Koliko čovek može da ostane ono što jeste ili ono što drugi misle da jeste ili ono što misli da jeste? Par dana, godinama, ceo život...ili može da bude samo jedno od ove tri ponuđene solucije? Kada vam se usokmeša realnost...recimo kada insomnia insistira da vam bude prijateljica tri dana i tri noći, ili kada imate onaj osećaj uznemirenosti u stomaku i ma koliko ga gušili on se otima kao divlja zver. Pri tom niste ni u kakvom out-u niti nekom težem slučaju neuroza. Svi vas pitaju, šta vam je, zašto imate tako divne crne podočnjake (volim tako da se šminkam!), zašto šetate ulicom kao "oblak u pantalonama" (zato, jer volim Majakovskog!) , zašto idete u dragstor po cigarete u 3 sata ujutro (sanjala sam da mi nedostaje nikotina u organizmu!)...a vama se ne odgovara na takva glupa pitanja..i onda se asocijalni. Etiketa..kao oni prišivene za majice. Ili kao kao neki logo na čelu. A etiketa kao etiketa, uzmeš makaze, odsečeš je, ukloniš, ti je ne vidiš, a za ostale...ako je vide u redu, njihovo mišljenje. U tome nema nesporazuma. Nego, tim danima imate više onih fenomena DEJA VU. Kažu, objašnjen fenomen. Desi se greška u sinapsama (kao kod svih ostalih OS, samo što nemate taster esc ili F1 niti funkciju ctrl + alt + delete). desi se taj neki momenat, neka sinapsa ugine, nepovratno, u sivoj masi, u narodu poznatoj kao mozak. Mozak onda ne zna šta da radi da primljenom informacijom (ton, slika, sve), pa je po defaultu smešta u prošlo vreme. Već viđeno, već doživljeno. Da li sam ovo sanjao ili mi se već desilo. sasvim korektno objašnjenje, ako mene pitate. Mada meni nije sasvim jasno. Pročitaš nešto što znaš da si već pročitao...error, error...čuješ nešto što si već čuo ...error, error. Više volim da razmišljam o tome i dalje kao o nekom fenomenu, neobjašnjivom. Kao kada misli lete oko tebe, pa slučajno pokupiš i tuđu ili neko pokupi tvoju. Ne pitam se mnogo da li je sve tako kako jeste. Čovek uglavnom voli sebe da predstavlja onakvim kakav bi hteo da bude i to je u redu. Zato je prestalo da me zanima...da li si ono što misliš da jesi, ili ono što drugi misle da jesi ili si ono što stvarno jesi...i uopšte ko to još može da razdvoji i razluči.
Onda tako jednom zavoliš oblak :) , jer on "nema odnos" i to je to, oblak ti pomogne da zaspiš :) Hvala.
I tako...
Nestanu neki ljudi, nestane i deja vu. Posle izvesnog vremena, vrate se. Vrati se i deja vu. Malo drugačiji, doduše, ali dobro stoji. Pročitam rečenicu...opet error, error. Luda? Ne znam. Umorna? O, da. Fenomen? Možda. Idem sada da gledam u oblake. Možda i prepoznam neke, ima ih više. Suviše je oblačno za zvezde i mesec.
I've seen things you people wouldn't believe,attack ships
on fire off the shoulder of Orion. I saw Cee-Beams glitter in the darkness at Tanhauser Gate ... All
those memories ... all those ... things ... will be lost ... like tears in the rain ...
(Was I crying? In the pouring rain it was impossible to tell.)
