Nešto strašno i večno, a nemušto; Ne-dokaz postojanja.
Svest u kamenu što gori na suncu i plače na kiši.
Suvo blato, ispucalo.
Zemlja u ustima govornika, vatra u plućima, slabost u telu.
Duh vremena, duh koji hoda, duh sveti, svetli.
Deca suza i sećanja. Deca revolucije. Radijacije.
Planina Jada. More Jada. Kiša govana.
Konca linija spaja, prišiva;
Oko za obraz za srce za svaki trenutak prošloga,
Omču oko reči steže.

U blatu biser sanja; Miruje nada;
Osmeh je samo misao,
Prošlost je buduća.
Hrlimo nazad.
U sutra.

Srećni i glupi.

Na samrti stvarnosti,
Suštinu sanjamo i
Plutamo u njenim
Hladnim vodama,
Ti i ja.

Pretnja ludila,
Poput tajne, kao zvuk
Izvan praga čujnosti,
Šepuri se u vazduhu.

Dok Jadi nas vrebaju
Sa druge strane misli,
Mi sanjamo mir i
Postajemo ostrvo:
Koral u srcu i glavi i oku,
I mom i tvom.

Vreme puca i prosipa se,
Kao pesak da ističe
Na drugu stranu pokušaja.

Panta rei na usnama
Umire u nepokretu.
Led vlada Morem.
Ljubav večnošću.

Od snopa naših pogleda
Napravio vrata ulazna
I stepenište do duše
Popločao rečima svojim

U glavu spavača podetnuo
Klicu, da noću raste
A danju da cveta.
Pod jastuk sakrio reč
Da tiho zvoni u noći
I seća na mene.

Od hrpe naših dodira
I mnoštva glasova
Stvorio svet obojen
Da zameni sivilo zima

U vreme naše sipao
Sokove, kap po kap,
Zakletve, reč po reč.
U središte bića posadio
Sebe, da bezvremeno
Živim u tebi, sa tobom.

Za grlo sam prišio pesmu
Da bezglasno pevam
Pesme o tebi,
Inspiracijo.

Od sada, moje nove postove čitajte na

www.SuicideLetters.net

Naravno, i ovde ću i dalje pisati, ali nešto ređe...