Cekala sam tvoj rodjendan kao i tebe sto sam cekala u maju.
Nisam te docekala. Nisam mogla da ti cestitam rodjendan licno.
Ti imaš nju. Ona te je docekala. Nekada si bio moj. Kao da je prošlo 100 godina.
A ja to moram da zaboravim. Moram da oprostim. Uspecu
jednom i to da uradim. Uspecu valjda jednog dana da kada te vidim
ne osecam ništa. Tog dana ce konacno moja duša pronaci mir. Bog
zna da bih volela da to bude što pre. Za sada mi to još ne ide. Zatvaram se u sebe, bavim se bilo cim što mi odvraca misli. A onda
shvatim koliko su moje rane još sveže i duboke.
Ne mrzim ja tebe ludo jedna. Ni kad sam vikala na sav glas
ne jednom da te mrzim, ni tada te nisam mrzela. To je bio moj nacin
da izadjem na kraj sa bolom koji me je razarao. Ali ne mogu da ti poželim srecu sa njom. To ne.
Želim ti da poživiš u zdravlju i veselju još mnogo, mnogo godina, želela bih da jednog dana mogu opet da ti pružim ruku,
pogledam te u oci i da se nasmešimo jedno drugom. Ko zna koliko
ce vremena proci dok se to ne desi, ko zna. Još jednom iz ovog mog izmucenog srca srecan ti rodjendan Željko.
NATAŠA
20.07.2007.
Crvena boja na ruži nije boja, to je moja krv iz moje ruke, samo ne
zaboravi da je prethodno nego je kanula na sliku prošla kroz moje srce.