Koračala je brzo, po mokroj ulici, zadubljena u svoje misli, tu i tamo sudarajući se sa po kojim kišobranom. Promrmljala bi samo tiho "Izvinite" i nastavila dalje, u jednoj ruci držeći providni kišobran, a u drugoj grčevito stežući papirć. Dlanovi su joj bili oznojani, tako da nije bila sigurna, da li je papir bio mokar od kiše ili od znoja. U sebi je ponavljala adresu i broj, kao neku mantru. Sada je već bila u toj ulici, falio joj je samo broj. Preko kišobrana, gledala je sa leve i desne strane ne bi li pored raznih natpisa nas radnjama, prepoznala.....pekara "Kod Skajeskog", butik "Ladies", kafana "Božur"....počela je polako da odustaje, jer nije videla ni broj ni natpis, kada joj se pogled vratio.... Antikvarnica "Sat". Osetila je istovremeno i olakšanje i naglu napetost. Zastala je na momenat, duboko uzdahnula i onda odlučno krenula ka vratima. Lepa, drvena vrata, fino izrezbarena veštom rukom i teška mesingana kvaka.
Stavila je ruku na kvaku, ponovo uzdahnula i ušla. Čuo se zvuk staklića, koji upozoravaju vlasnike i zaposlene da je neko ušao. U antikvarnici nije bilo mnogo ljudi, ali je na prvi pogled bilo mnogo interesantnih predmeta. Pogledom je pokušala da prepozna zaposlene. "Mora da je onaj, " pomislila je i uputila se prema čoveku, srednjih godina, prosed, sa čudnim naočarima na nosu, koji je objašnjavao jednoj gospođi finese oko jednog prilično starog teleskopa. "Izvinite, što vas prekidam..." rekla je nesigurno i u trenutku je bila ljuta na sebe zbog toga. "Izvinite, ali meni bi hitno bio potreban vlasnik ove antkivarnice." Čovek ju je pogledao prilično ravnodušno i jednostavno pitao "A, zašto?" Nije htela pre gospođom da objašnjava mnogo. "Treba mi vlasnik. Ovo je nekada bila zalagaonica, zar ne? A vlasnik je još uvek ista osoba, koliko sam se ja raspitala." Čovek je potvrdno klimnuo glavom. Sada je već imao drugačiji izraz lica, ali grimasa nije dugo opstala na jegovom licu da bi ona mogla da primeti nešto. "Momenta, samo, molim Vas," rekao je gospođi, a nju je lagano pomerio malo u stranu. "Dajte mi pet minuta, da završim razgovor sa ovom gospođom i odvešću vas do njega. U redu?" Klimnula je glavom. Kada je mogla da čeka toliko dugo, mogla je da pričeka još pet minuta. NIje se mnogo osvrtala da gleda predmete oko sebe. Bila je nestrpljiva, a uostalom ono što je nju zanimalo sigurno nije bilo među njima. Stari mesingani sat, okovan gvožđem...među ovakim predmetima...nikako.
