Nedostaju mi bezbrižna lica dragih ljudi, nedostaje mi radost kojom su zračili. Prijatelja ostalo je tako malo, valjda nismo dovoljno jedni drugima značili. Neprijatelja svakim danom u sve većem broju. Gomilaju se, u očima im zavist, zloba, pokušavajući tako da prevazidju nesreću svoju, poneki bi bili sposobni terati me i do samog groba. Bojim se da bi mogli uspeti. Gubim ponekad snagu i nadu, ne shvatajući kakvo bi zadovoljstvo imali u mome padu. Pitam se, zašto je toliko teško naći oslonac, zašto život iskušava čoveka tako? Hoće li ikada svanuti dan kada ću stati, nasmejati se veselo i reći, iskreno, od srca: Meni je lepo! Meni je lako!.........