Uvek sam mislila da treba napisati jedan paćenički post.

Mislila … kao da je to tek tako, naručiš deset s lukom… moraš da patiš, bre… pa onda da mrziš ceo svet, i muški i ženski, jel`, inače koja je to patnja kad mrziš samo jednu osobu, izem ti patnju.

I danas, u sred bela dana, kad mu vreme nije, eto mi teme za moj post

Lepo, što će reći iz čista mira, šutnu ti mene dragi, ne baš bukvalno, jer da je bukvalno šutnula bih ja njega drugom nogom, sve bi zvezde video... ne, nije bilo tako....

Kaže on meni... pazi sad ovo... ti si mnogo fina i dobra, teško je naći nekog tako dobrog kao ti, ja te ne zaslužujem, ti treba da imaš nekog puno boljeg.

Htedoh da mu kažem da mi ne treba bolji, ali...

Čekam ja šta će još da nalupeta, a znam da se sigurno  već ustoličio kod neke druge... koja nije tako fina kao ja.... ma nije nego... i naravno on ga zapečati: želim da ostanemo prijatelji... čuj, prijatelji. Jel` to misli da mu ja pričam kako patim za njim, ili možda kako sam promenila frizuru, ili kako mi se dopada oduvek njegov prijatelj, ili možda neko na nekom blogu, ili da treba da kupim one cipelice, ili.... E, baš da ispričam”prijatelju” sigurno bi bio oduševljen što se rešio bede, to jest mene.

E, sad ja da patim...  znam zvezde ne trepere više sjajno, plaču samnom zajedno, sad da plaču možda i plaču jer se baš neka kiša stuštila.... a i Mesec... nigde ga nema... morence, to već nije ni bilo , više neka reka, a i ona nešto muljava.... ništa od moje patnje, da čoveku bude milo što pati,  jok, kod mene i patnja nešto uvrnuta, pa deluje blesavo, više smešno. E, neće vala, ima da patim za obožavaocem više nego kad mi zagori šerpa pa moram da je ribam... videćete, ja to ozbiljno, stvarno...

Veliki poljubac

Da samo znate gde sam bila! ! !

Prvo su me doveli u jednu divnu veliku kuću, ogromna vrata, prozori do neba, a unutra sve sjajno, okićeno, neke predivne slike zalepljene na zidove, sve je bilo tiho, pa smo šaputali, nekako je delovalo tajanstveno i svečano.

Onda je došao jedan mladić u svetlom odelu sa ljubičastom košuljom, a onda mu je prišla neka devojka, obučena kao iz bajke,u nekoj smešnoj haljini do poda, sa kosom nekako podignutom u vazduh i sa puno šminke. Pružila mu je ruku. Smeškali su se, malo kiselo, čini mi se. Onda je došao jedan čovek, isto čudno obučen, prvo im je nešto šaputao, a onda ih je grdio što nemaju decu.

Onda su svi pljeskali i vikali, muzika je svirala.

Onda smo seli u kola i pojurili, svi su išli na crveno, ali nismo platili kaznu, nego su nam mahali, a vozači su trubili.

Onda smo otišli u neki kafić, tamo je bila neka buka. Svi su ustali i klatili se po taktu.

Onda je došao jedan po mene, da se i ja klatim. Probala sam, nije teško, ali on je(posle su mi rekli da je pravi baletan)počeo da izvodi neke besne gliste, ja sam se naljutila, pa sam i ja počela da se tako bacakam.

Onda je muzika postala lagana, a mene je šćapio neki što nije znao da se klati, nego se zalepio za mene, valjda da ne padne, svu me je izbo kajšem, njega sam, kao slučajno, nagazila.Otišao je šepajući da pije.

Onda je počela neka čudna muzika da svira. Svi mladi su frknuli nosem, rekli, ijao, ko je to dozvolio, a ja nisam znala šta da radim. Onda su se neki uvatili za ruke i počeli da cupkaju, povukli su i mene, kažu dva napred, jedan pozadi, valjda korak, pojma nemam. Prvo su me izgazili, pa ja njih, a onda sam naučila da izbegavam one sa velikom nogom, pa je bilo zgodno.