Odlutala je u mislim i dalje stiskajući onaj papirić u dlanu. Bio je izgužvan, a sada i mokar, ali slova su se jasno videla. Nije mogla da razume oca kada joj je davao taj papirić pre nedelju dana, dok ga pratila u starački dom. Sat, kakav sat, zalagaonica, gde....? Zašto? On je samo ponavljao da uzme papir i da nađe sat. U tim mislima ju je prekinuo čovek. "Možemo sada da krenemo, " rekao joj je. Pomislila je kuda da krenemo....pa nije tako velika radna. Međutim, iznenadila se, kada ju je doveo do vrata iza pulta. Stepenice, koje su išle ka podrumu, predpostavlja je. Krenulu su dole. Iako je počela da oseća jezu, dok su silazili, nije se bojala. Samo je htela taj sat. Došli su do drugih vrata, Ova su bila još teža i starija. Čovek je pokucao i ušao unutra, nju pridržavajući za lakat. Prostorija je bila ogromna, ogromna biblioteka, ogormni radni sto, ogromne crvene plišane zavese, i ogromna fotelja u kojoj je sedeo starac i čitao knjigu. "Da?" rekao je, ali pogled nije dizao sa stranica knjige. Knjiga je bila stara, takođe, uspela je samo da pročita Erazmo Roterdamski...."Ova gospođica je htela da popriča sa vama oko zalagaonice," rekao je čovek i u trenurku se izgubio. Našla se u tišini sa tim starcem. Podigao je pogled i posmatrao ju je. Tišina. "Kažite.", rekao je mirno i staloženo, baš kao da je imao toliko godina koliko je imao. "Vidite, stvar je lične prirode, nekada ste ovde držali zalagaonicu i moj otac je ovde založio sat, običan sat, ne verujem da nešto..." "Mislite, ovaj sat," rekao je starac, pokazivajući drhtavom rukom ka zidu iznad stola. Na zidu je bio okačen mesingani sat. Šare po mesingu, rimski brojevi, skazaljke od gvožđa u obliku listova, a oko sata, venac..."Da..da..taj....." bila je zbunjena. "Ja sam zalagonicu odavno zatvorio, po taj sat niko nije došao, tako da je sada moj." "Ne, ne razumete....evo pogledajte imam i papir" Pružila mu je onaj papirić. Ime, prezime, datum 12.05.1975. Gledao je u taj papir, njoj se činilo godinama...i ćutao. "Mogu li da pitam, odakle vam papir?" "Moj otac mi je dao pre nedelju dana," odgovorila je, sada već umorno. "Otac?" "Da, moj otac...." Opet tišina. Nije ništa mogla da nasluti po njegom izrazu lica. Prošla je sva napetost i jeza i činilo joj se da polako odustaje...."Što gubim vreme ovde..sat kao sat, možda bi trebalo da odem, nemam nameru da se raspravljam sa..." "Onda je vaš," prekinuo ju je starac. "Molim?" "Vaš je. Samo treba da platite ovde navedenu sumu." Bila je zbunjena. Suma je bila minorna. "U redu," rekla je dok je vadila novčanik. Starac je prišao stolu polako i nekako uspeo da skine sat sa zida. I dalje miran i neprobojan kao stena pružio joj je sat, a ona njemu pare, sa očiglednim zaprepašćenjem. Dok je on stavljao pare u džep, svoje plave košulje, ona je gledala sat i pitala se što je toliko bitan taj sat. Očigledno nije radio. Pokazivao je da je 9 sati i 1 minut, ali ju je to malo zagolicalo i okrenula je sat. Tada je na poleđini sata spazila ugravirana slova i brojeve. "12.maj 1975.godine ,9 sati i 1 minut. Tada si rođena, a sada je možda vreme da uzmeš svoj život natrag i ako ovo čitaš, već ga držiš u svojim rukama. Stisnu polugu i počeće da kuca. Voli te tvoj tata." Suze su joj se slivale niz obraze, stisla je polugu, počelo je da kuca.....