Nije mu bilo jasno zbog čega mu se ta devojčica stalno pojavljivala u snovima. Zašto bi on sanjao neko ljudsko biće? Živela je negde tamo. Daleko, valjda... On u planini, odavno odletevši iz roditeljskog gnezda, a ona...daleko, u roditeljskom stanu...negde zaista daleko, valjda. Čim bi on sklopio oči, kada bi našao udobno mesto u planini za spavanje, već umoran, uvek ozbiljan, naviknuti usamljenik i ona bi tamo daleko, u svom krevetu sklapala oči, na svom donjem krevetu, dok joj je stariji brat sa gornjeg kreveta odvlačio pažnju, svakakvim besmislenim pričama, ne bi li uspaovao samog sebe i napokon počeo da hrče. Onda je ona postajala ozbiljna, umorna, naviknuti usamljenik...Odjednom bi se našli u snu, iznad planinskih vrhova. Orao je imao utisak da je nosi u kandžama ili mu se bar tako činilo, pošto je bila isuviše laka i da je uči da leti, a ona da je našla prijatelja, koji joj pokazuje svet...svet potpuno drugačiji od njenog i da pričaju na nekom nemuštom jeziku, ali se savršeno razumeju. Nekada su samo ćutali. Onu udobnu tišinu. Svako sa svojim mislima, bar im se tako činilo. Sve dok jednog sunčanog dana, iznad neke planine nisu obratili panju na svoje senke na stenama. Bila je to samo senka orla. Spoznaja se u deliću sekunde ralzlila po jednom umu. Bili '(- bio - bila ) su prestravljeni. "Bolje da se probudim," reče orao, reče devojčica. Otvorila je oči. Suze su joj se slivale ni lice.
"Mama, šta sam ja?"
"Molim? Kako šta si ti? Pa, dete. Idi nastavi da spavaš i ćuti!"
"Ne mama. Ko sam ja?"
"Šta ti je? Ti si Mihaela. Odlazi u krevet!"
Nije bilo odgovora. Taj dan je provela napolju, gledajući u nebo. Počela je oluja. I dalje je gledala u nebo. Nije htela da se penje gore. Ionako je uvek bila neprimetna. "Kako ću leteti?" Jedva je čekala noć i da joj brat utone u san. Sklopila je oči i brzo uletela u san. U zoru se probudila, tiho jecajući. Orla nije bilo. Nestao je. Nestao je i jedan deo nje. Više ga nije spominjala, ali ga i dalje lovi po snovima ... orla - devojčicu. Godinama vraća slike planina, šuma i one senke, onog osećaja. Nema ih.
Putnik
Stajala je sa nekim veoma dragim osobama na autobuskoj okretnici. Rastanak - posle par zaista nezaboravnih dana. Apsolutno oslobađajućih, ispunjavajućih trenutaka, u kojima se osećala baš kao ONA. Golo ona. Rastanak...ali svi su znali da nije kraj, kraja nema, nastaviće se, kadagod. Odjednom je na stanicu stigao autobus sa čudnim brojem. Prvo ju je privukao broj, a onda...nije bilo putnika. Iz autobusa je izašao samo jedan starac. Sa štapom, koji je pridržavao njegovo oronulo, drhtavo telo i torba u naboranoj ruci, kao kora drveta, sa flekama, koje broje godine. Imao je izgubljen pogled. Pogledao je levo, pa desno, pa u tablu. Nije znao gde se nalazi. Ovu agoniju gledanja, prekinula joj je prijateljica, pogledavši u nju. Ali i u njenim očima je bio isti pogled...Shvatila je onda, u tom momentu...sakupljaj lepe momente kao najdragocenije dijamante. Od njih napraviš, kada ti se ruke naboraju i zaboraviš sve, kulu lepih trenutaka, prepoznatljive osećaje...i kada se izgubiš u autobusu sa čudnim brojem, negde u tebi će lebdeti osmeh, sve dok ne sklopiš oči, ali zauvek.
Dan
Probudila se ranije tog dana. Dugo nije mogla da razluči san i javu. Dnevna rutina po mehanizmu i automatizmu. Kiša. Ali ne ona unemirujuća, nego ona što te podseća, ona što miriše na neke trenutke, milon, bezbroj malih trenutaka. Rasula se u tim trenucima. Kao kada maslačak sazri i čeka da krene svoje novo putovanje. Onda je dunuo blag vetar...deo po deo nje je počeo da pluta vazduhom. Kohezija se raspala. Biće se raspalo u milion pufnastih, mekanih, plutajućih zrna, iz kojih će nešto izniknuti.
