želim upravo to . A ipak, težina svih ovih ludih godina što ih upokojih časno, savila mi leđa, noge ponekad preteške, kilogrami narasli k’o kvasac – vremešna dama!  Glupost, odgovaram sebi, ja se u srcu osećam mladom i krepkom! Koja simbolika – pa upravo danas sam navršila 56 godina! I  baš danas krećem u tu avanturu! Koprcajući se u svojoj nemoći da presečem čvor, zastajem ipak, ruku skidam sa kvake, nervozno premeštam torbu sa stvarima, dok me neka grupa mladih, nasmejanih likova obilazi, gurkajući me nesmotreno. Ipak odustajem, rešena sam – pa neću valjda sa ovom decom! Onda mi pade na pamet Seli i njena bodra priča o Simonidi, i bajka o Jolandi. Hvatam odlučno zalet, otvaram kapiju novog sveta i zakoračam u nepoznato : ušla sam! Ispred mene tabla sa putokazom.

Škola tanga – druga vrata desno.

Dan drugi: Ima li pilota …?

Kasnim na čas, opet! Užurbano ulećem u garderobu i dok se skidam,  bacam oko kroz odškrinuta vrata na onu stranu sale gde obično sedi. Ipak je došao! Presvlačim se na brzinu, dok kreću prvi taktovi  i čuje se glas instruktora. Parovi se razmeštaju, čujem neki glasni smeh, a mojih plesnih cipela ni od korova! Dovraga! Ostajem u patikama, znam da će me učitelj ribati, ali šta je – tu je! Ulećem u salu, okrećem se, pogledom tražim njega i birkam istovremeno mesto za start. Sleđena, zastajem. Moj partner sa koketom Milom , devojčurkom od nekih 20-tak, vrti se u krug , u krug ....

Ulazim  u auto, sumornih misli i zbrkanih osecanja. Pocinje glavobolja, los znak na startu. Trazim aspirin po  prepunoj tasni. Boze, sta tu sve nema!? Nervoza me gnjeci. Ne snalazim se u vlastitom neredu.  Naravno, svega ima, samo... Nema veze, kupicu na nekoj pumpi. Valjda .

Kresem. Krecem. Konacno.

Sve sam sumornija. Vozim lagano: sto sam bliza cilju, to sporije. Na stotinak metara od kuce stajem. Pa, mozda odustanem. Neka taj susret, ipak, ostane samo u mojim snovima. Osvrcem  se . Sve se promenilo. Hodam , nekad prasnjavom  stazicom izmedju mladih borova. Asfalt stigao. Sada su to velika stabla, sa pristojnom , tamnom senkom.

Gotovo sam sigurna , da tu, u ovom hladu borova tamnih krosnji, odmara nona Bepina. Na pola puta od vinograda do  svog kucerka.  Noseci  korpicu  zrelih, tek ubranih , napuklih  smokava. Crna marama, crna slutnja.

Lice  mi i gole misice miluje blagi maestral, donoseci  dobro znane mirise . Golicaju  mi nozdrve.  Laki  miris lavande i lijandera. Tezak miris soli i  luke. O, tako znani mirisi, zapreteni negde  daleko, daleko u zadjepku  mog malog mozga! Grudi mi se napinju i sire od zestine  tih  skoro zaboravljenih mirisa.

A vitar puse, a vitar puse…pesma mi lahori kroz misli.

Trgnuh se. Nisam sama. Pored mene neki seljak, tezak kako ovde kazu. Pozdravljam ga, lako klimnuvsi glavom.  On me gleda : ispod oka virka mu znatizelja . Pa, pristojnost nalaze, obratih mu se, ipak. Govorim lako , tecno dalmatinski. I sama zacudjena , posle toliko godina . Pitam za nona Bepinu, pitam za komsije Karmelu i Nika. Pricam, a dusa treperi. Mozak na prazno, u leru. Nikako da izgovorim ime. Ipak pitam.