NIje znala šta oseća. Možda i jeste negde duboko u sebi, ali to je bilo suviše komplikovano, da bi se zagledala u ponore u probala da dokuči. To je bilo nešto, što joj se tada nije radilo. Ionako više nije bilo važno. Ležala je sklučana u svom krevetu i nije mnogo razmišljala. zapravo, misli su joj lutale potpuno slobodne i odvojene od nje. Ona je samo gledala kroz prozor, u vedru noć i sjajni mesec, koji je i dalje imao svoje lice. Osećala je neke talase. Učinilo joj se da oseti miris mora, miris borova. Onda je osetila miris sveže noći, koja se polako i nežno uvlačila u njenju sobu. Tako sklupčana, osećala se malom. Bezbednom. Dozvolila je sebi par sati života bez ikakvog štita. I nije bilo tako loše biti sklupčan i nezaštićen. Nema potrebe za zidom. U nekim poslednjim, neosvetljenim hodnicima duše osećala se zadovoljno. Borba, koju je vodila poslednjih meseci sama sa sobom bila je nepotrebna. Potpuno. Onda se desilo nešto čudno. Mesec je postajao sve veći. Lavež pasa lutalica bivao je sve glasniji. Ustala je i pogledala kroz prozor. Nešto je uzburkalo noć. Postala je nemirna i meškoljila se u prostoru. "U redu je, smiri se. Dobro sam," osmehnula se. Sela je kraj prozora i pustila da joj Mesec miluje kosu. Neće više nikada propustiti nijedan trenutak. Gledala je u svoju senku na zidu. I ona se smirila. Čuo se krik noćne ptice, koja je živela na drvetu, kraj njenog prozora. "Pa, gde si ti do sada?" Možda je i zaspala, nije primetila, ali te noći je obišla celu Zemljinu kuglu. Bilo je ....neopisivo? Bila je na mestima, koja je oduvek želela da vidi. Od umora zaustavila se. Sedela je na belom pesku, a noge su joj zapljuskivali talasi zelene vode. Tako je. Voda mora da je zelena. Sve boje zelene. Gledala je u svih pet horizonata odjednom. Širina. Tolika širina, da ti se srž bića stopi sa njom i više ti nisi ti, nego si ta širina, voda, pesak, horizont, oblak, Sunce, dan, noć...mirisi, neke daleke melodije. Beztežinsko stanje duše. Postala je samo plutajuća čestica, koja može da se zavuče bilo gde. Bez ikakvog odnosa. Bez misli. Samo...plutajuća čestica.
Smešan san, pomislila je dok se budila i polako otvarala oči. Ali i dalje se osećala kao plutajuća čestica. Lepo sunčano jutro. Polako je ustajala, da spere san sa lica. Spustila je noge na parket i osetila pesak među prstima...i miris zelenog mora. Pored kreveta je stajao spakovan kofer. Da, vreme je da se krene na put. Plutajući.
Neki crveni oblaci su zauzeli nebo. Bilo je modro - plavo. A sada crveno. Ni mesec nije mogao da se vidi, od silnog blještavog crvenila. Nije se uplašila, kao ostali, od ove nagle promene kulisa i scenografije na nebu. Počeo je da duva, prvo slab vetar, onda jači. Bio je mek i zavodljiv, šaputao je. U ljude se uvuke nemir. Mogla je da vidi na njihovim licima strah. Ko zna o čemu su razmišljali , dok su žurno bežali kućama ili negde već, gde su se osećali bezbedno. Ona je i dalje sedela na klupi i uživala i kompletnom doživljaju. Sama. Boje su počele da se mešaju. Kao sa su se menjale Salvadorove slike. Počela je opšta panika. Ona je samo isključila ton i posmatrala. Crveno nebo, vetar koji je počeo da nosi prvo lakše predmete i poigravao sa njima, na oko veoma opasno. Najavili su juče smak sveta. "To i nije neka šteta, pomislila je. "Možda je bilo krajnje vreme.Uostalom, šta ima u tome toliko katastrofično? Sve što ima početak ima i kraj, bar u ljudskoj percepciji." Zašto ljudi toliko ne vole krajeve? Uvek iza kraja, potojano žele i nadaju se nekom nastavku. Čemu? U čemu je smisao. Možda je baš dobra strana svega, biti svedok kraja, a nikada nemati priliku prepričati ga. Pa, svako je imao neku svoju kataklizmu, katastrofu i svoj kraj. Taj sopsteni kraj za nekoga je bio baš kao ovaj dan.Ali samo za njega. Ostali su ga propustili. Čemu panika. Čemu strah. "Uživajte u poslednjem danu...prelep je." Razmišljala je dok je sedela na steni, tamo negde, na kraju sveta...koji je postajao ravan, a Atlas je podrhtavao već pod njegovim teretom...a kako i ne bi?