Rekoh - nije ni to loše - dok sam u linearnom vremenu hranila mladunce. Šta više, osećaj je potpuni fenomen...rekoh to uz osmeh.
Zar ne?
Trebalo mi je neko rešenje, savet (a teška sam na savetima...u oba pravca), predlog. Razmišljala sam, gde bih mogla da skladištim sve one unikatne trenutke, momente, magnovenja (ne mogu jednostavno da ih strpam u neku kategoriju!). Razmišljala sam gde bih mogla da ih sačuvam, pošto ih ne živim u kontinuitetu.
Gde da spakujem onu predivnu crvenu zoru, kada je ogromno Sunce izranjalo iz reke, a meni se činilo da sam ja bila jedini svedok te lepote ( u stvari sigruna sam, da jesam bila jedini svedok) i ono preplavljuće osećanje da je zaista sve savršeno.
Gde da stavim onu besanu noć, vedro noćno nebo, posuto sjajnim tačkicama, koje mi zemljani zovemo zvezdama i planetama i ogroman blještavi mesec, naizgled samo figura bez ikakvog značaja, hladna stena, a u stvari tako omamljujući i koji budi one duboke, strmoglave lavine iz stomaka.
Gde da ostavim onaj san, u kome lagano klizim po hladnom ledu, a okpupana toplim sunčevim zracima?
Pa, onda šta je sa onim trenutkom, dok sam nemo gledala u reku koja teče "naopako", kada sam osetila da i ona gleda u mene. Pravo u mene. Kada sam se skinula i uronila u nju i stapanjue sa milionima kapljica vode?
Beskrajni razgovori sa Unom, u polusnu, velike misli, bez ikakvog zaključka, jer već spavamo?
Hmm...trenutke mešanja mirisa feromona i testasterona, fluida, znoja, mirisa, dodira, spajanja...ekstaze?
Možda bih mogla da ih ćuvam u teglicama, kao pekmez od kajsija ili slatko od belih višanja, onako kao što je većina baka to radila. Na nekom tamnom mestu, da se ne pokvare. Možda nalepim i neku etiketu, radi orijenatacije (mada možda i nije potrebno) - etiketa "od OVU godinu " ..heh
I tako polako popunjavaš to tamno mesto, špajz...a ti kada ti se srce i stomak poželi nešto slatko ili želiš da osetiš samo miris ...uzmeš mali kašiku ili samo zamočiš prst, lizneš i podsetiš se...mmmm...da, bilo je to tako...nije samo varka.
Znam da me niko ništa nije pitao, ali evo - ništa, isprobavam novo penkalo. Gajim ljubav prema naliv - perima od malena. Ovo što sama sada dobila je savršeno. Neko je napravio ovo penkalo, baš po mojoj ruci - komplikovano u stvari, kada neko posmatra; desnom rukom pišem i držim penkalo (ili neku drugu olovku u nedostatku mastila) kao levak, a kada pišem levom - obratno. Zato me neće penkala. zato mi se uvek razliva mastilo. Ali ovo hoće. Kao dodatak, ćerka mi je kupila novu svesku, ukoričenu, dala mi je uz rečenicu : " E, mama, ovo je prava sveska za tebe!" Nisam imala komentar. Na svesci peščani sat, kraj njega piše DREAMS, pesak, a u dnu piše u kurzivu DARKSIDE. Hmmm, da li treba da se zabrinem? Nee, svesku sam dobila uz osmeh, tako sam je i konzumiram, sa osmehom. Povremeno bacim pogled kroz prozor, baš sada, jer mi je čudna svetlost prolazi kroz poluspuštene roletne. Jedan neverovatan zrak, se odbija baš od pero penkala. Dok pišem, prati me mala tačka sunca.
Mislim, da su ovo oni periodi, koji se stvarno žive. Sve ostalo u linearnom vremenu je sređeno. Idem sada da sednem na zid, zapalim "Black russian 100 s " i.....uživam, a šta drugo?
A ovo je kada ljudi apsolutno razmišljaju muziku, nije bitno koji žanr....