-        Zna si Mira? ckilji u mene . Blago pognu glavu, cupka  bradicu od tri dana . I  lagano povlaci stapom po tepihu  suvih, borovih iglica duz staze. Cutim. On sam nastavlja.

-        E, otisa  ca. K vragu, u Ameriku. A ni mora, bile  ruke ka lancun.  Osta  ji dite , ka i njegov smantani caca !

Odahnuh. Strepnju i radost susreta ostavih za neki drugi put.

Gledam je pazljivo kroz poluzatvorene kapke. Osecam da je napeta, uznemirena, pomalo ljuta. Sta se desava? Sto li me je nocas spijunirala? Nikad je dosada nisam video da me kontrolise ili prati. Pa ona je kul lik: razume, tolerise, zna. Zna moje drustvo. Zna gde izlazim. Zna sta me interesuje. Zna  moje najskrivenije snove i tajne. Ona zna sve. O meni.

Pa da, videla je svesku!  Kako da joj sada objasnim da su to samo moje malene, glupave skrabotine, ludovanja po belim stranicama, misaoni slalomi izvan moje stvarnosti i sustine? To nisam bio ja i ne zelim biti takav. Zaneo me Soho. I ona slatka, crnokosa Portugalka blistavog osmeha.  I zamor polumracnog, oronulog paba na uglu . I duge, usamljene setnje mokrim ulicama bljestave Londre. I misao na voljene  u daljini.

Ne, draga, ja ne koristim te gluposti! Za dizanje ili spustanje mi ne treba nista i niko.

Ne volim taj grc na njenom licu. Moram to da rascistim s njom. Odmah! Otvaram oci. Zaustavljam je na pola puta.

Dobro jutro, mama!

Trgla sam se iz sna naglo, zbunjena, usplahirena…Promakao mi…

On je tu, vratio se. Pokrenuh noge s mukom. Spustih ih na pod, onako otezale, bolne. Krenuh prema njegovoj sobi. Vrata su poluotvorena, ali ne dovoljno da  se uvucem u sobu. Gurnuh ih lagano, oprezno, s grcem na licu. Naravno, opet su počela da škripe. Moram ih kasnije podmazati, pod uslovom da nadjem onu tecnost, bogzna kako li se zove?

Kovrdje njegove svuda po jastuku, nocas nije vezao kosu . Kako je lep!  Zajahao je cebe, jedna noga je nepokrivena , ogoljena muška noga, sa bledim, plavim maljama . Gledam kao opcinjena u njegovu maljavu, misicavu nogu. Pod kosim trakama svetlosti što se stidljivo gura s mrakom sobe vidim ga kako lagano, ravnomerno diše . Prilazim mu oprezno, na prstima, dok mi bol razdire mišice listova. Upala mišica, a nijedan Andol u kuci, kakva glupost! Pa tako mi i treba, kad sam skoro celu noc ispod prozora terase, na hladnom betonu, cucala  i osluškivala njihov razgovor. Kakva ironija! Ne mogu se setiti nijedne reci, nijedna suvisla rečenica mi ne osta u glavi. Što bi on rekao Dzaba ste krecili ! Gledam u njegove  šake, skoro devojacke, u nezne dugacke prste , pa u gusti splet plavih vena i na kraju veoma, veoma tanke zglobove. Ove su ruke samo za fine stvari stvorene! Dok setno razmišljam da li ce tako i biti, on se meškolji. Uvlaci nogu ispod pokrivaca. Trgoh se unazad. Kao da je osetio moje prisustvo. Ne svidja mi se ta njegova srebrna  mindjusa u jednom uhu. Ja nikad nisam imala zelju da probušim uši,  a on tako jednostavno rece jedne veceri: Sutra me Nina vodi kod neke svoje prijateljice da mi probuši uho. Znaš, veoma je vazno ko ce to da ucini. Higijena i slicno. Kapiraš ?

Kapiram.

Ali i ne kapiram.

Uzdahnuh  i krenuh prema vratima. Na pola puta me  stize njegov glas Dobro jutro, mama !