Postoje mesta na kojima nikada nije bio , a sada je već znao da ih nikada neće ni videti. Nije osećao žal za tim mestima. U mislima je video sve i svakoga. Pokušao je da u tim poslednjim momentima, izvuče iz svoje kule od momenata, neka draga lica, ljude, imena, da ih poveže, ali nije bilo bitno. Sve se to menjalo tokom života, ostali su samo kamenčići, lepi beli obluci, rasuti po nekoj plaži i kako ih je bacao u vodu, tako su mu se vraćale emocije i osmesi. Bio je to možda samo jedan sekund, možda dva ili tri, koji su se protegli u neku maglovitu, toplu večnost. Slike njenih očiju, njenog osmeha. Miris reke u proleće, dok je sedeo sam na rubu obale i jednostavno puštao da mu se svest potpuno isprazni i da mu biće ispuni osećanje prijatne praznine. Slike sazvezđa i velike okrugle, sjajne stene, koja je imala lice...večno začarani mesec. Slike su počele da se smenjuju velikom brzinom. Sada je već znao da je vetar prestao da duva, da se polako briše istorija čovečanstva, da nestaju večne piramide, brišu se gradovi sa mapa, okeani nestaju...Samo slike, momenti, koje su njegovu bolnu grimasu, odjednom pretvorile u osmeh, dok je mu je glava bila u krilu majke, koja mu je pevala uspavanku za laku noć dok je još bio dete. Ovaj put joj je glas bio najlepši. Gledajući u njegove, već beživotne oči, osetila je da joj glas podrhtava, ali nije mogla da ne primeti taj osmeh na njegovom licu. Osmehnula se i ona. A on...plutao je i dalje među onim slikama, miran, konačno bez bolova, bez griže savesti, bez tereta vremena, dok je u daljini i dalje slušao uspavanku...
Titani odavno u svojim zapečaćenim tamnicama, bogovi su popili sav nektar i razišli se po kućama da se sećaju onoga što su nekada bili. Sve je isto i b.c. i a.d.(od before christ do anno domini). Ostajemo mi, sada, u linearnom. Nama ostaje uloga heroja. U svojim, na izgled, malim životima. u stvari tako grandioznim, samo kada pogledate drugim očima i opipate drugim rukama. Neminovno se dese sudari tih života. U matematičkim formulama prave kombinatoriku uz pomoć nekih faktorijela (how comfortably) i verovatnoće uz pomoć kombinatorike. U stvari je mnogo jednostavnije. Podelili smo uloge. prvo na dobre likove i na loše. Pozornica je naša. Razmenili smo scenarija ili nismo, svejedno. Neko će se baviti iluzijama, neko će da čeka God-oa do tačke besmisla,neko će se, pak, odlučiti da glumi nekog drugog heroja, nekog starca, koji lovi sabljarke i pokušava da shvati tajne velikih mora. Neko će silno da se zabavlja u kabareu sa polucilindrom i da iz rukava istresa zajedljive šale, koje pokreću svet. Neko će da se razapinje kao mladi kraljević Hamlet i postavljati samom sebi retorička pitanja, a neko će možda nedužan da strada kao Dezdemona (za ljubitelje tragedija). Neko će nekog potajno da voli kao De Beržerak, neko će samo da uživa slušajući 1001 noć...sve dok se svetla ne pogase i zavese se spuste.
Na pozornici mi škripe daske, odavno, izlećem ushićena i čujem samo kako izlazi iz mojih usta:"Eh...sad kada bih ja još znala tekst, bilo bi sve u redu..." To je moj heroizam. Poneki aplauz, uglavnom negodovanje i indeferetnost, ali ja odlazim sa osmehom. Tako je to kada smo "Najgori od sve dece!"
U glavi odzvanjaju horizonti,izmišljeni zvuk iz morske školjke, miris sunca, kiseonika, mora, kiše....i muzika. Vreme u vremenu. I heroji našeg doba. Savršeno.
