Vetar se ukrotiti ne moze
Zagrlila sam ga.
Cudno.
Osecaj nelagode i onaj dobar stari grc u stomaku vise nisu vise bili au rendez-vous.
I felt liberated.
Pricali smo o glupostima,o kaznama,o sudu,o roditeljima,o tome kako smo proveli odmor.
(Daleko jedno od drugog.Nikako onako kako je prvobitno bilo u planu.)
Posle vecere je morao da ide.U Montrealu pada kisa.
``Da…kisa moze biti problem.``
Zagrlio me,podigao u vazduh…i spustivsi u zemlju poljubio u celo.Zastitnicki poljubac.
I otisao.
Cudni smo prijatelji. Ako to uopste sada jesmo i mozemo biti.
Mathieu je hteo da se vidimo pre nego sto ode za Japan.Nisam znala sta da mu odgovorim.Cutala sam.Mozda duze nego sto je trebalo.
``Ustvari zaboravi to,vidim da ti je svejedno.``
Nije mi bilo svejedno.Oklevala sam.
Nas poslednji susret je bio vrlo cudan.
Vratio mi je neke od mojih stvari koje su ostale u stanu.Pretekst?Mogao je i da ih baci.
Carole mu je rekla za doktora.Tipicno.
``Ona sad vidja jednog doktora.Hirurga ni manje ni vise.``
Nije mogla ni da predpostavi da je doktor operisao na vise frontova i da mi je to zasmetalo.Sem toga G. je poceo da deluje sve privlacniji i…
Ispitivao me.Drsko.Odgovarala sam potpuno iskreno na njegova pitanja.
``Koliko ima godina,sta radi,gde zivi?``
Odgovarala sam znajuci da mu nece biti svejedno.
``Mozda se necu vratiti iz Japana.Mozda ostanem tamo sa nekom kosookom…``
``Ako te to ucini srecnim…`` rekoh no potom dodadoh :``Znas,vetar se ne moze ukrotiti…``
I okrenuvsi mu ledja zamakoh iza ugla.Polu-tiho,vise za sebe samu ponovih: ``Ne,vetar se ukrotiti ne moze…``