Gledam te, posle toliko godina. Da li da ti kažem, da bezobzira na moje mastilo i otrcano penkalo, koje te je toliko nerviralo u našoj školskoj klupi i tvoje precizne rapidografe, koji su me dovodili do ludila, bezobzira na to što si uvek bio ono bitno ‚‚škljoc‚‚ kada me hronično zaboli zglob; da posle toliko godina si prepoznao boje, na mom ličnom kolažu (ne u tvojim), koji sam lepila u sebi tri decenije i tri godine, sa veštinom i preciznošću istovremeno i predatora i plena...i uvek se činio, i bio, formalno za svaku individualnu percepciju, isključivo crno-beli kolaž. Nije lako živeti crno- belo...sada znaš. Sada prepoznaješ boje, sa skoro nemogućom percepcijom...boju mojih misli, izgovorenih i prećutnih i onih neizrecivih, boju moje utrobe, boju moga oka u tvom - boje samo meni poznate, boje koje sam samo mogla da naslućujem. I da, znam da češ prepoznati i ova slova i znaćeš o čemu pišem...a o snovima, kasnije....
Sedi ispred noćnog stočića. Na njemu razne đakonije za ulepšavanje i maskiranje; bespotrebno krajnje; jer je odraz u ogledalu, bez šminke i maske, prelep. Ipak, lagano skuplja svoju,gustu, blago-talasastu, gavran-crnu kosu u perfektnu punđu. Na lepim ušnim školjkama joj vise minđuše od starog srebra sa velikim crvenim rubinima. Tu identičnu boju , stavlja i na pune usne. Balska, crvena haljina, sašivena od pliša i somota, već je na njoj. Dekolte je bezobrazno zavodljiv, baš kao i parfem, koji je nanela na sve pulsirajuće kradio-vaskularne tačke. Još jednom popravlja šminku. Duge, guste crne trepavice, još jednom premazuje, a puderom sakriva podočnjake. Dok se saginje da popravi čarape i haltere, baršunasta haljina šuška u tišini. Namešta te čarape, nežnim pokretima, kao da zavodi nekoga, ko je gleda…a sama je. Čitavog života sama, dama u crvenom, dama herc. Ponovo gleda svoj odraz u ogledalu. Prelepa slika i savršen kostim iznajmljen u pozorištu. Ali u očima sasvim drugi odraz. U očima teška i memljiva tišina i jedna suza, koja nikada nije dozvolila sebi da se spusti niz obraze i vrat. Ne proučava dugo svoj odraz, šta više, vrlo površno, stavlja crnu masku preko očiju i još jednom čita pozivnicu:
“Draga prijateljice,
Voleo bih kada bi mi pružili zadovoljstvo, vašeg prisustva na maskenbalu, koji moja supruga i ja priređujemo u humanitarne svrhe za pomoć obolelima od hepatitisa C. Maskenbal počinje tačno u 20:00 u našoj kući (adresa u zaglavlju).
S poštovanjem Goran Ristić”
Osmehnula se. “Hah… posle samo godinu dana od raskida, drznuo se da me oslovi sa - dra draga prijateljice - ….moja supruga i ja….humanitarne svrhe…” Lagano ustaje. Opet oseća umor i nelagodnost u gornjoj desnoj strani tela. Kakva ironija. Diže pozivnicu sa stočića i ustaje. Na stolu su ostali neki rezultati…pozitivan/na na hepatis C. Dama Herc je saznala još pre 6 meseci. Možda će večeras imati priliku da priča sa njim.
“Pajac”
“Molim te, ali molim te, ne mogu više da se raspravljam !” viknuo je pajac.
“Ideš na taj jebeni maskenbal, a znaš da ja ne mogu. Opet me ostavljaš samu! Ja to tebi nikada ne bih uradila!”, kroz plač, viče pajacova žena.
“Svetlana, molim te smiri se. Jesi li uzela lekove danas? Idem kod Gorana, sećaš se našeg prijatelja, koji nam je toliko pomogao, bar da se pojavim. Maskenbal je u dobrotvorne svrhe.”