Udobno je živeti linearno vreme. Baš zgodno razmišljati linearno. Za sve ostalo je potrebna mašta. U nekom linearnom vremenu, koje su spakovali u epohe, milenijume, vekove, decenije, godine, neke januare, februare...sate, minute, sekunde...rodiš se. Niko te ne pita. Jednostavno postojiš u određenom trenutku u određenom delu vremena. Rodiš se zbog sebe samog. Zbog vrste. Linearno odrastaš, uče te da gledaš pravo u perspektivu, u cilj. Ali sa početkom samosvesti, počinje da se rađa i sumnja, crv. Počinješ da se pitaš, na tom pravom putu, od tačke A do tačke B, šta ima sa strane, šta ima gore, šta odzvanja u tebi samom. Počinješ da upotrebljavaš maštu. U mašti dolaziš do neverovatnih i fascinirajućih zaključaka. Onda kreneš polako, kao vešti kulinar, da mešaš lagano, vreme i maštu. Smesa je ukusna, zavisi i od začina i od mere. Valja se držati recepta i pravilne gramaže. Da ne budeš osobenjak, čudak. Iako je aroma mašte primamljivija, trudiš se da suzbiješ bezgraničnu maštu i da opet samo gledaš pravo, od tačke A do tačke B. Nacrtaš na papiru pravu liniju ograničenu sa jedne strane tačkom A, a sa druge tačkom B. Putanja je to. Ali, ako upotrebiš maštu presaviješ papir na pola , tačke se poklope.Poklope se početak i kraj. Tada možeš da u potpunosti uživaš u bezimenoj senzaciji. U trenutnom zbiru takvih senzacija.Živiš linearno, a živiš i maštu. Postoji tu neki prećutni kompromis. Kompromis, beyond our comprehension. Smeta ti taj crv ponekada, kada ga čuješ u tišini, kako gricka drveni ram okna, ali osmehuješ se.U toj senzaciji ne postoje kategorije kao sreća, tuga, melanholija, euforija...Postoji samo osmeh i neki ispunjavajući osećaj zadovoljstva...što krišom, da niko ne zna, vešto podmećeš linearnom vremenu, maštu.
She sells sanctuary
Ona radi to najbolje što ume. Razumeće svaku vašu najtrivijalniju misao do one koja naslućuje dimenzije van svake poznate kategorije. Vidi drugim očima i onim pravim. Po potrebi ili zahtevu. Nekada prva progovori, nekada čeka odobrenje, a nekada i sa odobrenjem progovara tišinu. Ali onu tišinu, koja nešto znači. Silence is grey. Za nju. Za druge je zlato. Upija sve opipljivo i ono neuhvatljivo. Razlaže na komponente i note na osmine i šesnaestine ili slaže po bojama i ritmovima. Boje slaže kao Rubikovu kocku. Idite kod nje sa vašim blagom ili praznih ruku i srca. Dobićete uvek odgovor, koji ne želite da čujete. Sreću će dovesti do mrvice sumnje, a tugu pretvoriti u neku prepoznatljivu melodiju, podnošljivo za uho. Do ravnoteže...od potpunog haosa do apsolutne ekstaze, do momenta ravnoteže. Ako ona to ne uradi urušiće se univerzum, sam u sebe. Opet će postati samo nejasna pulsirajuća lopta. Uzeće tu loptu i jedan sunčan dan i otići na igralište. Čuće se veseli dečiji glasovi i njen pritajeni osmeh u očima...a lopta...lopta će postati predmet jednokratne sreće.
Vratiće loptu, kada joj se vratite i vi i ona će ponovo eksplodirati i težiti kao beskonačnoj ekspanziji. Daće vam ljubav, ali je nećete dugo zadržati. Igraćete igru - šalji dalje. Kada ostane sama, a ti momenti dolaze nenajavljeno, nađe se sama sa sobom u nekom skrivenom i udaljenom uglu, klupku misli, emocija, percepcije...reciklira tuđe i svoje smeće. Vrlo bolan proces, verujem. Ali samo kratak proces. Onda se opet vrati, trgne se. Zaigra joj levo rame, gde ste spuštali svoju umornu glavu.