Na kraju su doneli jednu ogrooomnuuu tortu, to je bilo najlepše, na vrhu torte su bili neki zec i zečica obučeni u ista ona smešna odela...sekli su tortu i svima dali samo po jedno parče. Bila sam malo razočarana i čekala još torte, kažu nema...gotovo, može da se rasturamo...nisam razumela kako, a nisam ponela ni oružje , pa sam otišla kući da spavam...zora se primicala...

Mišići lica se grče, grimasa, i neki čudan zvuk. Smeh? Zašto to radite?

Dete, smejalo se zvečki koja ga je udarila po glavi.

Devojka, nasmešila se mladiću primajući cvet.

Mlada žena, zanosno se smejala igrajući i okrećući se po parketu.

Mladić, smejao se grohotom, njegov tim je pobedio.

Smeh.

Ali što sam se ja nasmejala, onoj trapavici AniM. Da ste je samo videle kako nije umela da udje u apartman...a kad je ušla...strava.

Počela da otvara sve fijoke u kuhinji, kad je ispala pegla i daska, brzo je zalupila i pobegla.

Onda ušla u kupatilo, a ono kao svemirski brod...i još više dugmića. Pridje ti ona WC šolji(kako se to kaže otmeno?:), kad ti ona šolja poče da se koprca, poče da štrca neka voda, da izlaze neki parfemi...cupka ti ona, a šolja nikako da se smiri... na kraju ispade i neki papir...ona ti zbrisa na drugi kraj kupatila.

Sad bi kao da se tušira, tu je tek bio cirkus... pritisne jedno dugme, štrcne joj u oko,i pokvasi joj svu kosu, ona na drugo, poče kada da se trese, da peva, da pušta neku penu, stoji ona onako golišava, ogledala na sve strane... a bočice...neke kremice, šampončiči, gelovi,... i ne zna šta će...vrti se na sve strane je gleda AnaM, ali ne može da joj pomogne, istušira se nekako više čučeći nego stojeći, sve pazeći da ne pritisne neko dugme pride... e, sad se obriši.... nigde peškira, već je htela da se obriše o svoje tange, i ne bi joj bilo neko brisanje, kad ti dunu neki topli vetar.... vrti se ona pod tim vetrom,macka se onim kremicama,  ispade i fen odnekud... izletela iz onog kupatila jedva su joj pokazali šta za šta služi...  posle je uvek nepoverljivo ulazila u kupatilo, stalno se osvrčući....umrla sam od smeha dok sam čitala taj njen post... izbrisa ga ... šteta... trapadžoza pravi.... a prodaje se za svetskog putnika.... možda do Prnjavora.

Veliki poljubac

Izgubila sam trenutak.

Čula sam melodiju, negde duboko u sebi...tihu...tihu...i onda je sve nestalo...

Ponekad zagrabim rukom vodu, mislim zauvek će ostati na dlanu, prinesem je licu, dodirnem usnama, osetim njenu hladnoću i svežinu. Poverujem da će zauvek ostati tako... a ona nestaje, klizi mi kroz prste, curi niz dlanove, sliva se na laktove, kaplje na moje bokove, uvija se niz noge, žar tela je ispari...

Ponekad uberem cvet, zanese me miris, lepota, nežnost, zagnjurim se u latice, udahnem opojne mirise, htela bih da ih zauvek osetim, stavim ga u vaznu, a cvet savije glavicu, izgubi miris, uvene....

Ponekad ležim u travi zagledana u oblake, bele, paperjaste, mekane, pomislim da bih mogla  da ih dotaknem, da legnem u njihovu baršunatost, da me svu objume, da poletem sa njima u neizvesnost, da mi satkaju haljinu uzdaha, a onda, dašak vetrića i oni nestaju, a ja ostajem naga, sama na travi...

Zašto sve što zavolim na vašoj planeti isklizne, kao voda na dlanu, uvene kao cvet, razveje se daškom vetra....tako lepa planeta, a tako okrutna....

Veliki poljubac

Došla sam na vašu planetu da je ispitam. Svašta sam videla, doživela.....

Iz vaših očiju teče voda, kao neke kapljice, probala sam je ukus varira....od slanog, do gorkog. Obično nešto prethodi tom dogadjaju. Kod mene ta voda se ne pojavljuje, osećam poneki put da se kupi negde, onda mi bude teško, kao da sam nešto loše pojela, pritiska me u grudima, želim da sam sama, ili da se nešto nije ni dogodilo, neki put si i prebacujem, ali voda mi ne ide na oči...., ne ume....