“Dobrotvorne svrhe!? Dobrotvorne svrhe! Budu sada ti dobrotvor i ostani sa mnom večeras.”
“Ceco, idem, neću dugo ostati,” govori pajac, sad već tiho, tužno, a mislio je da je već otupeo na njenu histeriju i posesivnost. Apsurdno, uvek joj je bio veran .Pajac, već u svom kostimu, uzima pozivnicu i odlazi. Pravi se da ne čuje Svetlanu kako plače, odlazi neznajući više da li je tužni ili smešni i srećni pajac, kakvim ga svi smatraju.
“Kazanova “
Još mu se umiljava. Ljubi ga dok se oblači. Ni on ne može da odoli njenim golim ramenima, umilnom glasu, sjajnim očima, boje lešnika. Voli je, zaista je voli. Zato će mu i postati žena sledeće subote. Lagano je ljubi.
“Ljubavi, trebalo bi da krenem, ne ide mi se bez tebe, a Goran nas je pozvao oboje. Zašto i ti ne pođeš sa mnom?”
“Srećo moja, idi, provedi se. Umorna sam od posla, hoću malo da se odmorim. Ceo dan smo imali snimanje na raznim lokacijama, smrzla sam se, ” rekla je setno, onda je promenila boju glasa i zavodljivo mu se unela u lice, “Možeš slobodno da me probudiš kada dođeš….”, shaputala je, dok mu je milovala međunožje. Kazanova je osetio kako mu se u stomaku previru, okeani….”A, sada idi, lepi moj Kazanova! Idi, ja sam tu…znaš to, zar ne?” “Znam,” uzdahnuo je. Poljubio ju je u čelo i u levi kapak, uzeo pozivnicu i izašao iz kuće. Kako je Teodora zatvorila vrata za njim, promenila je gimasu. Brzo je počela da kopa po svojoj torbi i izvadila malo ogledalo na rasklapanje. Ispod pufne je izvadila, bočicu sa belim prahom, prosula ga po ogledalcu i veštim pokretima napravila crtu. Kada ju je izvukla, osećala se konačno, istinski srećnom…čekaće njenog Kazanovu.
“Đavolica”
Utrčala je u kuću, bukvalno. Otvorila notebook, dok je sa Boškom pričala preko telefona u vezi nekog ugovora. Proverila svu elektronsku poštu. Obavila još par poslovnih razgovora i brzo krenula da se tušira. Ispod tuša je razmišljala, kako je dobro što je Branko bolestan, pa ona ide na makenbal kod Gorana, jer biće tamo još potencijalnih poslovnih partnera. Uletela je u dnevni boravak i videla Branka kako spava na trosedu sa naocharima. na grudima mu je bila knjiga “Andjeo sa zapadnog prozora”, Gustav Meyrink…”Pobogu, konstantno gubi vreme na te gluposti,” pomislila je. Uspela je brzo da pronađe paket u kome je bio kostim koji je Branko naručio za nju, jer ona nije imala vremena za takve stvari. Izvadila je kostim i pomislila kako će sutra Branku da održi lekciju za ovu glupu šalu. Uzak kostim đavolice, sve sa repom, “Hah..cccc,” pripremala je već govor za sutra, uvlačeći se u kostim. Kada se pogledala u ogledalo, na njeno iznenađenje, svidelo joj se ono što vidi. “A mogla bi ova đavolica malo i da se provede večeras…” Smeškala se zadovoljno. Opet je pogledala u Branka, koji je čvrsto spavao. “Eh, Branko, a nekada nam je bilo zabavno..bio si mlad i ambiciozni hirurg, dok nisi postao bolećiv na svoje pacijente..mogli smo da budemo pravi tim…..” Odmahnula je rukom, uzela pozivnicu i krenula.