Rame se smiri, rašire joj se alveole, nozdrve i zenice u kojima se ogleda život. Tada dođe vreme za drugi proces inspirijuma i laganog ekspirijuma. Ta dva kruga sinapsi u kićmenoj moždini imaju jedini pravi smisao. Uzdisaj, izdisaj. Toliko toga može da udahne, a još više da izdahne. Svaki izdisaj je mala smrt u apnei. Ona prodaje utočište. Ali ne za pare. Prodaje ga za sitnice. Sve dok od tih sitnica ne napravi svoje.
Sedi i cheka. Sedi u sopstvenom mraku. Sama ga je oblikovala, izvajala. Ostali…ostali su pomogli. Sada u ovom trenutku, ne mozhe da dopre do same sebe, do srzhi svog bica. Obasja je trun svetslosti, na trenutke, na atome trenutaka. Manje od treptaja, tako da ne zna, da li je zaista videla svetlo ili se priseca nechega. Vreme neumitno protiche, gleda pesak koji protiche kroz klepsidru, vidi svako zrno, koje prolazi kroz onaj uzan prostor klepsidre. Pokusava da uspori taj chin, da zaustavi makar jedno zrno, ali samo chuje zvuk sipljenja peska i spajanje zrna u vreme, sekund, minut, sat, godina…godine…neizreciva teskoba. Zheli da vrisne I da njen vrisak ima znachaja…
Ne. Smeshi se u sebi…
“Jesu li zar danas moje misli toliko I tako chesto drugachije od misli drugih? Mozhda i nisu. Ali, u tom sluchaju, zashto govoriti poluglasno, ono shto toliki odlichno vichu? Chim se ne razlikujem, cutim. A to je zato shto sam pouzdano svestan samo svojih razlika, dok nisam vishe ni u shta siguran, chim s drugima ponavljam u horu.”
Okruzhen ljudima, konstantno se osecash usamljeno. Kada si sam, samoca je prijatnija, ali si i dalje usamljen. Osecam kao da sam davno izgubila vezu sa nechim davno zaboravljenim, izgubljenim u vremenu, prostoru u n-toj dimenziji.
Nije to tuga. Tuga ja situacija..tuga je razumljiva rech za ono shta sam zaboravila i nikako ne mogu da pronadjem…a ovaj osecaj nema ime. Bezimeni osecaj…dok gledash u oblake kako prolaze, dok gledash u reku, koja neumitno teche, prolazish kroz guzhvu u slepoj ulici, u suprotnom pravcu, kada sanjash da zhelish da se probudish, a ne mozhesh da otvorish ochi, kada hocesh da vrisnesh iz dubina svog bica, kojih nisi ni svestan, a ne mozhesh, jer nije prikladno…..bezimeni osecaj…..
A: neko mi je pricao prosle nedelje da vreme zapravo ne postoji
A: da je tu fizicku kategoriju izmislio covek da bi opisao svoju prolaznost
M: pa i ne psotoji
A: 3 decenije da stavim na papir izgleda puuno
M: a ustvari si tamo gde si i krenuo
M: ili gde si zastao.
M: ili je vec kraj.
M: a ti se ne dash
A: a u stvarnosti ispada samo jedan treptaj oka, trenutak u koji stane malo ostvarenih i gomila neostvarenih zelja, nekolicina nezaboravnih trenutaka, po koja kap neizmerne srece i shaka razocarenja
M: jer…nije ti “vreme”
A: i to je sve
A: dok se osvrnes proslo je
A: i tako…——-i tako….sve nas obuzima bezimeni osecaj, kojem uporno hocemo da damo ime…a nema ga.
Okruzhen ljudima, konstantno se osecash usamljeno. Kada si sam, samoca je prijatnija, ali si i dalje usamljen. Osecam kao da sam davno izgubila vezu sa nechim davno zaboravljenim, izgubljenim u vremenu, prostoru u n-toj dimenziji. 