Gledala sam večeras po ko zna koji put jednu od emisija o našoj ne tako dalekoj prošlosti, na B92. Ponovo je bila tema kako je došlo do ubistva premijera Srbije Zorana Djindjića, i mada sam pogledala mali milion takvih emisija, uvek me iznova i iznova sve to pogadja. Napisaću vam ovde moje dve pesme koje sam napisala u trenucima očaja i tuge zbog gubitka jednog tako velikog čoveka. Ne očekujem da se svako sa mnom složi, ali ovo je moj stav iza kojeg ću stajati uvek.

MOLITVA

Na ovom svetu sudbina Velikih je ista

Kao što beše sudbina Gospoda Isusa Hrista:

Nevericu slabih zaslepi istina što kao zlato blista

A njihove grehe opere krv nevina i čista.

Vidim Te u svemu.Čujem reči Tvoje.

Na čudnovat način ljudi vreme broje.

Od kada Te nema kao da je stalo,

Nepomično, mrtvo, bez smisla imalo.

Živiš u snovima i molitvama mojim,

U njima Te čuvam, u njima se bojim

Da li je duša Tvoja našla spokoj i večitog svetla put?

Gospode nebeski, ne dozvoli da sve bude uzalud.

ISTINA

Kao svetionik u noći zauvek ćeš ostati.

Kao jedini smisao u besmislu

U kojem ćemo bolji postati.

Neće zaborav moći

Sakriti osmeh Tvoj i Tvoje drage oči.

Kao sunčev sjaj koji ne umire nikada

Tebi, dragi Zorane, večnost pripada.

Zloba Sauronova dugo je nad nama

I senke Mordora predugo traju.

Ali svanuće dan, iščeznuće tama.

Njihov poraz neminovan je i oni to znaju.

U ogledalima nema njihovog lika.

Staklo pršti. Krhotine. To jedina je slika.

Sramotu, nečistu savest, podmuklu narav zmije

Ni jedno ogledalo ne želi više da skrije.

Ne bojim se ničega više.

Ti si u svemu, ovde, sada!

Istinu niko nije uspeo da izbriše.

Ti si jedina istina i nada

U koju ću verovati dok postojim.

Besmrtnost nazvaću imenom Tvojim

Jer, kao sunčev sjaj koji ne umire nikada

Tebi, dragi Zorane, večnost pripada.