U žurbi, uleteo sam u kuću;
Onda sam shvatio da večeras nikuda ne žurim.

Greškom, uzeo sam dve šolje za kafu, već po refleksu;
Večeras mi je potrebna samo jedna.

Premotao sam se, kao stara izlizana traka;
Premotao se sve do trafike i nove pakle tvrdog lakija.

Dosta svega, kaže;
Toplih snova i noći punih znoja i mirisa?

Dosta svega;
Želja, sebičnih i zajedničkih?

Dosta svega;
Zar zaista? Da li je želja nezasita sita?

Vratio sam 210 dinara u džep, izvadio 105;
Izbacio sam iz grla želju da kažem "lajt".

Traku sam opet odmotao, sve do vrata stana;
Unutra provrila voda i knedla u grlu.

Ugušen, potonuo u patetiku, plastiku,
Srčanu prostetiku, resuscitacija srca.

Reanimacija, dušu natrag u grlo;
U žurbi, sedoh da ovo napišem.

Pola od dve kafe i pola od dve pakle;
Nezgodno je kada te nateraju da razmišljaš u polovinama.

Okruglo dvadeset sedmina, pa još dve na to.
Okružio sam se samim sobom.

Pijučem.
Pijem kafu, sam.
Zar je stvarno tako?