Да чуда: седим у хладном подруму окружен зидовима књиге. Напољу је мај: тако вероватно изгледају сенке које долазе до мене кроз малецни прозор. Осећам мирисе: прашине, неонске светлости, старих књига, свога тела. Прашњав подрум, ознојено тело, хладно ми је. Хроничар својих стања, ретких и сумрачних. Телефонски сигнал не допире. Дрхтим. У књигама свуда око мене: Бог. Топлина: не, огромни листови. Могле би да греју само пламеном. Ја сам радник. Који ставља на лист. Нема никога овде до мене. Рачунари: стари, умазани, спори, не може се радити. У углу: мишоловка. Црвенкасте гранулице поред ње. Ко ће се отровати, ко кога уловити. Мишоловци људских душа.
Ја дрхтим. Ово је ипак оаза. Напољу је топлији свет, треба га прескочити. Треба бити без душе и као без душе трчати, писати, огледати се. Около грми комуникација, за нашу стоиједногодишњицу. Песме плови светлуцави месече. Без поверења у себе, угодна шпиља, усна дупља, стење, хладно камење, мирис зверске јаме. На дну грла шпиља...
Цвет је напољу. Никада га се не сећам. Нестао је на више од једног нивоа. Сада слушам бат стопала изнад себе...