PUT

Sumrak se spustio na krovove, dan je odlazio.

Struja nemira i strepnje lebdi u vazduhu.

Duhovi u svojim plaštovima spremni su za lutanje.

Ona izlazi. Otvaraju se vrata.

Nema vremena, sati, minuta. Postoji samo večnost.

Ona ne žuri nigde, ima sve, ima sada,

I imaće zauvek, jer ona je večno mlada.

Toplina uzvišenog Sunca njoj je na usluzi,

Mesec svojom svetlošću obasjaće put,

Put na kojem se igra vetar

Sa cvetovima najlepših boja.

Nebo nije više visoko,

Postoji samo beskonačan prostor

Bez prepreka, bez mostova.

I svi su na tom putu zaštićeni, slobodni i večni.

Ona ide napred i strepi hoće li naći na tom putu

Nekoga koga davno beše izgubila.

Svo vreme ovoga sveta njoj je na raspolaganju,

I sve je tako idealno, lepo...

I šta je bezbroj godina potrebnih da prodju

Da bi stigla do svog cilja?

IZA OBLAKA

Kada gledam daleke zvezde,

Naš nekadašnji dom,

Pokušavam da se setim

Kako smo bili tamo zajedno,

Jednom...

Tamo ćemo se naći kada dodje vreme

Iza granica od paperjastih oblaka,

Jednom, kada duša bespovratno krene

Putem nepogrešivog nebeskog znaka.

Ali mi ipak reci,

Da nikada ne posumnjam,

Da zaustavim nemir što se otima:

Kako su naše duše vezane

Oduvek i zauvek.

U svim našim životima.