Ne volim ovaj grad...

Nikad i nisam.

I da nije viših ciljeva (mojih, da ne bude zabune – više se ne bavim opštim višim ciljevima jer sam shvatila posle besomučnog udaranja glavom o zid da ih je nemoguće usaglasiti) niko me, ni u ludilu, ne bi mogao naterati da živim ovde.

A živim.

I osudjena sam da živim još nekoliko godina.

I to je ok sa aspekta svrsishodnosti... ali mi opasno drma kavez kada se u retkim trenucima zapitam o onom, sada definitivno potisnutom, delu mene koji još ume da dela nesvrsishodno, na osnovu prejednostavne koncepcija svidja/ne svidja, volim/ne volim...

A ja ovaj grad nikako ne volim.

Ne u smislu u kom se gradovi danas doživljavaju...

Volim mu zgrade.

Svaku fasadu.

Volim reku.

Izložbe volim... mrtvih umetnika najčešće.

Visim sve slobodno vreme na Dali&Picasso Exibition i ne mogu da prestanem da zurim u pojedine crteže... addicted to Dali... kliše je, znam... volim taj paradoks – da me za rušioca šablona, veže šablon... to volim... i to je ok. Volim i da, gubeći vreme po prevozu, čitam sve one silne najave dogadjaja za jesenju sezonu... i žarko želim da nadjem društvo da pogledam MacMillan-ovu postavku Manon...

Ipak... ne volim grad... ne volim ljude koji po njemu hodaju...

Ne volim toliki trud da se prikrije praznina... a praznina mu izbija iz svakog ugla... svakog zamračenog, prašnjavog, zaparloženog od silne samodovoljnosti i površnosti ćoška...

Ne volim grad koji jede sam sebe...

Ne volim krajnje granice dekadencije u kojoj se davi...

A moram... i to je takodje ok. Uzmi i idi. Mora da proradi... jednog dana...