“Klovn”
Već na maskenbalu, već pripit i već ga je savršeno bolelo dupe što ga žena s druge strane ogromne prostorije, posmatra. On se gomoglasno smejao priči nekog šeika. Jednio što je mučilo klovna je mobilni telefon, koji mu je konstatno vibrirao u džepu od širokih, šarenih pantalona. “Ma, neće mene ta mala da ucenjuje, ipak sam ja neki ku*** u toj kompaniji, popričaću posle sa Goranom….” i klovn je opet počeo da se smeje i smeška u sebi, dok je razmenjivao šale sa drugom maskom.
“Konobar”
Elegantno je nosio tacnu kroz masu, sa belom maramicom preko desne ruke i svima nudio šampanjac. Bilo mu je zanimljivo to što niko nije primetio da je i on maska, jer se razlikovao od drugih konobara. Toliko se uživeo u ulogu, da je zaboravio šta ga čeka sutra. Još jedna, mučna, brakorazvodna parnica, za koje je on bio stručnjak. Ali ovo je bio sasvim drugi slučaj, sutra je on jedan od klijenata, a ne advokat. Mora posle da pronaše Gorana da uzme od njega malu novčanu pozajmicu, jer mu je Jelena sve odnela…ali sve je to konobar zaboravio dok je glumio svoju masku.
* * *
Svi su na okupu, maske sa maskama pričaju, smeju se. Lažu svoje male i velike laži. Indijanci, Vojnici, Mornari, Vile, Age, Egzotične plesačice…ali nigde nema Gorana. Dama herc i Pajac igraju čitavo veče, smeju se…šampanjac je dobar. Đavolica se divi sama sebi, jer je i na maskenbalu ugovorila nekoliko poslova i to sa norveškom frimom Novonordisk, koji će lično njoj doneti mnogo para. Setila se Branka i njegove knjige. “Koliko već sutra..ne, ne mogu sutra, ove nedelje nikako, …ma , videću u rasporedu, obratiću se Konobaru i podneti zahtev za razvod braka.
Goranova žena je manervisala u gužvi maski, obučena kao Knjeginja Milica. Volela je narodni folklor i tradiciju, “Za razliku od Gorana,” pomislila je Dama Herc, koju je Pajac zaintrigirao samo jednim pitanjem. “Damo, ja se zaista izvinjavam unapred, ali moram da vam postavim jedno pitanje. Zašto neko tako lep ima tišinu u očima?”
Kazanova je sedeo vrlo kratko, kad je video da nema Gorana, otišao je kući. Ubrzo zatim Teodoru je hitna pomoć odvezla u Urgentni centar. U kolima hitne pomoći, Kazanova je gledao u njen nos, iz koga je liptila krv, plakao i pitao se ….ZAŠTO?
Svako zašto nema svoje zato, ali ima svog vlasnika.
Noć je već uveliko nadvladala gradom…a svi su čekali Gorana.
Odjednom se pojavi maska Duh. Bio je to Goran.
“Moje cenjene maske, zaista mi je žao što se nisam ranije pojavio kao domaćin. Imam zdravstvenih problema (Dami Herc je krenula kapljica znoja niz obraz i vrat, umesto one suze) , ali ovo mi je jedinstvena prilika da vam kažem da i sam bolujem od ove bolesti .”
Muk. Goran se držao za ogradu na stepeništu i našao pogled Dame Herc. Bio je to pogled, pokušaja izvinjenja. “Pozvao sam vas ovde da vas pitam nešto lično, nešto vrlo jednostavno , ovako pod maskama - Da li ste sigurni da ste živi? Živite li onako kako vam vaše biće zahteva?” Đavolica je osetila nešto u grudima kako kuca…da li je moguće , srce?
“Sve svoje poslove predajem Pajacu, jer je samo on to zaslužio, više od mene svakako, a više i od vas moje drage maske, koje radite sa nama , ” Goran je zadihano govorio. Klovn se brecnuo na ovo, pogledao u svoju ženu, setio se one klinke i shvatio da i nije neki ku***. Pomislio je da bi bilo mnogo bolje da je večeras umesto maske klovna, bio kondom.