1.Mala plava devojčica sa veselim loknicama, udarala je nogama o pod, vikala
–Hoću tu lutku, kupi mi je, odmah....Iz očiju joj je tekla voda, kapljice SUZA su se razlivale po zajapurenom licu,
 nasmešila sam se, tako je bila slatka u svojoj ljutnji....

2.Na ivici šume, lovac je ugledao srnu, podigao je pušku, nanišanio, opalio, srna je poklekla na prednju nogu, blago ga pogledala, a iz krupnih tamnih očiju, kanula je jedna jedina SUZA, pre nego je glava pala na zemlju.
Nešto me je steglo u srcu, rastužilo, trenutak ranije veselo je trčala livadom, a sad....

3.Devojka je stajala u noći, zagledana u pučinu, srebrni Mesec obasjavao je bledo lice. Čekala je nekog  ko se neće vratiti. Na pustoj hridi bila je sama sa svojom boli, pogledala ja  more koje je bljeskalo u noći, zagledala se u hladne zvezde, On neće vise nikad doći, iz očiju kapale su SUZE.
Osetila sam njenu bol kao svoju, njena tuga me je rastužila...

4.U nekom suludom ratu, mladi čovek smejao se da najboljim drugom, zadirkivao ga je zbog pisma koje je pisao devojci.
Smeh.
 Tresak.
 Metak
 Glava jednog mladića klonu.
 Prijatelj, još sa osmehom na licu u neverici se zagleda u prijatelja. Prodrma ga, prvo nežno, pa grublje, pa kriknu, i onda sve zanemi. Stajao je zagledan u mrtvog prijatelja, u očima mu nešto zasija, SUZE potekoše, pokuša da ih zaustavi, ali bile si jače.
Osetila sam njegovu tugu, bes zbog nemoći, skupila sam se, zgrčila od njegove boli, srce je htelo da mi prepukne, mislila sam da ću zaplakati i olakšati mu tugu iako ne znam da plačem....

5.Mlada žena stajala je pred vratima. U očima se videla nada. Čekala je.  Neprekidno je gledala kad će se pomeriti kvaka na vratima, nije pogled skidala sa prozorčića pred kojim je stajala.
 Njeno dete.
 Oko nje su nervozno šetali ljudi, rodjaci, prijatelji, ali ona je samo stajala i gledala. Činilo se da i ne trepće, samo da ne propusti trenutak otvaranja vrata. Ruke je čvrsto stezala, prsti su joj pobeleli, iz ustiju se nije čula ni reč, a oči...oči su joj svakim sekundom postajale sve veće i veće.
I onda...vrata se otvoriše.
Beli mantil izadje. Pogleda ženu, pa skrenu pogled.
Neko pozadi jeknu, neko zakuka, neko se uhvati za glavu
Očekivala sam bujicu SUZA, patila sam sa njom zajedno, molila se da sve nije istina, nemoguće, ne nisam nešto razumela, njeno dete....
Žena je samo stajala. Oči , ogromne oči bile su suve. SUZE su nestale, ne vide se nikad se neće videti, pale su na srce, i okovale ga.....

Veliki poljubac

Čudni ste vi Zemljni!

Zašto radite stvari koje ne želite?

Ujutro vam se spava, a vi se dižete u ranu zoru, rastežete po kući, pijete neku crnu vodicu...

Ne ide vam se na taj posao, a bojite se da ga promenite sve misleći kako će vam na drugom biti.

Volite da jedete slasne, kremaste kolače, da grickate prasetinu, janjetinu... a mučite se sa nekim travuljinama koje nemaju nikakvog ukusa.

Baš ste čudni...one zgodne pikantne ženske, gladuju da bi izgledale kao pokretne vešalice, da čovek nema volje ni da ih štipne...a i kad bi imao volje nema gde....

Muškarci vam se lomataju od rane zore trčeći ili vozeći bicikl, kao stiču kondiciju....

Stvrano ne razumem....zašto se  ujutro ne okrenete na drugu stranu, zagrlite nekog, malo kondiciju popravite radeći one slatke male stvarčice.....pa onda odete na posao koji vam se dopada, pojedete nešto što želite, pogledate nekog ko vam se dopada...da .....i zašto ne kažete nekom da ga volite...zar stvarno vasoj planeti nema ni jedne jedine osobe koju  volite????

Verujte mi svako voli da čuje te tri reči: Ja te volim.......pokušajte....

Veliki poljubac

Došla sam na vašu planetu da proučim nešto što mi nemamo, OSEĆANJA. Isključila sam svoje moći, prepustila sam se i proučavala. Ponekad mi je bilo ćudno, ali išla sam dalje.

Nisam mogla da shvatim neke vaše postupke, pa sam potražila pomoć. Pričala sam sa nekim, žalila mu se na neuspeh, hvalila sa svojim pobedama, mogla sam satima da budem u njegovom društvu. Počela sam da mu pišem, da mislim o njegovoj reakciji na svoje postupke. Rekao mi je, to je PRIJATELJSTVO

Dopalo mi se to osećanje, možda više od bilo kog drugog. I ja sam htela da budem prijatelj. Sve više sam mu verovala, sve više mi je bio potreban. I jednog trenutka mi se učinilo da bi mi život  bio drugačiji, prazniji, da njega ne poznam. I onda, što vi kažete, kao grom iz vedra neba:IZDAJA. Bez ikakve potrebe, jednostavno me je izdao.Slučajno, kao što je sve u životu slučajno, uverila sam se svojim očima. Ono što je meni bilo sveto, jednostavno je ispričao kao neku zgodnu pričicu, jedan post više, nestalo mu inspiracije i orginalnosti.

BOLI, čudan osećaj, kao da ne mogu da gutam, nedostaje mi vazduh, na jelo ne mogu ni da pomislim, san mi beži iz kreveta, pitam se milioniti put:zašto? Ne nalazim odgovor. I sad ne znam kako da pustupim. Već mi nedostaje. Htela bih iskreno da mu kažem, ali nešto duboko u meni zaustavlja mi reči. Ne verujem mu.

Nikad vise neće biti isto, mogu oprostiti, ali ne mogu zaboraviti, i kako ponovo nekom, bilo kom, verovati?

Veliki poljubac

PS i gde ovaj post uopšte da stavim? U Život, ili u NLO???Ili je to možda baš odgovor???

Noć se spremala da napusti mali grad, zvezde su bledile, povlačeći se pred svetlošću koja se šunjala negde iza oblaka. Grad je spavao, tek ponegde je neko svetlo bilo upaljeno. Iza jednog  prozora, kroz, pomaknutu zavesu, video se lik i samo ruke koje su se brzo pomerale kucajući po tastaturi.

Na trenutak je sklonila kosu rukom, video se zamišljen pogled upućen ekranu računara, pa sve brži let prstiju. Ona je blogerka.... Piše nešto.... upravo je završila pesmu, nežnu, upućenu čežnjom mladog srca nekom daleko, nekom ko  nije pored nje, nekoj izgubljenoj ljubavi....nekom  ko možda nikad nije ni bio pored nje...

Momenat, zastaje, a onda se menja nick...više nije zaljubljena devojka...sad je iskusna žena, pecka malo svojim komentarima, iznosi neke životne istine, savetuje, smeje se, otvara poštu,... koliko poziva za druženje, sastanak, dopisivanje...smeška se odgovara dvosmisleno, nastavlja sa šalom, nekima i ne odgovara, samo osmeh....

Treći nick....ko je sad? Neko pun mašte, ili neko nespretan u svojim komunikacijama? Neko ko ne zna ništa o računaru, ili srtučnjak, programer koji sve ima u malom prstu? Neko ko pokazuje  slike snimljene ko zna u kom delu sveta, ili možda nežan cvet?

Zamišljena je trenutak, a onda piše, piše, oči je pomalo već peckaju, ali ne može da se odvoji od čarobnog ekrana. On joj daje sve, i prijatelje, i ljubavnike, i komšije, i drugare, tu može da se potpuno opusti, da je vole, i da ona voli njih.

Proteže umorno ruke, spava joj se, zora je, i ove noći,kao i mnoge pre, ceo svet je bio njen,.... ona je blogerka....

Isključuje računar, zatvara svetiljku koja joj više ne treba, ide da spava, okreće se ka krevetu, spušta ruke na naslon stolice, a onda  polako pokreće stolicu koja se kotrlja do njenog kreveta....Sneno rukama podiže svoje paralizovane noge...polako....polako....

Veliki poljubac