“Na kraju dragi moji, jedino što mogu da vam kažem je da smo svi maske,” Konobar je skinuo sako i bacio tacnu, “a ja sam duh, koga će proganjati sopstveni duhovi u ovom životu što mi sve brže protiče i skraćuje se kao preduga kosa. Zato vam kažem, skinite maske i živite ono što zaista jeste, dobri i loši, loši i dobri, razlike nema .Maskenabal se završava.”
“Šta je to duh? Tragedija osuđena na ponavljanje u vremenu? Trenutak bola, možda. Nešto mrtvo koje i dalje želi da živi? Emocija zarobljena u vremenu kao mutna fotografija, kao insekt zarobljen u ćilibaru. DUH! To sam ja.” - Kičma đavola
Samo je potrebno da se okrenete, samo malo, ne zahteva mnogo truda….okrenete glavu levo, pa desno..onda koliko god vam vid dozvoljava pogledate ispred sebe…chak mozhda ni to. Ono shto vam obuhvata periferni vid, i pogledate ono sa strane, dok gledate pravo..i tamo neshto ima. Pocheli smo da uzhivamo u svojoj iskljuchivosti, negujemo je iz dana u dan, nadogradjujemo je, dajemo joj razna i lazhna imena…veshtachki nadogradjuemo karakter pomocu nje. Kada na kraju pogledamo shta smo sve iskljuchili, od potpunih trivijalnosti do nekih kardinalinih stvari, sve uz parolu “ja najbolje znam shta treba da sasechem iz korena”, ostanemo u mraku. Mada, i taj mrak nije losh za svodjenje rachuna sa zhivotom i id-om, egom i super egom. I tako i mraku 1:4 upisuju cifre u neku izmishljenu book of rules , u samom epicentru, konstatno raspadajuce materije, tela. Iskljuchivo pijem vodu, iskljuchivo chitam poeziju, iskljuchivo jedem laku hranu, iskljuchivo se drzhim svog rasporeda, iskljuciva sam..nikad ne lazhem, ne obecavam (kada obecam to je kraj)…i tako…sve dok te neshto ne pomeri iz mesta, tako jako, kao supernova…jebesh iskljuchivost. Svakog dana se neshto drugo rodi. Od supernove do kvarka.
“Believe nothing, no matter where you read it, or who said it, no matter if I have said it, unless it agrees with your own reason and your own common sense.” Vrlo je diskutabilan ovaj common sense …
Trenutno...e, već je prošao, mislim trenutak, poslužiću se trikom, pa rastegnuti vreme, jer vreme je relativno i ne postoji u stvari , samo subjektivno nam olakšava da sagledamo stvari. E, sad da ne proširujem tu trentutnu priču o vremenu kao kategoriji.
Vraćam se na pesmu - slušam nešto što odavno nisam slušala Manic Street Preachers "Motorcycle Emptiness".Pišem ovde, malopre sam pisala tamo, posle ću da pišem dalje u word-u. Palim cigaretu. Ulazi Viktorija da me pita šta to znači kada piše na ekranu, dok gledaju film, u malom crvenom krugu 16? Odgovaram:"Samo za ljude iznad 16 godina...čekaj, čekaj, koji film?" "Poverljivo iz L.A.", mrmlja. "Ma, gledajte," govorim joj i mislim se ionako svakakva sranja se prikazuju na TV. Pesma se promenila, Veliki Prezir - moram da znam. Vučem opet dim, razmišljam da sam samoj sebi obećala još pre dva meseca da ću ostaviti nikotin, ali i dalje vučem dim (evo upao mi dim u levo oko).
Gledam u gomilu veša, koji trebam da složim. Prvo da posložim misli, pa ću veš. Idem sada da pročačkam po milim mi mestima po netu i da slašem misli i veš...samo da se ne izmešaju, mislim veš i misli. "....ti misliš da znaš, ali reči su suvi obroci..."..trenutno. Rastežem se - kažu da je dobro za krvotok. Dakle, rastežite se i protežite se što je više moguće. I, da trenutno nemam ništa pametnije da napišem, to ostavljam za kasnije : )
Ko još nije tagovan? E, ozbiljna sam, da sad ne šaltam po blogovima, ok? : )
